Васа Пушибрк, директор Гимназије који је стајао уз своје ђаке

Они који су исписивали историју ове просветне институције, чинили су то у доброј вери на корист свог народа, школујући у њој слободомислећу елиту способну да изнесе све притиске на културни, друштвени и политички живот свог народа.

Како то чине они који ту историју дописују данас, показаће време.

Захваљујући истрајности, новчаном потпором Саве Вуковића, али и других новосадских грађана који су кренули његовим стопама, чврстим ставом митрополита Стратимировића, Срби су у Новом Саду добили своју гимназију.

Новосадска гимназија, као и све школе у Монархији биле су вероисповедне, тј. конфесионалне под патронатом цркве.

Након Аустро-Угарске нагодбе, 1867. године, режим тадашње Угарске ослоњен на парламентарну већину грофа Тисе, у духу ексклузивног мађарства, вођена је политика насилне асимилације немађарског становништва.

Ради постизања овог циља, радило се на подржављењу свих школа, па су тако затворене све словачке гимназије, а немачке су се саме претвориле у мађарске државне.  Једино је поред неколико румунских, новосадска Велика православна гимназија остала конфесионална и аутономна.

Када је 1870. године Угарски сабор изгласао помоћ Гимназији уз захтев да Министарство просвете одређује наставни план и бира професоре, Патронат је одбио је ову понуду.

Доношењем Основног закона о средњим школама 1883. године, Патронат се нашао под личним надзором повереника угарске владе што је био још један покушај гушења аутономије школе.

Гимназија је одолела свим притисцима, захваљујући родољубљу и ентузијазму њених професора, ђака и оних који су стајали на челу ове установе, али и својој финансијској независности обезбеђеној добро вођеним гимназијским фондом и великодушном помоћи добротвора и задужбинара.

Кроз ова турбулентна времена,  Гимназију је успешно провео заједно са колегијумом школе директор Васа Пушибрк.

Да ли је Васа Пушибрк био прави родољуб

Васа Пушибрк, или Пуша како су га звали многобројни ученици гимназије, један је од најзанимљивијих и најнеобичнијих личности прошлости Новог Сада,  већ самим тим што је четрдесет година управљао једином српском гимназијом у Угарској.

Дистанциран од свега, нарочито политике, како се генерацијама ђака чинило, поготово у том политички хаотичном времену, Пушибрк је био права загонетка.

У својим Успоменама, тадашњи ђак, а потоњи професор и председник Матице српске, Милан Петровић је записао:

„Јасно нам је било да је конзервативац и клерикал. Али за нас је тада много важније било: да ли је наш директор добар српски родољуб? Па ни у честим разговорима о њему, нисмо долазили до закључка ни да нам је директор мађарон.”

Васа Пушибрк био је вероватно једини директор гимназије у Угарској који није знао мађарски. Мада му је то министарство просвете замерало, он није показивао нарочиту вољу да га научи.

За време његовог управљања школом,  ни у једној прилици није отпевана мађарска химна, чак ни приликом крунисања Франца Јозефа за Угарског краља, као ни приликом миленијумске прославе поводом хиљаду година доласка Мађара на ове просторе.

Ипак неки догађаји разрешили су до краја  ову дилему.

У мају месецу 1896. године стигао је захтев од Министарства просвете да се испита случај антидржавних демонстрација, са наредбом да се учесници пронађу и казне искључењем из школе због певања Милетићевог марша на јавном месту, при чему су нарочито наглашавани они делови песме који храбре Милетића,  „нека се не боји Мађара, јер ће га одбранити цела Русија и српство”, како је у денунцијацији достављеној министарству написано.

Актери овог догађаја, признали су директору Пушибрку да се све одиграло баш онако како је у пријави и написано, а да су они још и песму коју је компоновао тадашњи ђак Исидор Бајић, о свом трошку штампали и Милетићу за 70. рођендан поклонили.

„Е-е-е, усијане главе. Истрага мора доказати да се тај догађај није догодио. И ми смо приликом спроведене истраге исказивали како нас је наш директор научио.”

