Како је идеологија (по)рушила центар Новог Сада

Ова улица, која се надовезивала на Јеврејску улицу била је наставак Футошког правца, односно изласка из Новог Сада према западу. 

„Нови Сад је био веома погодно место где се прелазио Дунав, због некадашњег понтонског моста и близине Тврђаве. Осим Футошког, ту је Руменачки и Темерински правац. Они су се сви спајали на Тргу слободе, односно у Змај Јовиној улици, те преко Дунавске улице настављали ка Понтонском мосту”, објашњава архитекта-планер Дарко Полић.

У питању је једна од најстаријих новосадских улица која је обележена на плановима града из 18. века.

Како је настала Јеврејска улица?

Нови Сад је од момента када је 1748. године, добио статус слободног краљевског града, морао да уреди део града који би био намењен Јеврејима, како је било по тадашњим законима Хабзбуршке монархије.

Јевреји су се у Нови Сад досељавали са севера и запада тадашњег аустријског царства.

Знатан део њих доселио се у град након пада Београда под турску власт 1739. године.

У великом рату који се одвија између Аустрије и Турске, Аустрија је изгубила своје велико упориште, Београд.

Његови житељи, како би се спасили, кренули су пут севера.

Тако су се на простору Петроварадина и Петроварадинског шанца населили припадници бројних народа – поред Срба, стигли су Немци, Цинцари, Јермени, Грци и Јевреји.

Већ 1749. године основана је Јеврејска општина.

„То је био гето у формалном смислу. Тај део града налазио се на месту где су данас Аполо центар и Градска кућа. У питању је Јеврејска улица која се и дан данас у једном свом делу тако зове, а у којој се налази Синагога, Јеврејска општина и основна школа”, објашњава Полић и додаје:

„Оно што је некада била „Мала јеврејска улица“, односно „Мала футошка“ како налазимо у једном запису, јесте њен ужи део који се простирао од места где је данас Аполо, па све до Поштанске улице. Од тог места се шири, ка месту где је данас Јеврејска улица. У њој се налазила пијаца, која се касније премешта на место данашње Футошке пијаце”. 

На овом месту су тада  живели   богати грађани, који су имали могућност да приуште кућу у центру града.

„Ту су се налазиле куће попут оних какве имамо у ужем центру Новог Сада, спратне или врло ретко приземне, поређане у низу. Ова улица можда је била и јединствена у граду јер је била релативно уска и имала је амбијент који, могло би се рећи, подсећа на веће европске градове. Имала је атмосферу коју немамо у другим градским улицама”, каже Полић.

У архитектури тих објеката су доминирали академски стилови, историцизам, са неколико примера међуратне Модерне, а о њеном изгледу сведоче сачуване фотографије.

Данас на постојање Мале јеврејске подсећа меморијална трака, која се, почевши од Аполо центра, протеже дужином Позоришног трга, означавајући десну страну улице, порушену како би се отворио плато за новоизграђено 

Српско народно позориште

Иницијатива за изградњу наменске зграде за најстарији национални театар, који је основан 1861. године, постојала је још двадесетих година прошлог века, на делу Дунавског парка према Булевару Михајла Пупина. 

Камен темељац за изградњу садашњег здања положен је 1974, а изградња је завршена 1981. године.

Деценију пре почетка изградње почело је рушење дворишних објеката у Малој јеврејској улици како би се обезбедио простор за нови театар.

„Рушење дворишних објеката започето је барем десет година пре изградње позоришта, претпоставимо према неком дугорочном плану. То се завршило минирањем уличних једностпратних и двоспратних зграда, како би се отворио поглед на СНП. Важно је да у овом случају разумемо урбанистичку  логику –  за велике и значајније јавне објекте, као што је позориште, увек се тежило да буду у центру града и да су ослобођени од околног простора како би се сагледала њихова монументалност“, објашњава Полић.

Наглашава да управо захваљујући тој логици, у центру града налазе се Градска кућа, цркве и други јавни објекти,те да визија о позоришту у центру представља класичан приступ урбанизму.

