Ђорђе Табаковић и време када је Нови Сад постајао нови град

Написао је Марко Витрувије Полио, архитекта и инжењер, још пре две хиљаде година у свом трактату „О архитектури”.

Својим животом и делом, архитекта Ђорђе Табаковић испунио је овај идеал, водећи тих приватан и професионални живот, без политике, институција, без афера и без академске каријере.

У десетак година, у периоду између два рата Нови Сад је добио близу 60 Табаковићевих архитектонских дела, јавних, стамбених и индивидуалних објеката.

Оријентир за изградњу новог, модерног дела града био је Урбанистички градски план који је још 1910. године предложио Силард Зјелински.

Зјелински, инжењер и ректор Техничког факултета у Будимпешти, посетио је Нови Сад  1909. године због пројектовања сталног друмског моста, али изградњу моста реализовала је тек новостворена држава Краљевина СХС у годинама након завршетка Великог рата по његовом плану.

Приликом боравка у граду, Зјелински је запазио да развој града прате само узвишене трасе, тј. природне суве греде и да неискоришћено земљиште на нижим котама треба припремити и уредити у грађевинско. Сачинио је регулациони план града по коме је Мали Лиман, појас између улица Илије Огњановића и Радничке предложио за нову градску зону, при чему је због природе тла висину објеката лимитирао на три спрата.

У плану је уцртана траса првог правог градског булевара, названог Булевар Краљице Марије, којим је град изашао на Дунав и мостом у продужетку спојио се са Петроварадином.

У овом и данас најрепрезентативнијем делу града, Ђорђе Табаковић остварио је своја најзначајнија архитектонска дела.

„Ја сам решио да одем у Париз„

Табаковић је потекао из угледне арадске породице којој талента за архитектуру и сликарство није недостајало, и чије су четири генерације  својим стваралаштвом у области архитектуре и сликарства оставиле значајна дела која свакако чине нашу културну баштину.

Отац Милан био је архитекта, који је имао самостални пројектни биро у Араду у којем је оставио и своја најзначајнија дела, попут Миноритске цркве, споменик културе у Румунији, али и дела као што су Трговачка школа, Палата пољопривредног друштва, Учитељски конвикт, Зграда српске црквене општине, које и данас стоје као репрезентативна здања центра Арада.

Александар, Миланов брат био је архитекта и сликар. 

Млађи Миланов син, Иван Табаковић, који је студије сликарства започео у Будимпешти, наставо у Минхену и Загребу да би потом отишао и у Париз, у којем је 1937. године на међународној изложби добио „Гран при”. Академску каријеру започету пре наставио је и након Другог светског рата и био члан Српске академије наука и уметности.

Њихов сестрић Пеђа Ристић је наш познати архитекта. Унуци Сава Ристић и Дејан Илијић се данас успешно баве архитектуром.

Ђорђе Табаковић, рођен је 1897. године и у свом родном граду Араду завршио је основну школу и гимназију.

Студије архитектуре започео је у Будимпешти, али се по избијању Великог рата враћа у Арад где се свом оцу придружује у борби против Аустро-Угарске, као записничар и преводилац у контакту са савезничким трупама.

Наставак студија у Будимпешти 1920. године као Србину био му је онемогућен, јер тадашње мађарске власти нису хтеле да школују инжењере непријатељској држави, тако да је студије окончао 1922. године на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду.

„Остао сам у Београду све до 1923. године када сам осетио да ми недостају западни правци архитектуре… па сам желео да мало проширим своја знања. Онда смо ми Срби јако волели да одемо у Париз и ја сам решио да одем у Париз.”

Наредне две године Табаковић је провео у Паризу у атељеу архитеката Едуарда Андреа и Жака Мишела.

Посета Новом Саду која је потрајала пола века

„У Нови Сад уопште нисам мислио да се доселим. Ја сам оптирао за Београд. Дошао сам у Нови Сад да посетим мога брата, па сам добио неку поруџбину једноспратне зграде. То је био др Вилт. Добио сам другу поруџбину, трећу и тако сам ја сасвим случајно остао у Новом Саду.”

Испричао је Ђорђе Табаковић, како је 1928. године, годину дана након положеног државног испита дошао у Нови Сад и остао до краја живота, 1971.године.

Изузетно динамичан период, између два светска рата, донео је у свим гранама уметности, па тако и у архитектури огроман број нових идеја.

Било је то време доминације покрета модерне у европској, али и нашој архитектури, у којој  главна идеја функционализма заговара синтезу садржаја и форме, лишену  сувишних украшавања. 

Највећи утицај на развој модерне архитектуре извршили су прва модерна висока школа за градњу и уметничко обликовање из Вајмара, Баухаус и идејни творац функционализма Корбизије.

„Jош пре него што сам дошао у Нови Сад,  читао сам Корбизијеа. Његов стил и његове мисли су ме силно одушевиле. Ја сам додуше видео неке његове радове још 1923. године у Паризу у Салону, међутим  тада нисам обратио неку нарочиту пажњу, али његове идеје које је изразио у његовој књизи су заиста биле нешто ново и ја сам био одушевљен са новим погледима на архитектуру.”

Табаковић је ове идеје успешно транспоновао у објекте које је градио.

У периоду између 1927. и 1936. године када је на челу града био Др Бранислав Борота са својим сарадницима, урађени су обимни комунални радови, регулисан Мали Лиман и изграђено више јавних зграда.

Урбана политика Новог Сада између два рата, ишла је мирним путем и промишљено, градећи без разградње, водећи га у правцу грађанског просперитета.

Табаковић је одиграо важну улогу у овом периоду, и оставио трајни белег у оном делу града који и данас Нови Сад одистински репрезентује као град.

