За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

Поред сликара Уроша Предића и Паје Јовановића, Влахо Буковац био је један од најбољих које је та генерација изнедрила.

И ако рођени средином 19. века, у истој држави, Аустријском царству, за разлику од Предића и Паје Јовановића који су родом из Баната, Влахо Буковац потекао је из  другачије средине.

Рођен у сиромашној породици у Цавтату, са само 11 година, Влахо је са својим стрицем, као многи његови земљаци из Далмације, пошао у Америку, надајући се бољем животу. 

Како му је стриц убрзо умро, стрина га је уместо у школу, на превару, послала у поправни дом, из којег је изашао захваљујући свом цртачком таленту.

Наредних десет година Влахо је у два наврата живео и радио, веома напорно и тешко у Америци. 

У међувремену провео је скоро годину дана на једном броду дубровачког друштва желећи  да изучи наутику. 

Због несреће која му се на броду догодила али тешких дана које је тамо провео  та замисао се није остварила.

По повратку у Америку, у Сан Франциску покушава да живи од сликања. 

Потпуно самоук, сликао је портрете на основу фотографија и његов рад није остао незапажен. 

Тада је први пут узимао часове, пре свега цртања, код учитеља сликања, италијана  Тољетија. 

Када је сакупио нешто новца решио је да се врати у Европу и настави школовање у Риму.

„Америка је за мене била једна тврда и оштра школа, при којој сам много мука видио, и ништа ме тамо више није привлачило.”

Уместо Рима у Париз

Захваљујући слици „Туркиња у харему”, коју је по повратку кући 1876. године изложио у Дубровнику, за Буковца се заинтересовао српски песник из једне од последњих дубровачких племићких породица Медо Пуцић.

Пуцић му је тада дао три савета, да уместо у Риму школовање настави у Паризу, словенизира своје италијанско име Биађо Фађони а слику пошаље бискупу Штросмајеру, који је био познат као мецена, не би ли добио стипендију.

Презиме Фађони, које потиче од италијанске речи буква, јесте променио у Буковац. 

Догодине је са Медом Пуцићем отпутовао у Париз. 

Слику је послао Штросмајеру, од којег је добио награду али не и стипендију.

У Паризу га је Пуцић, на препоруку чувеног чешког сликара Јарослава Чермака, лично одвео Александру Кабанелу, једном од најзначајнијих француских сликара друге половине 19. века, представника академизма и учитеља целој једној генерацији француских уметника. 

Након три године учења на Кабанеловој Академији одлучио се за самосталан рад.

Код Кабанела

На Академији, први семестар, провео је у античком одељењу, где се налазила изванредна збирка дела античког вајарства која су ученицима служила као модели за цртање.

Фасцинација античком уметношћу била је очигледно пресудна за пут којим је Буковац у свом сликарству кренуо и којем је остао доследан.

„Проучавати Антику значи трудити се  да би пронашли тајну пластичне лепоте и складних пропорција људског тијела. Међутим то не значи ипак да модерни умјетник има напросто да копира античке узорке. Али кад год у природи нађе неку дисхармонију, нек му Антика послужи као углед. Ни у природи није све достојно да се репродукује, и умјетник мора да у њој бира оно што је у њој лепше и карактеристичније”.

Буковац је сматрао да је Антика темељ сваког уметничког васпитања, и сматрао је да се без доброг познавања традиције, стварају уметници без знања и укуса и чврсте орјентације, а то је изградило и његов став према свему новом у сликарству.

„Већина модерних младих сликара одметнула се у експресионисте, кубисте, дадаисте и Бог те пита још каква чуда. Ти су људи негација сваке лепоте, карикатура сваке естетике”.

Он је био од оних уметника, који је ишао својим  једном утврђеним путем, на којем се трудио да оно што у природи добро, уочи и наслика, у првом реду оно што је уопште сматрао да вреди сликати.

Париски Салон и „Велика Иза”

„Кад сам 1877. године први пут видио Салон, осетио сам како сам ситан према мајсторима који су тамо излагали… али нијесам клонуо. Тврдо сам вјеровао да ћу једнога дана и ја у њихово коло ступити.”

И пре него што се и сам надао, исте те године, успео је да изложи „Црногорку” у пролећном Салону. 

То је, како каже, била је његова прва уметничка слика, која је широј јавности запажена.

Слика, коју је изложио у Салону, 1882. године, „Велика Иза”, направила је сензацију, и с том сликом Буковац  је постао познат у целој Европи. 

Фотографске репродукције ове слике продате су у хиљадама примерака.

Читајући роман Александра Бувјеа који је у једном листу излазио у наставцима, Буковац је дошао на идеју да наслика главну јунакињу романа, куртизану Изу.

Првобитну верзију слике је на препоруку Кабалеа преправио, потраживши нови модел за Изу, за свега неколико дана.

Десетог дана по отварању салона слику је купио један енглески колекционар, који ју је касније препродао исто колекционару Ричарду Леду. 

„Успех „Велике Изе” био је за мене таква срећа ,какве више никад у животу доживео нисам. Бити млад и славан у великом Паризу!”

Колекција Ричарда Лeда је касније распродата, и на аукцији у Паризу, 1929. године купио ју је дипломата и колекционар Павле Бељански. 

