Жарко Миленковић, уместо комеморације

Јануара 1950. године када је расформиран уметнички ансамбл Централног дома ЈНА у Београду, којим је руководила Марина Олењина са групом од тридесетак младих људи, међу којима је био и Жарко Миленковић, дошла је и основала Балет у Новом Саду.

Већина играча новоформираних балетских ансамбала у том послератном периоду, игром су почели да се баве у годинама, када новије генерације завршавају своје школовање.

Многи од њих, међу којима су били углавном фолклорни играчи, постали су врхунски уметници, а неки попут Милорада Мишковића остварили су светску каријеру.

За то су заслужни врсни балетски педагози, формирани између два рата на темељима високе уметности, за коју је углавном заслужна руска емиграција расејана широм Европе током Октобарске револуције.

Нека млађи играју

Марина Олењина, која је у од 1923. године наступала као солиста а касније првакиња Балета Народног позоришта у Београду, своју играчку каријеру заменила је педагошким и кореографским радом, након завршетка Другог светског рата, сматрајући да игру треба препустити млађима.

Рођена у Москви 1897. а школована у Санкт Петербургу, где је завршила Балетско кореографску школу, водила је порекло из уметничке породице.

Отац Петар је био један од твораца оперске режије у Русији, мајка је свирала клавир, а ујак Константин Станиславски, глумац и режисер, био је  творац система глумачке обуке, технике пробе и сценског реализма.

Њеним доласком у Нови Сад, марта 1950. формиран је први професионални балетски ансамбл у Новом Саду, од фолклорних играча, допуњен ученицима новосадске Балетске школе, основане 1948. године.

И поред лоших услова, без сталне и слободне сале преко дана и пробама које су трајале некад и по 12 сати, Олењина је са овим ансамблом, чију је игру поставила на чврстој основи класичне руске концепције балета, крчила пут балетској уметности у Новом Саду.

Већ у мају исте године изведена је прва целовечерња балетска представа „Шехерезаде” Римски-Корсакова, у њеној  кореографији.

Био је то сјајан почетак, добро примљен и од публике и од критике.

Напоран рад, таленат и ентузијазам младих људи окупљених око Марине Олењине, која је од класичног стила и стила заснованог на нашем фолклору направила добру комбинацију, којом је надокнађен недостатак веће технике, дали су добре резултате.

Стављањем на репертоар балета са фолклорном тематиком, попут „Лицитарског срца” Крешимира Барановића и „Охридске легенде” Стевана Христића, била је добра постављена основа за развој играчког и уметничког потенцијала ансамбла.

Пет година касније изведен је велики класични балет „Лабудово језеро” Чајковског, који је постигао огроман  успех.

Новосадски балет развејао је све сумње у реалност подухвата у који се са групом младих ентузијаста упустила Олењина, и закорачио у најуспешнију период свога рада који ће потрајати да половине осамдесетих година.

„Жарко Миленковић, био је моја  десна рука. Као познавалац народних игара његов задатак је био да запамти кораке које сам ја показивала на тактове пијанисткиње. Никада нисам могла да се пожалим на моје младе сараднике, који су мене звали бабушком јер сам их ја учила, штитила и пазила”, испричала је Марина Олењина.

Тако се стицајем околности и Марини Олењиној животни пут Жарка Миленковића окренуо балету којем остаје веран целог живота.

Игра уместо географије

Животни пут Жарка Миленковића започео је 1928. године у селу Витанци код Деспотовца, у којем је завршио четворогодишњу основну школу. 

Након завршетка реалне гимназије у Ћуприји, иако је хтео да студира медицину, уписује географију са које се пребацује на Економски факултет, да би коначно  диплому наставника српског језика стекао је на Филозофском факултету у Новом Саду.

Аудиција за фолклорни ансамбл, 1948. године, била је права прекретница у његовом животу која га је само две године касније одвела у Балет Српског народног позоришта.

У првој деценији Миленковић је учествовао у свим балетским представама као играч, у којима је остварио 44 улоге.