Време када Нови Сад постаје град

У свом великом и квалитетном архитектонском опусу, Табаковић се већ 1930. године окреће модерној архитектури и постаје њен главни поборник у новосадској средини.

Исте године Табаковић пројектује зграду Црвеног крста, а годину дана касније Дом новосадске трговачке омладине.

Трговачка омладина била је сталешка организација, основана још 1902. године, са циљем васпитања и потпоре трговачког подмлатка и подизање домаћег трговачког сталежа на виши ниво.

Ново здање Трговачке омладине, које је подигнуто захваљујући залагањем трговаца Николе Танурџића и Милоша Ралетића, као и многих добротвора који су пошли њиховим стопама, 1932. године отворио је краљ Александар.

У згради су се налазиле вечерња школа, библиотека, књижара, канцеларије удружења, свечана сала, просторије за друштвене активности али и стамбени и пословни простор, који се рентирао. По договору ниједан локал није смео бити изнајмљен за кафану, па се тако до данашњих дана у приземљу дома још налази апотека.

Трговац Никола Танурџић је тих година расписао међународни конкурс за изградњу пословно-стамбене зграде у самом центру града. 

Победника на конкурсу, на који је стигло преко 400 радова, Робера Жардела из Париза као и остале награђене, Танурџић је исплатио али је посао ипак поверио Ђорђу Табаковићу.

Била је то прва новосадска зграда са 65 станова и 14 локала, модерно опремљена са два француска лифта и биоскопом намењена рентијерству, завршена 1936. године, да би три године касније, такође по Табаковићевом пројекту био дозидан луксузни хотел који је заокружио ово здање.

Вероватно је Танурџићева палата у своје време била прихваћена са задршком, јер својим изгледом није била компатибилна старом језгру града. У друштвеном смислу представљала је експанзију приватног капитала. Ипак, она је логичан низ здања подигнутих на тадашњем булевару Краљице Марије који својом трасом скреће према центру града.

Поред ове палате која Нови Сад чини препознатљивим је и Соколски дом, један од најзнаменитијих споменика архитектуре модерне у Новом Саду.

Фонд за изградњу новог Дома Соколског друштва, које постоји од 1904, основан је 1924. године.

Како Нови Сад у то време није располагао погодном салом нити простором за веће манифестације, потекла је иницијатива од Савеза културних друштава, за изградњу Културног дома, коју су подржали тадашњи градски челници.

Уједињењем ове две иницијативе и захваљујући потпори Банске управе и града Новог Сада као и прилозима грађана, изграђен је Соколски дом. 

То је био први мултифункционални објекат у граду, модерно опремљен, са централним грејањем и најмодернијим системом за пречишћавање ваздуха и вентилацијом.

Табаковић се приликом израде пројекта Соколског дома, који су углавном грађени у тзв. националном стилу, опредељује за стил модерне и зналачки га уклапа у равничарску урбану структуру града.

Као архитекта који детаљно пројектује, Табаковић је створио репрезентативни унутрашњи простор, разноликом употребом трајних материјала али и партерно уређење око објекта концепцијом ниске ограде која се завршава испред улаза са два масивна јарбола.

Ово здање захваљујући квалитетној градњи и својој функционалности служи својој сврси и данас.

Како је Нови Сад изгубио своје лице

Ђорђе Табаковић оставио је за собом још много значајних архитектонских дела као што су Клајнова палата, зграду Југословенског дневника у улици Јована Ђорђевића, Шегртски дом, данас дом ученика „Бранково коло”, Дечије склониште у пионирској улици, зграду друштва „Кора хлеба”  и многе друге.

Свој градитељски траг оставио је и у другим местима Војводине, нарочито објектима јавне намене у Зрењанину, Суботици, Кикинди, али сакралним објектима у Панчеву, Орловату, Стајићеву, Хоргошу.

Заштиту као културно добро у Новом Саду ужива једино Соколски дом и зграда Лекарске коморе Дунавске бановине на тргу Ференца Фехера.

Након Другог светског рата Табаковић се није више активно бавио пројектовањем и градњом.  Из тог периода потичу акварели којима је овековечио и оне делове града којих данас више нема.

Радио је као професор у уметничкој школи, бавио се фотографијом, дизајном и сценографијом и повремено уређењем ентеријера. 

Уређење ентеријера, 1963. године новосадске Поште коју је пројектовао Драгиша Брашован, Табаковићево  је дело.

Био је то сусрет два великана југословенског градитељства.

„Главне станице архитектонског исписа  Новог Сада завршавају се тамо где су стали Ђорђе Табаковић и Драгиша Брашован и генерације којима су припадали”, записао је урбаниста и професор Љубинко Пушић.

Он истиче да током пола века социјализма није створен препознатљив лик града, а да су се нешто маштовитији, али ретки излети дешавали у оквирима нестамбене архитектуре. 

Прекомпоновање града догодило се са више идеологије, а мање идеје. 

Пушић објашњава како изгледа када се принцип великих бројева примени у архитектури.

„У великом броју произведеног простора мора се наћи и нешто што по својим квалитетима одудара од стандарда, ма какви они били. Али шта ако се тако нешто не деси?… Уколико се множина изједначи за анонимношћу, а појединачно са безначајношћу, ето града који изгледа као да није вољен… Исто се односи и на ону, првенствено стамбену архитектуру која од касних деведесетих година прошлог века па до данас загађује градски простор, постављајући питање, како смо доспели у сваковрсни, па и архитектонски провинцијализам”.

И  да се вратимо на Марка Витрувија Полија.

„Од времена једног оваквог, готово идеалистичког разумевања професије па до данас променило се и све и ништа. Начела се нису променила, али се променила пракса.”

А пракса вођена искључиво профитом, донела је анонимну масовност или масовност анонимности, продукцију безличности.