„Културни идентитет је космос у којем се понашаш онако како осећаш”

Ова изложба нашег првог апстрактног сликара, у фокус је ставила појмове слободе и бунта, који су нераскдиво везани за име Милоша Бајића, али су и те како актуелни у овим динамичним временима.

Тим поводом сусрели смо се са сином еминентног сликара, познатим режисером, творцем култних филмова међу којима су “Сиви дом”, “Црни бомбардер” и “Балканска правила”, Дарком Бајићем у простору Галерије.

Назив изложбе “Сан о слободи”, кустоса Луке Кулића,  која је приређена у неколико простора Галерије делује вео ма савремено и изазовно.

На овом скоро авантуристичком путовању кроз изузетан сликарски опус моћи ћете да се упознате са Линијом живота Милоша Бајића. У првом делу изложбе постављени су, како је рекао Бајићев добар пријатељ, познати графичар и дизајнер Ђула Шанта, “све сами блокбастери”, слике које представљају зачетак “сна о слободи”, истиче Бајић.

Када је Милош Бајић изашао из концентрационог логора, после снова о слободи у самом логору, дошао је у земљу у којој су се политичка коректност, како се то данас назива, тражила од уметника да сликарство мора да буде соцреалистично – да буде похвала раду и радном човеку, партији држави и другу Титу.…

К: Чувени сликар Богдан Шупут својевремено је рекао како је “једино слободан човек потпуно људско биће”. Шта је за Вашег оца значио појам слободе?

Милош више није желео само да сања о слободи, него је желео и да се слободно креће у бескрајном простору уметности. Тако се његов сан претворио у прву апстрактну слику коју је изложио на првој изложби Децембарске групе. 

Та група уметника започела је силовити продор српског и југословенског сликарства ка свету. Млади људи су у једном тренутку, као што је то и данас, желели да поруше границе, и трагајући за својим аутентичним изразом,  слободно комуницирају са читавим светом. Данас млади имају друштвене мреже, и планетарну комуникацију, а тада сте били сами у свом атељеу. Тако је један сусрет у кафани Код Руског Цара и договор сликара да се оснује  Децембарска група, био почетак супростављања режимском соц-реализму и отварање различитих ауторских светова.

На првој изложби, како је тврдио велики сликар Зоран Петровић, такође члан Децембарске групе и пријатељ мог оца, Милош је доносио слике које су биле још увек влажне, неосушене, и качио их на зидове галерије. Тако је, на  изложби ове групе 1955, освануо “Котор”, прва апстрактна слика послератне Југославије. Ова слика је изложена у првој изложбеној целини Бајићевог опуса, слика  блокбастера насталих током шесте деценије прошлог века. 

Један од наших најпризнатијих историчара уметности Сава Степанов је написао : „ До апстрактног сликарства Милош Бајић је доспео у тренуцима када је бројним актерима тадашњег српског сликарства циљ био сличан али помало недостижан – доспети до апстракције која је у нашим уметничким приликама, заправо, важила као синоним за модернистичку уметност. Била је не само храброст већ и инстинкт једног истински великог сликара„.

“Котор” је сликао гледајући у планине изнад Котора. Анализирајући серију у то време насталих цртежа можете видети како се планински масив изнад града Котора, претвара у апстрактну експресију, остају само обриси града који се утапају у одбљесцима површине мора. Они су се слили у апстрактну слику, чинећи први корак ка апсолутном ослобађању уметника и његове маште.

Већ следећа слика у поставци је “Нова година”, за коју је наш познати историчар уметности и кустос Сава Степанов тврдио да је можда и најважнија, зато што су на њој нестали сви обриси, сви елементи реалног – то је “ На Нову годину” која блиста у бојама, светлима и надањима да ће будућност бити боља. 

Када би завршио нову слику, отац би ме одвео у атеље и рекао би ми да седнем, затим би скинуо платно са слике: 

“Гледај, размишљај, немој да одмах доносиш суд о слици, пусти да ти она открије своју тајну”.

И заиста у музејима широм света примењујући ту Милошеву тактику отварао сам светове слика, и допуштао да емоција сликара и њихове снажне композиције оживе испред мојих очију.