Пушибрк је у свом извештају написао да је спроведена најстрожија и најсавеснија истрага и навео:

„Наша је гимназија изложена сваковрсним денунцијацијама од стране својих непријатеља. Тако се недавно разгласило да су ђаци поцепали државну заставу на владичином стану, а оно била застава од слабе материје, те се услед кише и ветра поцепала.”

Није много времена прошло, када су ђаци доведени у неприлику због посете групе београдских матураната, око које је поведена полицијска истрага.

Ствар је уз чашу пива изглађена у кафани.

„Онде смо затекли свог директора са великим капетаном новосадске полиције и директор нас је позвао за сто.

– Дозволите да Вам прикажем нашу матурску омладину против које водите истрагу. Они нису криви, као што би то хтели непријатељи наше гимназије.

– Господине директоре, прекинуо га је Деметровић, истрага је већ спроведена и доказала је… оно што ми хоћемо.

И два старца испила су своје чаше у наше здравље.”

Живот посвећен школи

Васа Пушибрк, са највећом истрајношћу бринуо се о свему. Седео је у својој канцеларији од јутра до мрака, непрестано нешто радећи. Изван школе за њега није било живота.

Једино лично задовољство којег се никада није одрекао је кригла пива у кафани „Липа” у тадашњем Лебарском сокаку, на коју је свраћао сваки дан, два пута, без изузетка.

Поводом његовог 70. рођендана, закупац кафане Оберинг, дао је да се изради у познатој фабрици порцелана у Карлсбаду кригле, са ликом Васе Пушибрка и његових 16 пријатеља, Лазе Костића, Уроша Предића, Милана Савића, Димитрија Коде, Антонија Хаџића и других, који су се редовно сакупљали око његовог стола.

Пушибрк је познавао сваког ђака. Приликом уписа у школу било је обавезно да родитељ или старатељ лично упише своје дете, и том приликом се прво ишло код директора, који је прегледао документа и са сваким проговорио и по коју пријатељску реч.

Познавајући добро свако дете али и његове материјалне прилике, његовом заслугом основан је Светосавски фонд за помагање сиромашним ученицима.

Како већина гимназијалаца није била из Новог Сада, становали су по приватним кућама, али је школска управа и о томе строго водила рачуна.

На почетку сваке школске године обилазио је школски лекар са једним професором ђачке станове и ако нису били задовољени хигијенски а понекад и морални услови за живот, морао се наћи други стан.

Оно по чему је Гимназија била испред свих гимназија у Угарској била је и установа названа Санитас, која је имала свог сталног лекара.

Сваки ученик је приликом уписа уплаћивао од 2 до 4 гроша, и за ту своту имао је обезбеђено лечење и потребне лекове. Два до три пута годишње прегледани су сви ученици.

У случају потребе, о трошку фонда, ученици су слати на специјално лечење.

Успео је директор Пушибрк да реши један готово несавладив проблем. За већину предмета и то оних најважнијих није било уџбеника. Учило се из мађарских и немачких уџбеника али највише из бележака. 

Писати и штампати уџбенике за само једну школу био је скуп подухват, али пошло се нерентабилним путем, где су професори уз помоћ гимназијског фонда сами финансирали штампање написаних или преведених уџбеника. 

Требало је сачекати доста година да се писцу трошак врати али штампано је преко 40 уџбеника а целу администрацију и евиденцију овог посла водио је директор годинама, без икакве материјалне награде.

Школа је имала изванредан хор а Светосавске беседе које је организовала гимназија, биле су познате као најелитније забаве у овим крајевима.  Програм је припремао професор Јован Грчић, а прилози том приликом сливали су се у Светосавски фонд.

Да ђака нема на улицама после 10 сати увече, бринуо се лично Васа Пушибрк и по који дежурни професор.

Колико је школи, био потребан способан директор, говоре нам и записи Јована Цвијића, који је у та времена ђаковао у Београдској гимназији. 

