Kultura je množina u jednini. Ne postoji jedna kultura, postoje kulture. Bilo kakav predznak da ima, da li je stvarana u okviru jednog naroda ili grupe povezane nekom idejom, sve kulture su deo onog opšteg ljudskog dobra koje nazivamo kultura.
Svi ti obrasci, nasleđe, mišljenje, stvaralaštvo što čini jednu kulturu, a mnoštvo toga kulturu uopšte, predstavlja multikulturalnost kao najbolji primer mogućeg jedinstva različitosti.
Svaka tendencija za postavljanjem jedinstvene kulturne matrice je obesmišljavanje pojma multikulturalnosti, ukidanje različitosti i gubljenje stvaralačke snage jedino sposobne da stvori nešto vredno i novo.
Isto tako, posmatranje određene kulture kao dominantne u odnosu na druge, polje kulture kao mesto uzajamnog poštovanja, a koje treba da je osnova uzajamnog poštovanja uopšte, pretvorilo bi kulturu u bojno polje na kojem ne bi bilo pobednika. Izgubila bi jedino kultura.
Svaka kultura stvarana je u vremenu i prostoru, i samim tim ona nije bez obeležja, ali njen glavni cilj, oplemenjivanje i usavršavanje duha, koji je jedino takav spreman za razumevanje, čovečnost i uzajamno poštovanje, čini je vanprostornom i vanvremenskom, nečim što traje, istrajava i prevazilazi.
Kulturu možemo sačuvati, jedino ako je upoznamo.
Kako nijedno stvaralaštvo nije konačno a ono jeste neodvojivi deo kulture, kultura nije konačna. Neophodno je da razumemo da je naše prisustvo, bilo kao stvaraoca ili primaoca, u kulturi potrebno kao konstanta jer ćemo time oplemeniti kulturu baš kao i ona nas.
