Богатство стваралачке имагинације у цртежима Цуце Сокић

Изложба је настала као заједнички пројекат Спомен-збирке Павла Бељанског и Народне библиотеке Србије са идејом да се јавности прикажу до сада у највећем броју непознати радови Љубице Цуце Сокић, који су настајали паралелно са њеним сликарским остварењима.

“Публика у Спомен-збирци има прилику да види поклон породице Гаталовић, наследника Љубице Цуце Сокић, који су у више наврата, након смрти уметнице 2009. године, различитим институцијама поклањали део њене заоставштине. Нама такође у више наврата стижу поклони, највећи део 2020. и 2023. године, као и Народној библиотеци Србије. У Поклон збирци Рајка Мамузића својевремено је гостовала изложба илустрација Цуце Сокић које је Народна библиотека добила на поклон. Такође је, као посебан легат, Народној библиотеци дарована и њена велика лична библиотека. Управо захваљујући поклонима породице Гаталовић, током претходне деценије, открили смо врло занимљиве податке о уметници”, каже за Културе.рс музејска саветница и управница Спомен збирке мр Милана Квас, која је са колегиницом Гораном Стевановић, библиотекаром саветником за Графички фонд и Уметничку збирку Народне библиотеке Србије, припремила ову изложбу.

Реч је о избору 182 цртежа на основу вредног поклона од породице Гаталовић која је Спомен-збирци Павла Бељанског и Народној библиотеци Србије поклонила преко 800 радова на папиру, а који представљају драгоцен студијски материјал, значајан за изучавање целокупног опуса уметнице. 

Поставка радова Спомен-збирке заснована је на циклусу „Шаљиви цртежи“ – избор од 86 дела из овог циклуса насталих од краја педесетих до средине седамдесетих година 20. века који показује склоност уметнице ка концептуалном и ликовном експериментисању. 

Наративни, богате имагинације, најзанимљивији цртежи из овог циклуса односе се на портрете, актове, фигуре и фигуралне композиције који показују додирне тачке са тадашњим појавама фантастике и надреалистичких поетика као видовима нове фигурације, односно нове предметности у националним и међународним оквирима.

Избор из Народне библиотеке Србије обухвата 90 радова на папиру, цртеже у скицен блоковима из периода педесетих до раних осамдесетих година 20. века, као и часописе Невен и Графис који су чинили инспиративне одреднице за настанак појединих илустрација.

“Цртежи, преко 400 радова које је добила Спомен-збирка, од којих је 86 приказано на изложби, показују богатство стваралачке имагинације Цуце Сокић. Народна библиотека 2023. године добила је више од 500 цртежа, а за ову изложбу издвојено је 90 радова који махом показују скице за илустрације. Ова изложба представља промишљен избор занимљивих целина из Цуциног цртачког опуса, који се може видети у две изложбене просторије Спомен збирке”, додаје Милана Квас.

Изложба ће моћи да се погледа до 2. фебруара.

К: Цуцу Сокић најпре знамо као сликара. Међутим говорећи о њеном цртачком опусу, она је свој педагошки рад започела као професор цртања на Академији у Београду. Сама је, својевремено рекла: “Цртеж сматрам једним од најравноправнијих елемената у грађењу слике и код мене он учествује у истој мери колико и боја”. 

Сачувани су многи аудио и телевизијски записи везани за Цуцу Сокић. Захваљујући сарадњи са Радио Београдом, добили смо архивске снимке Цуциних разговора на Радио Београду, у којима она износи мога сећања о њеном животу и школовању. Међу њима се издваја њено сећање на професора Љубу Ивановића, нашег изузетног цртача, који је заступљен и у колекцији Павла Бељанског са четири изузетна рада, а који је, можемо рећи, утемељитељ цртежа као самосталне дисциплине у националној историји уметности.

У својим сећањима посебно га издваја као педагога и мајстора цртежа, професора који је своје ученике редовно водио на екскурзије по манастирима у Србији, о чему сведоче фотографије које имамо. Од породице Гаталовић добили смо његову графику на којој је посвета на поклон Љубици Цуци Сокић из тих ђачких дана.

Она је јако ценила цртеж као уметничку дисциплину, што можемо препознати и у радовима који су изложени на садашњој поставци, нарочито у оном делу који је сада део фонда Народне библиотеке Србије. Ту постоје бројни цртежи који су настали према копијама из нпр. природних атласа или књига из историје костима, где она, до савршенства преноси сваки детаљ, као цртач. 

