”Ко су заправо градитељи – они који плате или они који нацртају?”

Телевизијска серија за коју влада велико интересовање публике, упознала нас је са низом чувених архитеката, људи који су градили Нови Сад од 19. века па до данас, и за собом оставили низ ремек-дела архитектуре, која истовремено сведоче о бурним временима и променама кроз које је овај град прошао.

Ускоро се у програму Радио-телевизије Војводине очекују нове епизоде серијала, у којима ће бити речи и изградњи у годинама након завршетка Другог светског рата.

Награду ”Ранко Радовић” додељује Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије, а суоснивачи награде су Архитектонски факултету Београду, Факултет техничких наука у Новом Саду, Институт за урбанизам и архитектуру Србије, Задужбина Илије Милосављевића Коларца, Урбанистички завод Београда, Инжењерска комора Србије и Радио телевизија Србије.

Ранко Радовић је један од наших највећих архитеката и професора архитектуре који је својевремено био ангажован на бројним светским универзитетима.

К: Серијал Градитељи Новог Сада открио нам је, уз имена Драгише Брашована и Ђорђа Табаковића, низ архитеката и градитеља који су оставили значајан архитектонски печат у нашем граду, али су временом остали ван радара јавности…

Баш зато што сви знају за Брашована и Табаковића, а то су прве две емисије које смо урадили, клупко је почело само да се котрља. Свако време има своју историју, историју уметности, архитектуре. Свакодневно пролазимо поред зграда, о којима не знамо ништа. Када сам радио серијал Нови Сад заувек, у копродукцији ТОНС-а и РТВ-а, гледаоци са којима сам се сусретао говорили су ми да нису знали појединости о одређеним зградама или улицама. 

Тако су настали Градитељи, у сарадњи са Владимиром Митровићем, човеком за ког професорица Соња Стоја каже да је numero uno што се тиче историје архитектуре и историје уметности. Градитељ по градитељ, здање по здање, уз добру реакцију и гледаност, почевши од оних о којима доста тога знамо, дошли до оних градитеља о којима ништа нисмо знали. Ускоро ћемо снимати емисију о згради суда, о којој људи не знају да је у питању дело Мирослава Крстоношића, једног од наших највећих живих архитеката.

К: Када идемо улицама Новог Сада и обратимо пажњу на зграде, њихов изглед, време када су грађене, оне нам сведоче у бурној историји не само Новог Сада, већ и овог дела земље..

Подсетимо се бомбардовања Новог Сада 1849. године, када је од тадашњих 2800 кућа остало само око 800, према записима Михаила Полита Десанчића. Дакле, град је након тога требао комплетно да се обнови. Тако су у Нови Сад дошли и оставили значајан траг градитељи из Мађарске, Аустрије, Немачке, централне Европе. 

Међу њима је и Ђерђ Молнар, који је пројектовао Жупну цркву Имена Маријиног, коју многи погрешно називају катедралом. Он је преко пута најпознатије цркве у Новом Саду пројектовао Градску кућу, крајем претпрошлог века. Прва његова дела настала су педесетих година 19. века, одмах након бомбардовања града. 

Пратећи ток историје и шта се све дешавало од тада до почетка Првог светског рата, уочавамо озбиљно историјско раздобље од непуних 70 година, у којем су се промениле политичке, друштвене, геополитичке и друге околности. Током Великог рата не гради се готово ништа. Истовремено су се у Русији догодиле политичке промене па су нам тако стигле и руске архитекте који су и овде оставили трага – Дом здравља на Булевару Михајла Пупина, Дом војске на Кеју, неколико зграда у Милетићевој улици. То је почетак потпуно другачијег периода у изградњи. 

Пред почетак Другог рата, 1939. године је завршена зграда Бановине. Током те деценије изграђен је и велики број зграда по пројекту Ђорђа Табаковића, међу којима је и Танурџићева палата. Истовремено је активан и архитекта Лазар Дунђерски који је пројектовао зграду некадашње Продуктне берзе у којој се данас налази Галерија Матице српске. 

