„Иза сваког имена стоји човек“

Инсценирана паљевина Рајхстага послужила је увођењу неограничене власти немачког вође И његове партије.

Томе је следио систематски прогон политичких противника, у првом реду комуниста и социјалдемократа, који су били први затвореници новооснованог логора. 

На удару унутрашњег „чишћење“ се убрзо нашао јеврејски народ који је проглашен за највећег непријатеља не само немачког народа, него И целог човечанства. 

„Бесомучном пропагандом Јевреји као колективитет су криминализовани, постепено су искључени из друштвеног и привредног живота што је озакоњено Нирнбершким законима из септембра 1935, а затим И низом других прописа. Кристална ноћ 9. новембра 1938, масовно уништење јеврејских радњи И синагога, као и интернирање више хиљада Јевреја најавили су нову фазу у нацистичком “коначном решењу јеврејског питања”, истиче за Културе.рс историчар Милан Кољанин. 

Нови израз политике “унутрашњег чишћења” немачке нације, како истиче, је било убијање преко сто хиљада ментално И физички хендикепираних у акцији “еутаназије” током које је први пут примењено убијање отровним гасом. 

„Упоредо са империјалном експанзијом нацистичке државе ширила се И мрежа концентрационих логора не само у Великонемачком рајху, него и у окупираним земљама. Почетак Другог светског рата И уништење пољске државе су означили почетак стварања “новог европског поретка” под доминацијом нацистичке државе. Постојећа  и новостворена мрежа концентрационих и радних логора имала је изузетно важну улогу у немачкој ратној привреди због све веће глади за радном снагом“, истиче. 

На основу идеологизоване расистичке квазитеорије, немачком аријевском натчовеку је природа доделила улогу да спаси европску цивилизацију од Јевреја представљених као апсолутно зло. 

Према нацистичко пропагандној пројекцији, Јевреји су изазвали рат, они стоје и иза бољшевичког Совјетског Савеза И иза плутократске капиталистичке Велике Британија, касније И Сједињених Америчких Држава. 

„После освајања Западне Европе, напад нацистичке државе и њених савезника на Совјетски Савез 22.јуна 1941.означио је нову фазу Другог светског рата. То је уједно био почетак последње И најужасније фазе “коначког решења јеврејског питања”, односно отпочињање потпуног уништења јеврејског народа.  Упоредо са освајањем “животног простора” на окупираним деловима Совјетског Савеза и убијањем совјетских цивила И ратних заробљеника, почело је масовно И систематско убијање јеврејског становништва“, објашњава. 

Убијање Јевреја свих узраста и оба пола вршиле су не само посебно обучене полицијске јединице, него и јединице редовне војске – Вермахта.

 Од јесени 1941.вршене су припреме за убијање Јевреја у мрежи концентрационих логора и логора смрти коришћењем отровног гаса И великих крематоријума  за уништење жртава. 

Оперативно спровођење “коначног решења” утврђено је на конференцији државних секретара немачких министарстава у Берлину на Ванзеу 20. јануара 1942. 

Од децембра 1941. до пролећа 1942.у убилачки погон су стављени логори смрти Кулмхоф (Хелмно), Мајданек (Лублин), Треблинка, Собибор, Белзец и Аушвиц-Биркенау. 

„Ужасан биланс “коначног решења” је око 6 милиона убијених Јевреја, односно две трећине европског јеврејства. Потпуно уништење европских Јевреја спречила је победа земаља Антихитлеровске коалиције, међу којима је своје угледно место имала и Југославија“, поручује Кољанин.

Банат прва велика област у Европи потпуно „очишћена“ од Јевреја

После агресије на Краљевину Југославију априла 1941, делове њене државне територије окупирали су суседи, Великонемачки рајх, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија (италијански протекторат). 

Екстремни хрватски националистички покрет је награђен стварањем Независне Државе Хрватске (НДХ), која је обухватила централни део државе. 

НДХ је политички, идеолошки, економски и војно укључена у „нови европски поредак“ и убрзо се укључила у поход против Совјетског Савеза, заједно са другим сателитским државама, са изузетком Бугарске. 

Умањена Србија са Банатом и северним Косовом је стављена под немачку војну управу и у њој је обновљен рад локалних власти. 

Реалну управу у Банату је имала локална немачка национална мањина (фолксдојчери), која је одлучивала и о судбини банатских Јевреја. 