Колико год ми њу вреднујемо као сликара, и колико год да је увек истицала у својим интервјуима да је првенствено сликар, она је била изузетно талентован цртач. Такође, када прича о свом сликарству, што знамо из многих монографија које су написане, Цуца Сокић основне елементе, простор, линију и боју, доводи у идеалан склад на својим сликама, и зато оне плене својом снагом и емоцијама које изазивају код посматрача.

К: Како се њено одрастање, у изразито грађанској средини, одразило на њен живот и стваралаштво?

Цуца Сокић потиче из угледне београдске породице. Њен отац био је Манојло Сокић, новинар и власник београдског листа Правда. Они су становали у Влајковићевој улици, недалеко од зграде скупштине.

Захваљујући изузетном грађанском васпитању и ширини духа коју је поседовала њена породица, она је добила подршку да, као женско дете, изабере да студира оно што жели, без препека, какве су у то време постојале у многим породицама, када су се за жене тражили други послови, или су остајале код куће.

Пружена јој је прилика да се бави сликарством, да студира и путује у Париз, упознаје са културном елитом тог времена, јер су у њихову кућу долазили најугледнији београдски интелектуалци, будући да је у “Правди” публиковано све оно што се дешавало на пољу политичког, друштвеног и културног живота тог времена.

Међутим, у послератном периоду доста трпела због тога, а током Другог светског рата била је привођена, под оптужбом да је сарађивала са Комунистичком партијом. 

Њима је био одузет и стан на самом почетку рата, па су отишли на имање које су имали на Топчидерском брду, које је касније такође одузето, а после рата живела је у малом стану са мајком и тетком на Дорћолу.

Захваљујући помоћи угледног академика Дејана Медаковића, боравила је кратко у Сремским Карловцима, где је једно време стварала, практично без посла, али је уз помоћ пријатеља успевала да се издржава, и некако живи од свог рада.

Ово све говорим због тога што се у послератном периоду може осетити, без обзира колико она није била ангажован  сликар, и доза критичког става који је она показивала у неким портретима и аутопортретима који настају током и након Другог светског рата, али и на делу цртежа који су представљени на изложби, који настају 50-их, 60-их и 70-их година прошлог века, где нека врста ироније и гротеске може да се повеже са критиком тадашњег социјалистичког друштва.

К: Уз Цуцу Сокић не смемо да не поменемо и њену пријатељицу Олгу Кешељевић…

О ширини њене културе и образовања говори велика лична библиотека од преко 3.000 наслова, коју је породица Гаталовић такође поклонила Народној библиотеци Србије. Ту је откривена врло важна издавачка делатност Марка Барбеза, супруга Олге Кешељевић. Захваљујући тој заоставштини, пре неколико година направљена је сјајна изложба у Галерији Матице српске и објављена књига колегинице Дијане Метлић, која се бави том заоставштином.

Олга Кешељевић била је такође из света уметности, бавила се глумом и студирала је историју уметности. Њих две заједно одлазе у Париз 1936. године, а Олга тамо остаје захваљући браку са Марком Барбеза. 

Он је имао угледну издавачку кућу, L’Arbalète – велики број сачуваних књига из те издавачке куће је сада у Библиотеци, постоје белешке и литографије Ђакометија, што много говори и о културном животу 50-их и 60-их година у Француској.

То је била једно веома важна пријатељска веза. Једна од слика коју је Цуца поклонила Спомен-збирци, на једној страни има приказ свог пријатеља Богдана Шупута, а на полеђини је представљена Олга Кешељевић.

К: И Богдан Шупут..

Цуца и Богдан су били блиски пријатељи, они су генерацијски били повезани. Обоје су рођени 1914. године, заједно су били у Уметничкој школи. Заједно су били чланови групе “Десеторица” –  групе наших младих сликара која је била активна непосредно пре Другог светског рата, имали су заједничку изложбу у Павиљону “Цвијета Зузорић” у Београду, потом једну у Загребу. Али, због ратних прилика, група се распала, неки од чланова су погинули.

Цуца има заиста лепа сећања на Богдана, постоје и писма између њих која су сачувана, нарочито из времена његовог заробљеништва, али то пријатељство било је прекинуто, због трагедије коју је Шупут доживео у Новосадској рацији 1942 године. 

Током трајања изложбе више пута је извдена и представа “Цуца и Богдан. Неизречено” коју изводе глумци Театра младих “Мишоловка”. Морамо признати да је велико интересовање за ову представу. 

У питању је савремена интерпретација њиховог живота, али заснована на историјским чињеницама. У представи имамо претапање историјског и савременог, уз сцену опроста која је смештена у 2024. години, у којој учествује и публика.