Дан када су изгорели векови сажети у слова

Добар део писане заоставштине, јединствене, непоновљиве и необновљиве, стваране у приликама и сачуване у неприликама, баштине која нас је идентификовала као народ али и репрезентовала као цивилизован народ, већим делом је уништена у ратовима прве половине 20. века.

Народна библиотека Србије, која је чувала 1300 средњовековних ћирилских рукописа и повеља, око 1700 недовољно проучених турских докумената о Србији, картографску и графичку збирку, личне библиотеке Доситеја Обрадовића, Ђуре Даничића, Јанка Шафарика, књижни фонд од пола милиона свезака нестала је током бомбардовања Београда 6. априла 1941.године, у пожару који у том метежу и страдању, није имао ко да угаси.

По узорима „библиотека европејских”

Димитрије Давидовић је написао први српски устав али је и оформио библиотеку по узорима на европске, при Књажевско-србској печатњи, тј. државној штампарији. 

Штампарске машине које су купљене  у Петрограду по налогу кнеза Милоша, стигле су у Београд почетком јуна 1831. године, и исте године државна штампарија почиње са радом захваљујући добрим типографима из Чешке и Баварске.

Том приликом из Русије је стигао велики број књига.

Већ наредне године штампана је прва књига, а у наредних неколико година штампано је деведесет наслова, а један примерак сваке одштампане књиге, по наредби кнеза Милоша, уступао се библиотеци.

Књиге су штампане грађанском ћирилицом, али не Вуковим правописом, по савету који је књаз прихватио од митрополита Стефана Стратимировића. 

Овој библиотеци  је Глигорије Возаревић, родом из Лежимира код Сремске Митровице, који је у Београду 1827. отворио прву књижарску радњу и радио као књиговезац, поклонио овој библиотеци известан број књига.

Књиге су у Србију  долазиле на разне начине и пре постојања штампарије.

Књаз је радо набављао књиге из Русије, нарочито историје руских владара, а његова библиотека која се налазила при Књажевској канцеларији сматрана је државном.

Ова библиотека увећавала се поклонима али и откупом, па је тако Петар Аси-Марковић из Будима поклонио 800 књига.

Сазнавши за лицитацију књига из личне библиотеке руског дипломате кнеза Андреја Разумовског, у Бечу,  књаз Милош је издао налог да се откупи један њен део.

Министарство просвете откупило је 1838. године, богату библиотеку Лукијана Мушицког.

Временом од свих ових библиотека, рачунајући и библиотеку Шабачког магистрата и неких других надлештава, формиран је јединствен фонд који је чинио окосницу Народне библиотеке Србије.

Указом кнеза Александра Карађорђевића, 1853. године, уведено је звање државног библиотекара у рангу професора Велике школе.

Током друге половине 19. века, рад библиотеке регулисан је законом, започета је израда националне библиографије, а библиотека је на предлог Ђуре Даничића добила име Народна библиотека. 

Након многобројних пресељења, Народна библиотека је добила своје просторије почетком шездесетих година 19. века у Капетан Мишином здању.

Голгота Првог светског рата 

Ни Народну библиотеку није мимоишла голгота Првог светског рата. 

За време бомбардовања Београда,  оштећен је део зграде у којој се налазила библиотека, али и зграда Народног музеја, данашњег Природно математичког факултета, у којој се налазио њен магацин.

Због тога, један део фонда премештен је у зграду Штедионице Врачарске задруге а део евакуисан у Ниш, 1915. године, из којег је највреднији део, нарочито рукописне књиге, војска у повлачењу понела са собом. Остатак је, након бугарске окупације, пренет у Софију.

Захваљујући томе и тадашњем управнику Народне библиотеке у Софији Стилијану Чилингирову, сачувано је и враћено у Србију 70 000 књига.

Многи драгоцени рукописи за које се сматрало да су изгубљени, много касније се испоставило да су, игром случаја, сачувани.

Најстарији сачувани препис Душановог законика, познат као Призренски препис, спасао је из запаљеног вагона, који је приликом евакуације архивске грађе заостао на споредном колосеку у Крагујевцу, немачки официр фон Вилкинс.

Током целог рата фон Вилкинс је у свом војничком пртљагу носио овај драгоцени рукопис.

За рукопис се сазнало када га је, услед материјалних тешкоћа, понудио на продају једном књижару у Франкфурту на Мајни.

Овај рукопис 1934. године враћен је у Југославију,  у истој оној лименој касети у којој је евакуисан из Београда, где је као део збирке Народног музеја избегао судбину драгоцених рукописа који су се налазили у Народној библиотеци.

