Градска библиотека, најстарија установа културе у Новом Саду

Није било виђеније грађанске куће која није имала своју домаћу библиотеку.

У другој деценији 19. века, библиотеку  Српске велике гимназије основао је Павле Јосиф Шафарик.

Градска библиотека у Новом Саду, која обележава 180 постојања и рада, баштиник је Српске читаонице новосадске.

У културном и националном животу не само Срба у Новом Саду већ и на овим просторима, све до пресељења Матице српске из Пеште, Читаоница је као најстарија културна установа имала прворазредну улогу.

Као и све културно-просветне установе настајале у та времена, осим културног имале су и политички  значај, и главни део свога рада морале су ставити у службу чувања и одбране  угроженог националног опстанка.

Оснивање Читаонице, место на ком ће читати своје књиге и новине, где ће расправљати о „народним стварима”,  било је преко потребно и то су Новосађани добро знали.

Званично Српска читаоница новосадска основана је 1845. године.

Ипак у овом науму претекли су их Ирижани. 

Архимандрит крушедолски Димитрије Крестић уз помоћ тамошњих младих Срба основали су  Дружество Читаонице српске.

Српска Читаоница Ириг постоји и данас, док је новосадска , која је у послератним годинама некако опстајала као интегрални део данашње Градске  библиотеке, званично престала да постоји 1963. године.

Да би свако могао да чита

Оснивање читаоница није само српски покрет, и он се јавља истовремено и код других народа, не само у Хабзбуршкој монархији.

Читаонице нису биле основане да би биле библиотечке установе, већ у сврху пропагирања писане речи, пре свега оне у часописима и новинама.

Тих година, почевши од покретања Сербскаја летопис, касније Летопис матице српске, 1824, неколико година касније Српске пчеле, Сербске народне новине, Магазина за художество и моду и многих других, овај процват периодичне српске штампе повећало је и интересовање публике за штампану реч.

Крајем тридесетих година 19. века постојало је у Новом Саду Летеће дилетантско позориште, које је давало представе у кафани ”Код фазана” и својим прилозима потпомагало акцију омладине да се у граду оснује Читаоница.

Претплатници српских листова који су излазили у Пешти али и београдских „Србских новина”, остављали су те листове у посебној соби гостионице „Код зеленог венца”, да би их свако могао читати.

Да би се дошло до новчаних средстава неопходних , јер сви дотадашњи покушаји нису донели довољну материјалну потпору, за оснивање Читаонице, августа 1844. приређен је „Сербски бал”.

Сербске народне новине које су излазиле у Пешти опширно су известиле о овом „торжественом балу, који је потрајао до сванућа сљедујућег дана”, одржаном у организацији адвоката Јована Рајића, на којем су међу уваженим званицама били грофица Бранковић, уредник београдских „Новина сербских” Милош Поповић, енглески конзул у Београду, велики добротвор племић Ђорђе Сервицки.

Почетком септембра наредне године организовала је српска омладина последњи добротворни ”блистајући србски бал” на којем је био и митрополит Рајачић и већ крајем месеца одржана је оснивачка скупштина Читаонице.

Тако је са 2000 форинти капитала, преко хиљаду књига и својим привременим председником адвокатом Јованом Рајићем у згради Грчке школе започела свој рад Српска Читаоница новосадска.

Деценија тишине

Када су Новосађани изабрали 1847. године Јована Хаџића, тада најпознатијег српског правника и уваженог књижевника за председника, показали су да Читаоници желе да дају максималан значај и велики углед у граду и шире.

Те године Читаоница је имала девет основатеља и 200 чланова и прикупљала годишње око 2.500 форинти чланарине. Куповином је увећала фонд књига и добијала 18 разних новина.

Донета је и одлука да се штампа збирка песама „Златна јабука” као уздарје родољубивим Српкињама, али су све ове лепе идеје прекинуте бомбардовањем Новог Садa током Буне 1849. године.

Требало је да прође једна деценија да би се покренуло питање обнове Српске Читаонице.

Јован Хаџић заједно са неким члановима, предлагали су да се рад Читаонице не обнавља а да се њен фонд уступи Новосадској гимназији.

У Српском Дневнику, Јован Ђорђевић протестовао је против таквог решења, и Хаџић је, мада невољно, сазвао скупштину.

Рад Читаонице је обновљен, и нова управа основала је најпре у свом крилу Друштво за српско народно позориште, а то је била важна културна тековина Милетићевог нараштаја..

Захваљујући одлучности њеног новог председника Светозара Милетића али и људи око њега, Јована Јовановића Змаја и Стевана Брановачког, који су потписали позив за скупљање прилога за оснивање сталног народног позоришта чије ће седиште бити у Новом Саду, Срби су коначно 1861. године добили битку са угарским властима, која је на све могуће начине покушавала да осујети тако важан подухват.

Оснивање Првог новосадског певачког друштва, али и Задруга за потпомагање привредника основани су под окриљем Читаонице.

Читаоница је мењала своја седишта.