„Тада по том питању није било дилеме”, истиче Полић. 

Груби грађевински радови на изградњи Позоришта били су завршени у моменту минирања десне стране Мале јеврејске улице. 

„То је дивљачки однос према наслеђу, који је данас незамислив”, додаје. 

Полић је својевремено урадио малу студију за часопис Друштва архитеката Новог Сада (ДаНС), где је реконструисао 3Д модел објеката који су се на том месту налазили, настојећи да утврди како би они функционисали у случају да је Позориште завршено, а да је у само једном малом делу ка њему отворен пролаз.  

Закључено је да би гломазно Позориште, уз ситну структуру фасада у окружењу, деловало врло неприродно. 

„И дан данас око Позоришта постоје калкански зидови и дворишта, што никада није решено добро и није могло да се реши добро јер би се рушење морало наставити. Добили бисмо нове зграде архитектуре сличне позоришту. Није се много размишљало о контексту и урбанизму, већ о објекту који је већ подигнут. И данас имамо ту појаву. Праве се зграде које су неприличне, не само тој структури, већ стилу и габаритом, настављајући да кваре центар Новог Сада”.

Да ли је рушење градског језгра добра пракса?

На ово питање наш саговорник објашњава да је такве праксе било у градовима који су јако страдали од бомбардовања у Европи, пре свега у Немачкој. 

Међутим, рушевине су очишћене, а објекти су реконструисани у велуикој брзини, и у архитектури која није примерена. Тек након уједињења Немачке, почела је ревизија таквих реконструкција, и обнова објеката оригиналне архитектуре.

Међутим, Нови Сад је своје највеће страдање имао у Буни 1849. године, када је већи део града сравњен са земљом.

Са друге стране, из Првог и Другог светског рата град је изашао готово нетакнут.

Али у новом социјалистичком поретку од 1945. постаје главни град једне федералне јединице, САП Војводине.

„Идеолошки образац који је тада био владајући захтевао је да центар, који је симболички и идентитетски јако важан, треба да изгледа другачије, спрам нове идеолошке матрице и времена. Као што је и данас, тако је и тада постојала потреба да се мења структура коју су сматрали превазиђеном”, каже Полић. 

Одлучено је да се продужи Булевар Маршала Тита, да се подигне небодер у центру града, односно зграда главне Поште.

Створен је нови јавни простор – булевар са шест трака, неки нови објекти, попут кулиса које крију стари град.

„Својеврсна сценографија.Има неке театралности у тој старој архитектури и у таквој врсти трансформације важног дела града као што је центар. Имамо сада Градску кућу као симбол свог времена, Пошту као симбол новог времена и Пупинову палату као симбол трећег времена. Изгледа да има неке привлачне „светости“ у ужем центру”, истиче.

Ипак, у свим овим трансформацијама више смо изгубили него што смо добили.

„Имали смо прилике да буде другачије. Постоје регулациони планови из тридесетих година прошлог века који су органски гледали на развој града. Међутим, сада имамо шест трака Булевара Михајла Пупина у пар стотина метара, нисмо добили напредак, већ нешто друго. Када се направи такав ексцес,  а знајући како ништа није коначно, можда у другим временим будемо имали прилику да се нешто може поправити,  преобликовати”. 

Закључује да смо одавно требали бити у периоду лечења граница сукоба старог, органског концепта који је настао пре 250 година.

”Треба да интервенишемо и залечимо оно што је лоше урађено, како бисмо имали утисак да град представља целину. Да ли нам је потребно шест саобраћајних трака које пролазе кроз центар? Да ли смо тиме изгубили могућност да укључимо и Улицу Пап Павла, још једну лепу стару улицу коју смо недавно изгубили, те да Булевар ослобођења буде граница старог и новог града? Погледајмо и Железничку улицу која има одличну архитектуру, те Трг младенаца, који су остали одсечени, баш као и Трг галерија. Требали бисмо да будемо мало нежнији и да праксу радикалних резове из прошлости прекинемо, и да више ништа тако грубо не радимо”, закључује архитекта-планер Дарко Полић.