„У пети разред Београдске гимназије стицали су се ђаци из свих крајева Србије. Било их је свакојаких, из најразличитијих слојева. Најразличитијих навика, често с мало питомине, остављени сами себи, и станујући на периферији Београда. Међу њима владао је потпуни морални неред. Једна група београдске деце сматрала је да пристојност и ђачке врлине треба исмевати.

Наставнички персонал био је без надзора и неједнаке спреме, без професорског испита. У Београдској гимназији владала је анархија.

Али буде постављен за директора, дотадашњи директор Шабачке гимназије, Ђура Козарац. Ипак и њему је требало преко годину дана да уведе ред и пробере наставнике.

Био је директор који ствара гимназију, и он је доказао да без правог директора нема праве гимназије.”

Успомена као опомена

Васа Пушибрк, је на свој захтев отишао у пензију 1910. године. И од тада његов живот и рад остао је везан за Гимназију. Изабран је за члана Патроната, и ту дужност обављао је до смрти 1917. године.

Још један, важан догађај , обележио је време његовог управљања школом.

Стара гимназијска зграда, била је трошна и тескобна, и мађарска влада је  учестано претила да ће Гимназију затворити.

Та претња постала је озбиљна, и Пушибрк се за помоћ обратио бившим ученицима гимназије. Одбор за скупљање прилога је брзо формиран, састављен је и објављен проглас народу и већ првих дана почели су да стижу прилози.

У акцији су учествовали и ђаци, а прилог и од самог директора није изостао.

Скупити довољно новца за нову зграду није било лако, али је изненада притекао у помоћ барон Милош Бајић, унук Милоша Обреновића, који је својим даром од око 200.000 круна, обезбедио да се изгради нова зграда.

Новац који је дарован, приходовао је Милош Бајић са свог спахилука Варадије, који је Милош Обреновић својој кћери купио у мираз.

Нова гимназијска зграда, два пута већа од претходне, завршена је 1900. године, након две године изградње, по пројекту архитекте Владимира Николића, и у то време као и данас она је једна од најрепрезентативнијих здања у Новом Саду.

Стајати између циљева које је гимназија пред себе поставила, због којих је основана и просветне политике угарских власти није било лако.

Васи Пушибрку, као и свим његовим претходницима, међу којима су Павел Јозеф Шафарик, др Јован Хаџић, др Ђорђе Натошевић је то успело.

„Када сам 1889. године ступио у гимназију, завод је био мален. Цела гимназија живела је једним животом, као да смо били један разред. Шта више, сви скупа, заједно са професорским колегијем, као да смо чинили једну породицу јаке традиције.

Међу традицијама које смо наследили  од ранијих гимназијских генерација, најснажнија традиција била је снажно и пркосно родољубље”, записао је Милан Петровић

Захваљујући духу који је у гимназији владао али строгој дисциплини и ригорозном селектовању при преласку у више разреде, јер сматрало се да из Новосадске гимназије треба да изађу само они који ће касније у животу бити заиста прави интелектуалци и достојни представници наше народне интелигенције, гимназија је из својих редова изнедрила Лазу Костића, Исидора Бајића, Игњата Павласа, Ђуру Даничића, Јована Ђорђевића, Јована Јовановића Змаја и многе друге.

Значајно место у историји гимназије и Новог Сада, заузео је и Васа Пушибрк, на један посебан начин. Он  за разлику од већине чланова колегијума школе, није заузимао значајно место у тадашњем друштвеном и политичком животу али је најзначајније место у његовом животу заузимала гимназија, чији су ђаци и професори, у извесној мери, давали тон управо друштвеном, политичком и нарочито културном  животу, Новог Сада.

Одужила се и гимназија свом директору. У гимназијски статут дописано је, да портрет који је од Уроша Предића наручио Патронат, након Пушибрковог одласка у пензију, мора да стоји у кабинету сваког будућег управитеља.

Већ више од сто година тај портрет не представља само успомену на једног директора, већ опомиње какав директор треба да буде.