Рад је започела у Грчкој школи, а обновила у кафани Сунце, где је и тек основано Српско народно позориште давало своје представе.

Преко хотела ”Зелени венац”,  куће Дунђерских у Краља Александра 3, Платонеума, зграде Матице српске на главном тргу, Читаоница је Први светски рат дочекала у здању Марије Трандафил.

И по пресељењу Матице српске из Будимпеште у Нови Сад  1864. године она ће и даље играти значајну улогу у друштвеном животу Новог Сада, све до почетка августа 1914. године, када је по наређењу варошког капетана, у року од 24 сата, морала да престане са радом.

Готов новац депонован је код Гимназије, а архиву и библиотеку запленила је варошка капетанија на чијем је челу био Нандор Мајерле и уништила.

Забрањен је и рад Српског народног позоришта.

Тешка времена

По завршетку рата и присаједињењем Војводине Краљевини СХС, српски народ је окончао своју борбу за националну слободу и независност, и Читаоница је сасвим разумљиво изгубила улогу коју је имала.

Изгубивши свесрпски карактер, она је у периоду између два рата сведена на културно-просветно друштво локалног карактера.

Читаоница је остала састајалиште и читалиште својих чланова, али је и поред многобројних  културних друштава и установа које су настале у том периоду, уживала велики углед због своје дуге традиције и славне прошлости.

Ипак, времена када је Читаоница организовала балове, позоришне представе, хуманитарне приредбе и беседе на којима су говориле многе значајне личности и све то било бележено у новинама, нису се више вратила.

Након априлског слома Југославије 1941, и окупације Бачке од стране Мађара, угушен је рад српских културних институција.

Позоришни живот је потпуно замро, Гимназији је забрањен рад и на њеном месту основана је нова Мађарска краљевска државна гимназија у којој се настава одвијала на српском али су главни наставни предмети били мађарски језик и мађарска историја.

Матица српска на чијем је челу стајао Александар Моч, одбила је сарадњу са новим властима и замрзла свој рад.

Једино је Читаоница обновила свој рад јуна 1942. године,  захваљујући залагању Милана Л. Поповића, посланика мађарског парламента, који је и преузео место председника од проте Алимпија Поповића.

Било је то, како је рекао прота Алимпије ”место где се окупљао наш свет”, од којег се ретко ко бавио политиком, а још мање био истакнути члан неке странке.

Српска читаоница ипак није остала сасвим по страни у тим тешким временима.

На челу са председником Поповићем, подупрла је акције Српске православне цркве за спасавање деце  из Шарварског логора, као што је многима који су јој се обратили за помоћ по разним питањима, интервенцијом својих виђенијих чланова успевала да помогне, без икакве материјалне надокнаде.

Пред саму стогодишњицу рада, 1944. године, историјски догађаји прекинуће припрему прославе овог јубилеја, као што ће главне актере обнове њеног рада одвести на губилиште.

Још у данима ослобођења њен потпредседник и бивши градоначелник Милош  Петровић, који је заслужан за постављање споменика Светозару Милетићу, и члан Управе Павле Пеци Поповић,  су стрељани са до сада неутврђеним бројем, а у питању је више стотина, угледних грађана Новог Сада у Рајиној шуми, по наредби Титовог генерала, неуспелог студента медицине Ивана Рукавине.

Председник Милан Л. Поповић на суђењу проглашен је за народног непријатеља и осуђен на смрт.

Традиција која обавезује

Данас, у години јубилеја, Градска Библиотека, својих 180 година постојања дугује Српској Читаоници.

Посебно оним знаменитим личностима које су стајале на њеном челу или били њени чланови, почевши од Јована Рајића млађег, Јована Хаџића, Светозара Милетића, Јована Јовановића Змаја, Стефана Брановачког, Мише Димитријевића, Михајла Полит Десанчића, Антонија Хаџића, Лазе Костића, Исидора Бајића, Тихомира Остојића, Вељка Петровића и многи други, и оставили дубок траг у културном и политичком животу не само Новог Сада већ српског народа уопште, све до оних који су одржали њен рад у најтежим временима и због тога платили животом.

Готово све њих изнедрила је Велика Православна Српска Гимназија у Новом Саду, и сви они били су својим друштвеним ангажманом везани за Матицу српску и Српско народно позориште.

Четири блиско повезане институције, настале су као плод родољубља, на које држава нити је благонаклоно гледала нити давала било каква средстава за њихов рад. 

Ове институције давале су тон друштвеном али и политичком животу не само Новог Сада већ Срба у Монархији уопште.

Зграда у Дунавској 1, у коју се тридесетих година прошлог века уселила Српска читаоница а свој рад је као њен следбеник наставила Градска библиотека, задужбина је издавача, књижара и штампара Арсе Пајевића, који је са својом женом Анком био велики добротвор Српског народа, који су сву своју имовину вредну око 250.000 круна оставили у фондове просветним установама, пре свега Српској Вишој девојачкој школи и Новосадској гимназији.

Захваљујући Српској читаоници, Градска библиотека је најстарија установа културе у Новом Саду, баштиник традиције која обавезује.