Видео сам Рубенса у Пинакотеки у Минхену, фантастичну слику, велико платно,спектакл. И сам волим да режирам спектакуларне сцене у својим филмовима. Био сам одушевљен снагом и енергијом сликара. Стајао сам дуго гледајући слику. Одједном кренуле су ми сузе. Јединствен догађај. Пробајте и ви. Допустите да  вас уметничко дело опчини.  

К: Рекли сте једном приликом како је Ваш отац био одушевљен првим космонаутом који је изашао у отворени простор космоса, те како је и он желео да “леонује”…

Замислите како изгледа када један космонаут изађе из космичког брода и закорачи у бескрај. Мали, ситни човечуљак, у бескрајном космосу – која је то авантура.  Да ли страх замени задовољство што сте доживели слободу коју до тада у историји нико није доживео. 

Милош је насликао велики циклус слика и цртежа посвећен космосу и леоновању – кретање космонаута ван модула се назива Леоновање по првом руском космонауту који је то извео 60-тих година.

Када сам на наговор Дарје, Милошеве унуке, снимио фим о његовом животу(“Линија живота”), уз помоћ компјутерске анимације дочарао сам Милошев космос. Његове слике оживеле су космос пред нашим очима.

Милош никада није волео да фотокопира свој успех. Фотокопирајући себе често се нађеш у слепој улици свог стваралаштва. Цео свој живот претвараш у фотокопију. А Милош је био авантуриста и зато је леоновање у њему изазивало толико узбуђења. Нова слика за њега је  била попут слободног корачања у космосу.

Као што је Милош леоновао кроз нове слике, тако је научио и мене да леонујем у новим филмовима.

Слобода, леоновање, стварања новог дела је изазов за уметника и провокација за конзумента. Слобода подразумева да своје мишљење преиспитујете, јер сегодинама мењате, постајете зрелији. Почињете да мислите комплексније. Зашто бисте морали да мислите исто као када сте имали 20 година? 

У мом првом филму „Директан пренос“, критиковао сам медије, да манипулишуљудима. Да манипулишу догађајима и претварају их у вест. Да неистину претварају у истину. Да су понекад бољи редитељи од мајстора овог заната. Све је то умножено на хиљаде екрана које гледате.

Данас изгледа као да је стварање уметничког дела доступно свима. Као да уметници постају лењи јер ”ВИ” ради уместо њих… Уметници морају да освајају слободу стварајући својом руком аутентично уметничко дело. 

К: Како је то што је био логораш у злогласном концентрационом логору смрти  Маутхаузен, утицао на његово стваралаштво?

Све је почело много раније. Мој отац је био у Партизанима. Почетком 1943. године заробили су га Четници, стицајем околности се спасао. После пар дана је побегао, а његове другаре су стрељали. 

Он одлази у Београд. Још пре рата почео да се интересује за сликарство. Започео је Уметничку школу у класи Бете Вукановић, која га је називала бунтовником. Тог бунтовника илегалци су сакрили у болницу за плућне болести.   Али када је објављен конкурс за студенте сликарства на  Ликовној академији у Београду,Милош није издржао и јавио се, и то га је могло коштати живота.

Ухапсила га је специјална полиција, одведен је на Бањицу, а потом у злогласни Маутхаузен, где је испод његовог имена писало “повратак непожељан” – Немци сутај печат користили и на досијеима 11 милиона људи које су СС-овци убили у нацистичким логорима широм Европе. 

Вероватно не би преживео, да од свог другара који је радио као доктор, није добио папире и мало угља, и тада почиње да црта трагичне призоре из логора.Сведочанства злочина, трагичне призоре смрти и ликове својих пријатеља који су нестајали у гасним коморама и крематоријумским пећима.  То је био његов сликарски пут који га је водио до освајања слободе. Ти цртежи које је цртао под претњом смрти  можда су са собом носили наду да ће остављајући документе о злочинима над својим убијеним друговима њему донети живот. 

У оригиналним цртежима који су изложени у Галерији Матице српске, може се видети  његов сликарски почетак, али и кроки (брз цртеж са редукцијом линија) у страху да не буде откривен, који ће касније од њега направити врхунског цртача. На академији је прво предавао вечерњи акт. А данас када погледате професорове цртеже (преко десет хиљада), можете приметити да је био врхунски  цртач. 