Тек после педесет година сазнало се да се део изгубљеног културног блага, међу којем се налази и Никољско јеванђеље, налази у приватној библиотеци сер Честера Битија, који је тестаментом своју збирку поклонио Републици Ирској.

Како се Никољско јеванђеље из 14. века, Четворојеванђеље из 13. века и Празнични минеј Божидара Вуковића штампан на пергаменту 1537. године, нашло у поседу сер Битија остало је непознато.

Оно се и данас налази у Библиотеци у Даблину.

У фонду Народне библиотеке налазило се преко 4.000 рукописа, 135.000 различитих књига,  збирка карата и друге архивске грађе.

Ни до данас се поуздано не зна каква је судбина културне баштине која се води као нестала током Првог светског рата.

Пожар који нико није гасио

Народна библиотека од средстава која је добила од Владе, купила је зграду картонаже од индустријалца Милана Вапе, на Косанчићевом венцу.

Зграда која није наменски грађена за библиотеку, ускоро је постала неподесна али је у овој згради Народна библиотека дочекала Други светски рат.

Без обзира што је Влада 1. априла прогласила Београд „отвореним градом” , јер је тајном депешом нашег посланика у Берлину била обавештена да ће Немачка напасти Југославију 6.   априла, и демилитаризацијом покушала да спречи бомбардовање Београда, биланс тог дана био је око 4000 мртвих, око 2000 порушених и оштећених зграда међу којима је до темеља изгорела и Народна библиотека.

Немачки генерал, Александар Лер, командант 4. ваздухопловне флоте која је бомбардовала Београд, а касније командант целог југоистока Европе, бранећи се на суђењу пред југословенским органима, тврдио је да град није демилитаризован и да самим тим по међународним конвенцијама то није био ратни злочин. 

Том приликом је изјавио да је у детаљној припреми акције Одмазда  приоритет био уништење Народне библиотеке Србије.

„У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно, зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.”

Мада је евакуација библиотеке била у плану и у ту сврху набављени су лимени сандуци у које је спакована највреднија грађа, а као скривница одређен манастир Благовештење у Овчарско Кабларској клисури, из министарства просвете стигло је наређење свим централним културним институцијама да евакуације неће бити.

Све што је спаковано, пренето је у подрум, који није био довољан да пружи било какву заштиту.

У прва два налета библиотека је била оштећена, али је тек  трећи напад у којем је погођена запаљивом бомбом био пресудан.

Бомбу, која ако се затрпа песком у првих петнаест минута, није имао ко да деактивира, јер је зграда била напуштена и закључана.

Пожар се разбуктао око седам сати увече, а суседи који су покушали да нађу неког од запослених и ватрогасце, у том хаосу, у граду који је био под константним ваздушним ударима, нису успели.

Ватра која је испрва тињала распламсала се у пожар који је трајао три дана.

У пожару који није имао ко да угаси, изгореле су све збирке али и сви инвентари, тако да није преостало ништа из чега би се могло тачно утврдити шта је све нестало у пламену.

Са згаришта библиотеке није извучена ниједна цела књига.

Игром случаја, Зборник житија таха монаха Марка из 1370. године, у којем се налазе преписи Житија св. Симеона од Доментијана, Житија св. Саве од Теодосија, Похвала св. Сави и св. Симеону као и Хиландарски типик св. Саве, јединствена књига за српску књижевност, налазила се код историчара Владимира Ћоровића, мада библиотека није била позајмна.

Владимир Ћоровић, који је од стране Трећег рајха проглашен за државног непријатеља и осуђен на смрт, напустио је владиним авионом земљу, који је оборен над Грчком, и погинуо.

Гестапо је једанаест пута претресао Ћоровићев стан али Зборник нису нашли.

Књига је после рата враћена у Народну библиотеку.

Збирка музикалија, сачувана је, јер је дата Музичкој академији на реверс.

Све остало, сва писана заоставштина, сведочанство трајања не само историјског већ и цивилизацијског, нестала је у осветничкој акцији коју је наредио Хитлер, а циљеве детаљно одредио Александар Лер.

Погрешном политичком проценом да ће проглашењем Београда „отвореним градом”, ослањајући се на међународне конвенције и непоучени историјским искуством, верујући у војничку и цивилизацијску част Немачке, Београд је тог 6. априла, доживео страшну трагедију.

„Ваздушни напад на Београд 1941. године имао је првенствено политичко терористички карактер и није имао ништа заједничко са ратом. То бомбардовање из ваздуха било је ствар Хитлерове сујете, његове личне освете”, изјавио је на суђењу немачки фелдмаршал Евалд фон Клајст.