„Српска колаборационистичка администрација је покушавала да прошири своје ингеренције и да, евентуало проширена, Србија добије своје место у „новом европском поретку“. Међутим, нацистичка Немачка и остале окупационе државе су сматрале да су Срби носиоци југословенске државности, да је потребно што више ограничити њихову политичку улогу и сузити њихов етнички простор. При томе су коришћене различите методе, од протеривања на немачко окупационо подручје у Србији до интернирања у новооснованим логорима и масовног убијања“, истиче Кољанин за Културе.рс.

Према његовим речима, почетак окупације обележен је злочинима, пре свега масовним злочинима на територијама које је запоседала мађарска војска у Бачкој. 

Тада је убијено преко 2.000 Срба, међу њима и већи број жена и деце, као и службених лица. 

Масакрирање близу 200 српских мушкараца крај Бјеловара крајем априла 1941. најавило је талас масовног убијања десетина хиљада Срба у усташкој НДХ током лета и јесен 1941. 

Убијање је вршено како на српским етничким просторима, тако и у новооснованом логору смрти Госпић (систем логора и стратишта на планини Велебит и на острву Пагу). 

Уништење Срба и Јевреја, касније и Рома, било је службена политика усташке државе и спровођено је, до краја њеног постојања. Када је реч о Србима, та политика је само делимично модификована у пролеће 1942. 

„Од краја августа 1941.центар спровођења усташке политике уништења постао је концентрациони логор и логор смрти Јасеновац. Организовани српски отпор политици уништења у НДХ може се пратити већ од почетка јуна 1941. Од краја јула исте године отпор је добио размере масовног устанка. У томе су главну улогу имали чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ), као и локалне угледне личности, истиче.

„Напад нацистичке Немачке и њених савезника и сателита на Совјетски Савез 22.јуна 1941.био је знак члановима КПЈ за организовање саботажа и устанка, који је у на српским етничким просторима у НДХ, Црној Гори и Србији добио масовни карактер. То су биле околности у којима је на територији подељене Краљевине Југославије спровођено „коначно решење јеврејског питања“ Одлучујуће место у спровођењу политике уништења Јевреја имала је нацистичка Немачка“, додаје.

Наглашава да су истовремено, на њен ток су утицале и политике других окупаторских земаља, општи ток Другог светског рата и прилике на појединим окупационим подручјима и у НДХ – једино подручје на којем су Јевреји били ван животне опасности била су италијанска окупациона подручја, али само до капитулације Италије 9.септембра 1943. 

„Усташка држава је спроводила исту политику уништења Јевреја као и сама нацистичка Немачка. Масовно убијање у логору Госпић је чак и претходило масовном убијању у нацистичким логорима. При томе је за усташку државу много значајније било решење „српског питања“ јер су Срби сачињавали готово трећину становника државе. Поред нацистичке Немачке, НДХ је била једина земља „новог европског поретка“, која је највећим делом у сопственим концентрационим логорима и логорима смрти спровела „коначно решење јеврејског питања“. Тек у последњој фази процеса уништења Јевреја из НДХ, августа 1942. и маја 1943.укључила се и нацистичка држава“, наводи.

„Коначно решење“ на немачком окупационом подручју у Србији неко време је текло као и у другим окупираним државама. 

Регистровање, присилни рад, пљачка имовине и низ других дискриминаторних мера друштвене изолације обележили су живот српских Јевреја до јула 1941. 

Ове мере је прописивао немачки војни заповедник у Србији, а спроводили су га немачка полиција (Гестапо) и њој подређена српска колаборационистичка управа. 

Почетак оружаног отпора, саботаже по градовима и организовање устаника у унутрашњости Србије означили су пооштравање антијевреских мера. 

По нацистичком идеолошком обрасцу, у све јачој антисемитској пропаганди Јевреји су обележени као вође и финасијери устаника, а у јавном оглашавању стрељања најчешће су као кривци означавани Јевреји и комунисти. 

Следила су хапшења и интернирања Јевреја у новоствореној мрежи логора, при чему су неки од њих служили само за интернирање Јевреја. 

„Велико ширење устанка угрожавало је не само немачке интересе, него и престиж. Устанак у Србији је угушиван најоштријим мерама, масовним стрељањима цивилног становништва и уништавањем целих села. Треба нагласити да су стрељања Јевреја и Рома, као и српских талаца, највећим делом вршиле јединице редовне немачке војске (Вермахта). У немачким наредбама за стрељања наглашавано је да као таоце пре свега треба узимати Јевреје“, напомиње историчар.

Највећи резервоар јеврејских талаца је био Јеврејски пролазни логор Београд у Топовским шупама. 

Први заточеници овог логора су били јеврејски мушкарци из Баната, који су, на иницијативу локалних фолксдојчерских власти, заједно са својим породицама од средине августа до септембра 1941. протерани у Београд.  