Када сам како клинац снимао мој аматерски филм „ Маутхаузен 106621 „ , обилазећи логор  причао ми је да је сваке ноћи сањао слободу. Сањао је сасвим обичне ствари које на слободи не примећујеш.

“Телефон звони ја дижем слушалицу. Неко куца на врата је отварам и видим мог пријатеља. Купујем новине од уличног продавца. Улазим у трамвај. Сањао сам најбаналније ствари које сам на слободи радио сваки дан. А када сам се пробудио схватио сам да ме је сан преварио по стоти пут. И да ми је поново претила смрт“.

К: Шта за нас у данашњем времену представља појам слободе и чему робује савремено друштво?

То је јако важно питање за млађу генерацију, јер данас има безброј могућностикомуникације са читавим светом. Када је у питању филмска уметност имате компјутерску анимацију и CGI. Можете све што замислите. Када је у питању ликовна уметност, такође имате што год пожелите, па се неретко и сликарипретварају у ”видео инсталатере”. 

Баш попут великог Деда Мраза, који ће вам донети поклон који желите. Да ли тај Деда Мраз од вас прави лење уметнике?

Важно је у овим дигиталном свету, знати да све допире из главе, а да се обликује у вашим вештим рукама. То је генијалан процес.  Нешто сасвим супротно од производа који направи 3Д штампач. 

Друштвене мреже, интернет, телевизија, све ове платформе су као аждаја која прождире вашу креативност па и потребу за уметношћу. Лилихип данашње генерације. С једне стране вам се нуди звечка, а с друге стране та звечка може да вас кошта испразног живота и некреативност. 

Апсурд је што год конзумент више конзумира садржај, медији ће га више и правити.

К: Да ли то значи да треба да се дистанцирамо од комфора које нам пружа савремено доба?

Тражење комфора може довести до испразног живота. Зато лењост конформизма мора заменити борба. Кад вам неко нуди индустријски репродукован садржај, на вама је да кажете да то не желите.

Ја сам 1973. године, када сам први пут од оца сазнао за трагедију Маутхаузена  узео аматерску камеру и снимо филм. Па сам са мојим другом прошао целу Србију, пуштајући филм по школама. Он је пуштао магнетофон а ја синхроно пројектор.Радили смо то и пред хиљаду људи у СКЦ-у и пред избеглицама из Чилеа, жртвама Пиночеове диктатуре након убиства Аљендеа.

Не причам то да бих се хвалио, него зато што је увек важно да започнете борбу, да младе генерације започну борбу и зато сматрам да студенти који показују бунт, који траже нешто ново, имају право, јер ће они живети у будућности, и сигурно је да они инстиктивно осећају шта није у реду. 

Ја се и дан данас трудим да инстинкт не закржља у мени, да га не победи искуство, јер ако се то деси, постајете предвидљиви и себи и гледаоцима. Он вас тера да будете провокативни и да трагате за нечим што вас заиста узбуђује.

К: Поменули сте бунт. У послератно време, доба етатизма, када је држава себи подредила друштво, та реч везује се и за име  Вашег оца…

Данас у глобалном свету је ипак лакше да искажете свој бунт. Тада сте били само у оквиру слике која је имала свој рам. Изложбе и ретког текста у новинама или тв прилога  на једном каналу. Милош је говорио да може да буде и идеалиста и комуниста, што је и био, али : 

“Не дирај ми у мој рам у моју уметност”. 

Има једна прича коју је Зоран Петровић волео да препричава у друштву: 

У Масариковој улици, где се сада налази Београђанка, а тада 1963. су се налазиле две галерије, а у једној од њих одржана прва самостална Милошева изложба.

Припремали да отворе изложбу, посетиоци су већ почели пристижу, једног момента свима је застао дах. У галерију улази телохранитељ и појављује се председникова супруга Јованка Броз, у време када Тито говори о апстракцији као највећој пошасти запада.

Сву су занемели, Јованка креће да се поздравља са татом и Зораном, двојицом Децембараца, које је критиковао њен муж. Гледала је она у те слике и изгледа да су јој биле много апстрактне. 

То су времена бунта. Једино на тај начин, директним сусретом, показујете свој бунт и можете да победите. Међутим, није то дуго потрајало, убрзо се Јованка извинила, будући да се појавила на погрешном месту – у галерији преко пута отварала се изложба соцреалистичког сликарства. Она се окренула и отишла из галерије, отишла је поражена из Милошевог света апстракције.  