Први пут његово име у штампи појавило се 1954. године, где се напомиње да се истиче својом добром игром, да би се и током дужег временског периода  вредновао његов допринос и у другим професионалним достигнућима, не само као играча већ и кореографа у балетима, операма, мјузиклима и драмама.

И поред великог броја запажених улога, његова професионална каријера ишла је у кореографском правцу.

Још на самом почетку своје играчке каријере Миленковић је у кореографском послу асистирао Марини Олењиној, тако његово искуство креће да се развија у два правца, и подсећајући се тих времена је испричао:

„Олењина је пред ансамбл дошла са јасном концепцијом, издиференцираним ликовима  и њиховим међусобним односима, али без кореографско-играчких елемената, поготово  када су балети засновани на народном мелосу, а она није познавала народну игру. Тако је радила балет „Ђаво на селу”. Како сам ја знао неколико стотина народних игара, рекла би ми: покажи ми неку спору македонску игру, па неку брзу. Ајде сад неку српску па хрватску, да би уочила различитости стила. После тога тражила би да клавириста свира 16 тактова. Тада је одиграла тих 16 тактова а ја сам морао то да уочим, запамтим и пренесем играчима. То су биле муке живе”.

Први пут његово име као кореографа појавило се у опери „Кнез Иво од Семберије”, децембра 1955. године. Марина Олењина као шеф балета дала му је могућност да кореографише једну турску игру.

Тако је започео његов кореографски рад.

Блесак комплетног спектакла

Целовечерњи балет „Рајмонда”, Александра Глазунова, и два балета за децу „Вила лутака” и „Црвенкапа”, су обележила Миленковићев кореографски рад у оквиру Балета Српског народног позоришта.

Био је прави изазов поставити балет, који је први пут изведен у Санкт Петербургу крајем  19. века, сместити га у контекст уметничког домета новосадског балетског ансамбла али и поимања саме игре почетком седамдесетих година.

Критика је у позитивној оцени премијере „Рајмонде”, 1974. године била једногласна.

У емисији „Радио спектар” Радија Нови Сад, оцењено је да је премијера „неоспорно била ефектна” и да је „изненадила публику несвакидашњим блеском комплетног спектакла”.

У Загребу се констатује да се новосадски кореограф Жарко Миленковић смело одважио за теже кореографске варијанте, на велики спектакл, и да је најуспелије својство представе, жар и полет плесања.

Велику прекретницу Жарко Миленковић учинио је и у промени поимања деце као публике балетских представа, јер управо деца, као најмлађи гледаоци, одрастањем постају поуздана публика.

Мало је познато да је на плакатима дуго стајала забрана уласка деци млађој од осам година у позоришну салу.

Током свих ових деценија постојања новосадског балета изведено је само девет различитих балетских представа намењених деци, од којих су две у кореографији Жарка Миленковића, „Вила Лутака” и „Црвенкапа”.

За разлику балета „Вила Лутака”, насталог још у 19. веку, либрето и музику  за балет „Црвенкапа” написао је Тибор Хартиг, челиста и композитор, тадашњи концертмајстор оркестра Опере са Балетом СНП.

О томе да је рад на дечијем балету захтевнији од рада на балету за одрасле говорио је и сам Миленковић:

„Проблеме које сам имао са ова два дечија балета, нисам имао у раду на „Рајмонди”. У „Рајмонди” знам да правим балет за одрасле, играчи су одрасле особе, а публика и ја као одрасли имамо вероватно слично размишљање и сличне естетске потребе. Али када је дечији балет у питању, треба да се вратим у неке године и размишљам као дете. За кореографа је већи задатак балет за децу.”

Што се тиче дечијег балета, који деца играју за децу, Миленковић је то остварио, са балетом ”Вила Лутака”, кога су касније играла деца, ученици Балетске школе у Новом Саду.

Тешко је издвојити оно најважније, као и набројати све оно што је Жарко Миленковић својим радом допринео балетској уметности у Новом Саду заједно са својом супругом балерином и педагогом Миром Матић.

Сећање на Жарка Миленковића је уједно подсећање на целу генерацију уметника која је успешно обновила рад Српског народног позоришта, изградила репертоар, изнела много премијера, одиграла безброј представа и оно најважније, довела публику у Позориште.