Тако је Банат био прва велика област у Европи потпуно „очишћена“ од Јевреја. 

Због убрзаног убијања Јевреја, крајем октобра 1941. у логору у Топовским шупама је интернирана велика група ромских мушкараца. 

Заједно са осталим таоцима, током јесени 1941. убијани су и јеврејски мушкарци из других немачких логора у Србији, из логора у Београду (Бањица), Шапцу и Нишу. 

У другој половини октобра 1941.немачки војни и полицијски команданти из Србије и Берлина су одлучили да се и преостали јеврејски мушкарци у Србији стрељају, а да се њихове породице, као и породице стрељаних Рома, интернирају. 

Првобитна локација за велики концентрациони логор за становништво са устаничких подручја, као и за преостале Јевреје и Роме, крај села Засавица, је напуштена због поплаве и одлучено је да се за концентрациони логор искористе изложбени павиљони Београдског сајма. 

Крајем новембра и почетком децембра 1941. сломљена су оба устаничка покрета, комунистички и ројалистички, који су у међувремену отпочели непомирљиви сукоб. 

Почевши од 8. децембра 1941. преостали Јевреји из Србије, углавном жене, деца и старци, интернирани су у новоснованом Јеврејском логору Земун на Београдском сајмишту. 

„Са њима је интернирана и велика група ромских жена и деце. До 10.маја 1942. безмало сви јеврејски заточеници су убијени на ужасан начин, у камиону-гасној комори. Како је убијање Јевреја било ствар престижа међу нацистичким командантима на окупираним територијама, крајем августа 1942. шеф Управног штаба у Србији генерал Турнер се похвалио новопостављеном команданту Југоистока генералу Леру да је „Србија једина земља  у којој је јеврејско питање и циганско питање решено“. То „првенство“ је, ипак имала Естонија где су Јевреји били убијени већ почетком 1942.године“, напомиње.

Мере против Јевреја на деловима Југославије које је окупирала Бугарска (већи део данашње северне Македоније и југоисточна Србија са Пиротом) су ограничиле њихов привредни и друштвени живот, чему је следило одузимање имовине. 

Под притиском немачке владе да се „јеврејско питање“ радикално реши, бугарска влада је одговорила компромисом. Обавезала се да преда нацистима све Јевреје без бугарског држављанства, односно Јевреје из окупираних делова Југославије и Грчке (Тракије). 

Синхронизованом акцијом бугарске војске и полиције 11.и 12. марта 1943.похапшени су сви Јевреји са ових територија и до краја истог месеца депортовани у логор смрти Треблинку где су убрзо по доласку убијени. 

Бугарско окупационо подручје у Југославији је подручје са највећим губитком јеврејског становништва од преко 93 одсто.

Фашистичка Италија је имала другачији став према Јеврејима од свог осовинског савезника – противјеврејске мере су ограничене на разне видове дискриминације и интернирање у логоре чија намена није била њихово физичко уништење. 

Стога је на овом подручју нашло спас неколико хиљада Јевреја са других подручја Југославије, већином из суседне НДХ. 

Слично је било и на подручју Косова и Метохије прикљученом Албанији, с тим што су овде Јевреје погађале и друге репресивне мере. 

После капитулације Италије 9. септембра 1943, Јевреје, који нису успели да се да се придруже партизанима или да се склоне у Италију или Швајцарску, похапсиле су немачке или усташке јединице. 

Они Јевреји, који се после ослобођења италијанског логора на острву Рабу, нису евакуисали на слободну партизанску територију на Кордуну и Банији, су преко логора Ризиера ди Сан Саба у Трсту депортовани у логор смрти Аушвиц-Биркенау. Јевреји из Сплита су депортовани у Прихватни логор Земун на Београдском сајмишту и убрзо убијени. 

Велика група јеврејских избеглица је са јадранске обале преко Погдгорице је упућена и Приштину. Тамо су се придружили домаћим Јеврејима са Косова и Метохије, које је похапсила 21. СС-дивизија „Скендербег“ састављена од домаћих Албанаца. 

Цела група је половином маја 1944.упућена у Прихватни логор Земун, а одатле у нацистички концентрациони логор Берген-Белзен. 

Страдање у Бачкој

На деловима Југославије које је окупирала, а затим и анектирала Мађарска, живела је велика јеврејска заједница, највећим делом у бачким градовима Новом Саду, Суботици, Сомбору, Сенти и другим мањим градовима.

Приликом уласка мађарских трупа, заједно са Србима, убијена је и неколицина Јевреја. 