То важи и данас. Докле год се не деси сусрет с влашћу, свако ће да прича своју причу. Многи ће покушати да утичу на студенте. Да промене мишљење да чине онако како би то они чинили, а већ годинама не знају да ураде ништа. Студентски инстинкт, осећање и жеља да живе у бољој будућности, може проистећи једино из директног дијалога с влашћу без посредника.

К: Како је став Вашег оца утицао на његову, али и вашу друштвену укљученост?

Понекад мало прекоревам и маму и тату што су ме васпитали да будем идеалиста. 

Када сам са колегама стварао Филмски центар и Асоцијацију редитеља, мене су звали Че Гевара, говорили су ми да сам идеалиста. Данас је немогуће бити идеалиста. Када кажете да сте идеалиста, питаће вас колико зарађујете. Некада смо правили филмове тако што смо извлачили кинту из свог џепа и куповали траку. 

Идеализам је данас апсолутно немогућ, наизглед. Зато што је завладало либерално тржиште и мерила вредности коју углавном диктира новац. Данас је највредније дело најскупље. Међутим, није оно највредније, само је најскупље. 

Живимо у земљи у којој су се кроз разне транзиције срушиле све вредности, које су стваране вековима.

Сигуран сам у то да би моји родитељи дуже живели да нису дочекали распад Југославије, распад нечега за шта су се борили. Припадали су ретком народу у Европи који су се борио против фажизма. Моја мајка је била на Бањици, мучена скоро до смрти. Они су тада жртвовали своје животе, све своје идеале су полагали у земљу социјализма у којој се желели да живе. 

Они то нису доживели али су то данас доживеле најразвијеније нордијске земље, које на  принципу социјалне правде, па чак и самоуправљања, створили успешнодруштво. 

К: У којој мери данас препознајемо стварну вредност уметности?

Решио сам да направим филм, да препознам себе данас. Желим да направим филм, без цензуре, без политичке коректности, без било каквог ограничења и једноумног сагласја. Попут мог оца који је слободно леоновао у својим сликама.

Данас када хоћете да снимите филм, добијете мало пара од државе, а онда још морате да коректно учествујете у још неколико страних фондова. Међутим, за сваки фонд морате да будете коректни и поштујете њихове бирократске захтеве.Бирократи препознају једино по коректностима, да ли нешто треба или не треба да прође. 

Ово није само моје мишљење, већ и мишљење великог броја европских редитеља. Налазимо се у добу непримерене  цензуре, нешто попут соцреализма. 

У данашње време уметник се налази испред великог избора могућности, али да ли га разна усмеравања, фондовска  условљавања и коректности претварју у репликанта ( Блед Ранер ). 

Уметници често спроводе аутоцензуру, да би дошли до најбоље галерије, биоскопа, до пара за филм, фондова и великих фестивала, на којима ће ти награде доделити они који су ти дали паре. „Баук кружи Европом баук Бирократске уметности“.

Жеља да снимите добар филм, претворила се  у тезу. Да ако снимите ауторски филм онда постајете аутор. Или обрнуто да ако сте такозвани аутор онда морате снимати само ауторске филмове. 

Не постоји ауторски филм него врхунски  филм уметничко дело, који је створио аутор.

Обрнута теза и ред речи, прави пут ка томе да сви постају не само политички коректни него и идејно и стилски коректни. Тако добро пролазе на фондовима. Тако постају и уметнички коректни, снимају филмове на сличан начин. Тако постају препознатљиви као аутори, и обезбеђују место у „Сигурној кући“ за ауторе. Тамо не сме нико да их дира. 

Доста тих филмова заиста не можете  више гледати. 

К: Шта чини културни идентитет једне нације и како га треба градити?

Да би дошли до културног идентитета пре свега морамо да поштујемо искуство и да погледамо у прошлост, а не да бежимо од ње, како нас данас неретко саветују. Гледајући филм, читајући књиге и упијајући сликарска дела, ми стварамо основу неког сопственог идентитета. 

Национални идентитет мора да постане део твог идентитета. Са тим сазнањем можеш слободно леоновати у предивном свету различитости.

Твој културни идентитет је космос у којем се понашаш онако како осећаш.