К: Други светски рат зауставља изградњу, а са његовим завршетком долази период који је у потпуности другачији од почетка наше приче… 

Јесте. Тада држава постаје једнопартијски систем, приватна пракса готово да нестаје. Предратне архитекте престају да раде оно што су радиле до тада, баве се нпр. педагошким радом као Ђорђе Табаковић, или добијају ангажман у одређеним државним предузећима која су била спремна да узму велики замах и подигну нову државу… 

Међу првим послератним градитељима, током педесетих година прошлог века су брачни пар Сибин и Милена Ђорђевић који су, између осталог, пројектовали зграду Скупштине града Новог Сада, или вишеспратницу у Илије Огњановића, преко пута Соколског дома. Они су заправо били део екипе која је прва добијала послове када је искључиво држава била послодавац.

Након њих, педесетих и шездесетих година, своју каријеру започиње архитекта Душан Крстић, који је 1970. године пројектовао Друштвени дом код Сателитске пијаце, што је тада било револуционарно градитељско дело – до тада су месне заједнице и друштвени центри били смештени у бараке. Године 1972. пројектовао је део Дечије болнице, која сада треба да добије ново рухо. Такође је радио Лиман 1, црвене зграде уз Штранд, Лиман 2, део Лимана 3 и делове Новог насеља.

К: Но, не заборавимо да нису сви градитељски подухвати били на понос. Стотине кућа су страдале да би био пробијен Булевар ослобођења. Сетимо се и градоначелника Јове Дејановића, у чије је време много тога изграђено, али су мишљења о њему подељена.

Ми волимо да идеализујемо прошлост. Погледајмо СПЕНС, који је својевремено био понос града, многе генерације везане су за њега, док новије генерације не знају ништа о њему, штавише, преферирају друге оближње тржне центре. СПЕНС је тада био део одређеног политичког пројекта, да би данас прерасла у енергетски неефикасно здање, до неиздрживости скупо за одржавање. Слично је и са зградом СНП-а, али то су свакако делови епоха за које су људи везани.

К: Управо сте споменули зграду Српског народног позоришта. Не можемо да не поменемо да је због његове изградње доста тога страдало – Мала јеврејска улица. А ни сама зграда није изграђена онако како ју је архитекта замислио…

Рушење Мале јеврејске улице наишло је на многе осуде, као и многи градитељски подухвати кроз историју, као што ће бити и у будућности. То је све део наше историје. Чини ми се као да свака власт жели да се печатира у времену и простору кроз архитектуру, али не само овде. То је ствар коју видимо кроз читаву историју човечанства. Архитектура је на неки начин била та којом су желели да се покажу у одређеном светлу, да прате одређене трендове, да су модерни… 

К: Упркос апетитима пролазних гарнитура, наслеђе се мора чувати, оно је део идентитета. 

Управо како смо говорили о томе да свако ко дође ”меље” и гради своје, наравно да је важно очувати, замислимо само, нпр. да нисмо сачували Петроварадинску тврђаву. Да није било ње, ни би било ни Новог Сада, а знамо колико је наш град сада важан на културној мапи региона. 

Подсетимо се и случаја Јерменске цркве које је педесетих година заштићена, док је почетком шездесетих је сравњена. Много тога је срушено да би на тим местима била изграђена здања која су сада симболи града.

Градитељско наслеђе је културно наслеђе. Када неко дође туристички у Нови Сад, неће гледати наше фабрике или нешто друго, већ га интересује ко смо, шта смо, шта радимо, како се понашамо…

К: Имате ли утисак да данас више нико нема потребу да направи архитектонско ремек дело, задужбину, здање које може бити на понос и будућим генерацијама? Као да се изградња свела на бројање квадрата…

Ми у неку руку следимо и глобалне трендове, па се гради тако како се гради, али смо у неким сегментима мало и претерали. Архитекте се не питају, ако њих сматрамо градитељима, они не могу  да утичу ни на извођење пројекта. Они добију задатак који ураде.

Запитајмо се ко су заправо градитељи Новог Сада. Они који плате па граде или они који нацртају?