Он је 1965. године даровним уговором ову слику прикључио свом легату и она се данас налази у Галерији Павла Бељанског у Новом Саду, у посебном изложбеном делу.

На двору у Београду и Цетињу

Још током трајања Салона 1882. године, Буковац је добио позив да дође у Београд не би ли израдио портрет краљице Наталије Обреновић. 

Да Буковац изради „портрет, и то читав лик у балској тоалети”, била је жеља саме краљице.

Том приликом, насликао је Буковац и младог престолонаследника Александра.

На тај боравак и рад у Београду понео је  само лепе успомене.

„Тако усрдном дочеку нијесам се ни у сну надао… мени у Београду се почеше низати необично лијепи и весели дани, које нећу никада заборавити. Тако сам се добро и топло налазио у тадашњој малој српској престоници”.

И колико год је из Београда понео лепе успомене, боравак на Цетињу је био једно непријатно изненађење.

Буковац је на позив књаза Николе дошао на Цетиње, где је по предлогу самог књаза требао да наслика читаву једну серију портрета црногорских војвода и јунака, које су по књажевим речима требале да буду темељ уметничкој галерији на Цетињу.

Ништа од договореног посла није било, јер у сусрету на који је Буковац три месеца чекао у једној цетињској кафани, књаз који је често мењао планове, није ту своју замисао ни споменуо.

Буковац је, изложен разним смицалицама и непријатностима,  насликао портрете чланова књажевске породице, али  и за тај посао од превртљивог књаза Николе једва је добио нешто новца и један излизани орден, Данилов Крст, који су скинули с неког војника.

„И тако се свршила моја, не баш пријатна, црногорска авантура.”

Након извесног времена позваше га на Цетиње поново, да ново сазидано позориште украси сликама али је он ту понуду одмах одбио.

„„А зашто Буковче? Ти знаш како те ми сви волимо, а наш те Господар хвали и цјени као мало кога на свијету”. Моја закључна ријеч је била, да се не бих примио да у Црној Гори радим, ни када би ми тисућу форината на дан понудили”.

Сликар светлости

Буковац је пре свега  био сликар портрета и нагог људског тела, али је за собом оставио и значајне композиције као што  су „Приказивање Дубравке” и „Гундулићев сан“. 

Створио је и неколико слика религиозног садржаја, „Чудо Св. Доминика“ у цркви Белих Фратара у Дубровнику, као и „Госпу од Снјега“ у цркви у свом родном Цавтату.

Као ђак чувеног сликара Кабанела, усвојио је све добре стране његовог сликарства али није остао тако академски хладан. Све његове слике, које ствара већ као оформљен уметник одишу неком нарочитом ведрином.

И ако је у извесном тренутку његовог сликарског развоја изгледао као присталица импресионизма, он импресиониста никад није постао. 

Традиционалиста, увек доследан том свом убеђењу, да сликати треба само оно што се у природи види, импресионистима је ипак у нечему дао за право.

„Уметност је  у првој половини 19. века била у декаденци. Уметничка дела стварала су се по шаблону. Импресионисти су били ти, које су младе нараштаје  умјетника научили како да гледају природу…Свјетлост је највећа истина и лепота. Мане је био први који је обратио јачу пажњу на светлост. Његова је заслуга велика, јер је први уочио вјечне законе plein-air“.

Изванредан цртач и сликар, пре свега он је био зналачки посматрач, боја и светлост се налазе у фокусу његовог сликарског интересовања. 

„Боја је све, свјетлост је боја. Без свјетлости ми ништа не би знали. Црне боје и нема, у помрачини ми ништа не видимо.”

Аутобиографија

Осим слика непролазне лепоте, Буковац је оставио још једно драгоцено сведочанство о себи. 

Написао је, искрено и без икакви књижевних претензија, аутобиографију  „Мој живот” на наговор своје породице.

У њој нам је описао и свој живот али свој поглед на сликарство.

Буковац је готово сав свој живот провео у туђем свету, од Америке, Париза, Лондона до Прага, где је 1902. године, постао професор чешке Академије Уметности и њен ректор.

Једно време, након женидбе, живео је у Загребу. 

Иако је доста тога учинио за афирмацију младих сликара и изградњу уметничког павиљона, ова Загребачка епизода се неславно завршила. 

Његово сликање женских актова нашло се на удару дела конзервативне  хрватске јавности која је његово сликарство прогласила ”неморалним и саблажњивим”. 

Разлози да се Буковац одстрани из ове средине, били су ипак неке друге, политичке природе. Као носилац либералних идеја која је донео из Француске он једноставно није био пожељан у средини у којој се нашао.

 „Доста сам се по туђем свету потуцао, па би право било да се и ја сад под старе дане науживам нашег сунца и мора, слатке материнске ријечи и домаће хране, једном речју, свога родног краја – свога милог Цавтата”.

Та му се жеља није испунила. 

Буковац је имао сина и три ћерке, од којих су две, Јелица и Иванка, наставиле очевим стопама. 

С њима је приредио своју последњу изложбу у Прагу 1921. године, две године пре смрти.

Књижевни критичар Марко Цар,  који је заједно са Буковцем приредио аутобиографију за штампу и с којим је дуго година уназад познавао, написао је: