Како је основана једина српска гимназија у Угарској?

У то време у Новом Саду, постојала је још од 1789. године, граматикална католичка гимназија од три разреда, издржавана из Школског фонда, и то у згради Православне општине у порти Православне саборне цркве.

Цар је додуше, био спреман  да учини нешто значајно за просвету својих православних поданика, али његова идеја се односила на реорганизацију основних школа и оснивање богословског семинара који би унапредио образовање свештенства.

Са мишљењем  царских саветника и самог цара нису се сложили ни епископ бачки Гедеон Петровић, ни митрополит карловачки Стефан Стратимировић али ни грађани Новог Сада који од борбе за своју гимназију нису одустали.

Терезијанска епоха и Српске школе

За време владавине Марије Терезије, Срби су имали доста развијену мрежу клерикалних и основних школа али ниједну праву гимназију или учитељску школу. 

Какве су те школе заиста биле, можда нам је најбоље сведочанство оставио  Захарија Орфелин који је од образовања није имао више од завршене основне школе у свом родном Вуковару: 

„Каква су училишта у Српским земљама свима је познато, према томе нисам ни ја бољи. Читање књига била ми је једина академија и највећа наука.”

Владика Висарион Павловић, добро препознавајући важност образовања за опстанак и напредак Српског народа у Хабзбуршкој монархији, одмах након свог доласка на место владике бачког у Нови Сад 1731. године, поред своје резиденције, подигао је и основао „Петроварадинску рожденство-богородичину школу латинско-словенску”, за стицање вишег образовања и учења латинског језика који је у то време био језик науке и званични језик царства.

Такво образовање до тада могло се стицати само у католичким и протестантским школама, али због израженог прозелитизма које је подржавала и сама царица Марија Терезија као ревносна католикиња, Срби су нерадо слали своје синове на даље школовање.

Владика Висарион одржавао је интензивне везе са Русијом  одакле је прибављао уџбенике али и доводио професоре за своју школу. 

Школа је доживела свој процват у време када је у њој радио као професор Дионисије Новаковић, један од првих Срба који је завршио гимназију и Духовну академију у Кијеву. Сматра се да је он подигао ову школу  до степена филозофско-богословске академије.

Оснивањем ове „Латинско-словенске школе” , ударен је темељ гимназији  која је у Новом Саду радила све до 1789. године.

Скоро 30 година без своје школе

Реформе цара Јосифа II, просвећеног апсолутисте у раздобљу његове самосталне десетогодишње владавине до 1790. године, донеле су радикалне али не и трајне промене у монархији.

Понесен просветитељским идејама и самим тим мање наклоњен клерикализму, цар је донео Патент о верској толеранцији 1781. године, значајан јер је између осталог свима било омогућено школовање на државним универзитетима које је до тада било резервисано само за католике.

Својом црквеном реформом укинуо је привилеговане римокатоличке редове и основао фондове за школе. Ни православни манастири нису били поштеђени. Они који нису били способни да се самоиздржавају били су укинути.

Као истински заговорник просветитељских идеја цар је одобравао увођење народног језика у основне школе што је наишло на радост и одобравање носиоца ових идеја и у српском народу попут Доситеја Обрадовића, али када је предложено да језик буде народни али писмо латиница, овакву реформу није нико спровео.

У Новом Саду, прихваћена је идеја да се на место до тадашње православне школе отвори државна гимназија за све вероисповести.

Због пропасти Јосифових реформи, гимназија која је основана 1790. године одлуком цара ЛеополдаII, под називом Regium gimnasium Neoplantese а од 1796. преименована у Pedagogium  била католичка коју су у недостатку своје похађала и српски ђаци.

Срби су учествовали у њеном издржавању али  нису били задовољни овом гимназијом која је имала римокатолички карактер, у којој није било Срба професора нити се учио српски језик.

Када је основана Карловачка гимназија, 1791. године, српска општина у Новом Саду покренула је питање отварања сличне гимназије.

Епископ Бачки Јован Јовановић понудио је да од својих прихода издваја годишње 2000 форинти за издржавање гимназије, под условом да Православна општина Новог Сада добије привилегију да бира професоре, а Срби су понудили прилоге за оснивање трајног гимназијског фонда и кауцију од 28.000 форинти за случај владичине смрти. Међутим овај покушај је од стране власти осујећен тако што је фонд проглашен непоузданим.

Тек након више од једне деценије захваљујући завештању који је на предлог владике Гедеона Петровића сачинио Сава Вуковић оснивање српске гимназије у Новом Саду је поново покренуто.

Завештање Саве Вуковића

Сава Вуковић сачинио је свој тестамент 1809. године, а следеће године га допунио завештањем о оснивању фонда и условима покретања српске православне гимназије у Новом Саду.

Завештање је прочитано пред петорицом сведока, пред којим је Вуковић, јер је био готово слеп, и усмено изјавио да је у њему изражена његова сопствена воља, својом га руком потписао као и сведоци, и предао владици Гедеону на чување и извршење.

У овом завештању нарочито је истакнуто да иноверна-неправославна власт ни световна ни духовна не може имати утицаја на ову школску установу, ни у избору учитеља, уређењу наставног плана , ни у управи имања.

Да наш језик и славеносрпска књижевност треба да буду главни предмет у овој школи, и да она служи за школовање српске омладине која се спрема за свештенички позив или какву другу народну службу.

Приложена главница фонда износила је 20.000 форинти  уз позив и другим новосадским Србима да својим прилозима главницу увећају, што је и наишло на велики одзив.

Међутим, фебруара 1811. године, због нестабилне финансијске ситуације у којој се држава нашла јер је због ратних прилика било штампано много новца без покрића, министар финансија гроф Валис донео је патент којим је вредност новца смањио на петину.

И ако је потез био неуставан, жалбе угарских сталежа остале су без успеха. Тако је умањена вредност и гимназијског фонда.

Новосадска православна општина чврсто решена да од свог наума не одустане и ако су јој гаранције које је понудила да би обезбедила фонд одбијене, средства је ипак обезбедила.

Посебно је наглашено, а што је имало и пресудну важност, да завештај вреди само за тако уређену гимназију како је у њему наведено, и да се не сме употребити ни за какав други завод.

Ово је био главни аргумент митрополита Стефана Стратимировића да одбрани свој став о неопходности отварања гимназије а не богословског семинара које је власт желела да наметне, а којем се он противио.

Непоколебив став митрополита Стратимировића

Стефан Стратимировић изабран је за митрополита карловачког на Темишварском сабору 1790. године, након смрти митрополита Мојсеја Путника који је умро у Бечу баш у време када је радио на узакоњењу српских привилегија у Угарско уставно право као и добијања учешћа  Срба у грађанским правима. Ова смрт код Срба, вођених и неким раним искуствима изазвала је велико подозрење.

Стратимировић, изабран у својој 33. години за митрополита остао је на том положају наредних 46 година. Захваљујући његовим залагањем уз помоћ великог прилога Димитрија Атанасијевића Сабова основао је Карловачку гимназију 1791. године, три године касније богословија, фонд за помоћ сиромашним ученицима као и дом за њихово становање.

Његовом заслугом и непоколебљивим ставом да Новом Саду треба гимназија а не богословски семинар како је то желела власт позивајући се на одлуку Темишварског сабора, 1816. године коначно је почела са радом Велика српска православна гимназија у Новом Саду.

Многи су оптуживали Стратимировића да не жели оснивање семинара јер га је сабор обавезивао да као митрополит мора давати за издржавање ове школске установе 6000 форинти од свог прихода можда је само делимична истина, јер је управо својим прилозима потпомагао рад свих установа основаних управо захваљујући његовим залагањем.

Митрополит је сматрао да је нашем свештенству довољна и образовање у богословији којој није претходило средњошколско образовање. Сигурно је да би такво школовање мирског свештенства  у оно време било и дуго и скупо.

Мишљење Угарске дворске канцеларије као и дворског савета које је у крајњој инстанци разматрао сам цар, стајало је на супротном становишту од Стратимировићевог и зато је предлог новосадске православне општине о оснивању гимназије био испрва одбијан.

Власт је сматрала, а то је и дефинисано царским одлукама, да је за ширење културе међу Србима потребно образовано свештенство а за то је пре свега потребан семинар, те да српска омладина има довољно прилике да у католичким гимназијама стиче потребно приправно знање.

Митрополит Стратимировић је препоручивао образовање у народном и православном духу већ у средњим школама у којима би се омладина спремала за више науке и да семинар без оваквих школа неће имати успеха јер кандидати за семинар неће знати језик и писмо црквених књига и словенску књижевност.

На молбу да се заузме код Саве Вуковића и осталих приложнка да новац намењен за оснивање гимназије  уступе за подизање семинара, Стратимировић је с обзиром да је Сава Вуковић у међувремену умро, изјавио да се изричита воља Вуковића и још неких приложника који нису више живи мора поштовати, иначе завештање се укида и фонд престаје да постоји.

Победила је Стратимировићева упорност и тврд став да Новосадској православној општини треба гимназија.

Коначна победа

Још су Срби морали да ураде многе административне послове да би школа почела са радом као и да парницу коју су водили око своје зграде у којој се налазила католичка гимназија приведу крају.

Не одустајући и не посустајући,  добили су своју гимназију, која је почела са радом 1816. године.

У првој године започела су са радом прва три разреда. Први наставници су били Мојсеј Игњатовић дотадашњи учитељ трећег разреда основне школе,  свештеник Димитрије Стефановић. Трећи разред добио је Георгије Магарашевић дотадашњи професор Карловачке гимназије који ће неколико година касније покренути и Летопис Матице српске који излази у континуитету и данас.

Сваке наредне године уписиван је нови разред и тако је 1819. године гимназија постала потпуна шесторазредна гимназија.

Тада је за директора и првог професора гимназије постављен Павел Јозеф Шафарик, изузетан интелектуалац који ће на позицији професора  остати наредних 14 година, мада је одлуком власти још 1924. забрањено да Српска православна црква запошљава евангелистичке интелектуалце из Угарске у школама.

Све реформе спровођене у царству, и оне школске имале су политичку позадину.

Беч је увек тежио централизацији и германизацији, Мађари мађаризацији.

У наредних сто година биће то једина српска гимназија у Угарској. И поред свих тешкоћа, нарочито политичке природе, јер власт никада није благонаклоно гледала постојање ове школске установе, гимназија је успела да ишколује велики број интелигенције, будућих професора, културних, друштвених радника, лекара, адвоката, који су давали тон и правац културног, друштвеног и политичког живота Срба. 

Захваљујући њима, гимназија је испунила своју мисију због које је и основана. Успела је да сачува народ од германизације и мађаризације. 

Милан Петровић, ђак, касније професор гимназије, председник Матице српске у својим сећањима је написао:

„То је била једина средња школа у негдашњој Угарској, школа која нам је била не само гимназија, него академија, и факултет, оно највише чиме смо могли обезбеђивати национални карактер наше просвећености, у доба када нам то систем државне политике није пружао ни у најмањој мери.”

Поред Матице српске, Читаонице и Српског народног позоришта, Велика српска православна гимназија била је један од носилаца културног и друштвеног развитка не само Новог Сада већ српског народа у Угарској, захваљујући преданом раду већ и сарадњи људи који су чинили ове институције.