На окупациона подручја је проширено мађарско антисемитско законодавство, а Јевреји су изложени и другим дискриминатоским мерама (уценама, пљачки, контрибуцијама). 

„После напада Немачке на Совјетски Савез, у којем је учествовала и Мађарска, почетка саботажа и оружаног отпора окупатору који су организовали комунисти, међу којима су бројни били и Јевреји, следиле су оштре репресивне мере, затварања у логоре и егзекуције.  Јевреји су затварани као таоци, раде пљачке, уцена, присилног рада у логорима у Суботици, Старом Бечеју, Бачкој Тополи, Ади , Оџацима и пустари Визић крај Новог Сада. Заједно са Србима, јеврејски мушкарци су мобилисани за „радну службу“ и упућивани су на присилни рад у саму Мађарску или на Источни фронт где су масовно страдали од глади, мучења и излагања противничкој ватри“ напомиње Милан Кољанин.

Средином 1943. велика група бачких Јевреја упућена је на присилни рад у Борски рудник, заједно са Јеврејима из Мађарске. 

Први геноцидни злочин којем су изложени Јевреји у Бачкој био је масовни покољ јануара 1942.познат као „рација“ када је убијено близу 4.000 Срба и Јевреја, као и неколико десетина припадника других нација. 

„При томе су убијани сви Јевреји, од деце до стараца на најсуровији начин на обали залеђеног Дунава“.

Изузев овог масовног злочина, Јевреји на мађарском окупационом подручју нису били изложени уништењу до уласка немачких трупа у Мађарску 19.марта 1944. 

Убрзо је нова мађарска влада ставила на располагање своју полицију и жандармерију штабу Адолфа Ајхмана, једног од организатора „коначног решења“. 

Он је од 15.маја до 9.јула 1944. оргнизовао депортовање око 437.000 Јевреја из Мађарске и са окупираних подручја у логор смрти Аушвиц-Биркенау.

Јевреји са мађарског окупационог подручја у Југославији су од 26.априла 1944.систематски хапшени и интернирани у логору у Бачкој Тополи, као и у импровизованом гету у Суботици, као и у гетима у Баји и логору у Бачалмашу. 

Почевши од 25.маја 1944. они су депортовани у логор смрти Аушвиц-Биркенау где су највећим делом изгубили живот. 

„Изузетно, неколико стотина Јевреја из Бачке је упућено у радне логоре крај Беча где су дочекали крај рата. Обзиром да је „коначно решење“ у Мађарској организовано од периферије ка центру државе, велики број Јевреја је и даље живео у Будимпешти, делом под заштитом Црвеног крста и неких дипломатских представника. Због покушаја шефа мађарске државе адмирала Хортија да склопи мир са савезницима, Немци су 15. октобра 1944. довели на власт мађарску фашистичку странку Стреластих крстова на челу са Ференцом Салашијем. Тада је почео нови велики талас прогона и убијања Јевреја и свих политичких противника који је прекинут уласком Цевене армије у Будимпешту средином фебруара 1945“, истиче Кољанин за наш сајт.

Сећање

„Често понављана изрека како је историја учитељица живота нема много смисла ако сазнања о прошлом догађајима, међу њима и о великим страдањима не само сопственог, него и других народа, не буду део свести сваког појединца. Динамичне промене и чињеница да догађаји и њихова тумачења добијају на убрзању, довели су до тога да готово и нема некада често помињане „теорије дистанце“. Раширено је мишљење и готово да се не осећа потреба да се догађају сагледавају и изучавају из одређене временске перспективе, што, због доступности извора, пружа више могућности да се догађаји и историјски процеси потпуније, тиме и веродостојније сагледају и тумаче“, каже у разговору за Културе.рс историчар Милан Кољанин. 

Према његовим речима, стална потреба за сазнавањем прошлости мора у свом фокусу да има и поједница и његово деловање у свом времену и на одређеном простору, као и његово страдање. 

„И поред масовних страдања током историје, нама су најближа она током „кратког“ двадесетог века, при чему „коначно решење јеврејског питања“ има улогу парадигме. Иако су сви исторјски догађаји по својој природи јединствени и непоновљиви, државни пројекат нацистичке Немачке о потпуном уништењу јеврејског народа, у којем су учествовали и њени сателити и колаборационисти у окупираним земљама, са пуно разлога је једна од главних тема истраживања са великим одјеком у јавности“, додаје. 

Иза бројева,напомиње, па и када се ради о једном тако масовном злочину који је однео око шест милиона живота, увек стоје појединци и њихови животи, те да је намера организатора њиховог уништења била да они буду безлична маса коју треба уништити, као и трагове њиховог постојања.