Јован Хаџић: Од Матице српске до темеља српског права

Јован Хаџић, рођени Сомборац, карловачки ђак, бечки и пештански студент, заиста је оставио неизбрисив траг у друштвеном, културном и политичком животу Срба, и с ове и с оне стране Дунава, током 19. века.

Имао је само 27 година када је, након оснивања Матице српске са групом богатих трговаца, стао на њено чело, а њен председник поново је накратко био након њеног пресељења у Нови Сад 1864. године.

Био је једно време и уредник њеног Летописа и сарађивао је са готово свим часописима.

Сарађивао је и са Друштвом српске словесности, претечом данашње Академије наука и уметности, чији су оснивачи били Атанасије Николић и Јован Стерија Поповић, као дописни члан.

Поред свега побројаног, Јован Хаџић био је и скоро двадесет година директор Велике српске православне гимназије у Новом Саду. Дуги низ година стајао је на челу њеног Патроната и руководио првим испитом зрелости 1868. године, када Гимназија коначно постаје осморазредна.

Стајао је и на челу Српске читаонице у Новом Саду, био је новосадски сенатор, учесник народно-црквених сабора и посланик на Угарској дијети.

Једно време боравио је у Србији и био творац Грађанског законика, који је био на снази наредних сто година.

Иако је био један од најобразованијих људи свог времена, следбеник просветитељских идеја и поборник употребе народног језика, био је противник Вукових реформи и том ставу остао је доследан до краја живота.

Ипак, ништа не може умањити допринос Јована Хаџића националном културном, друштвеном и политичком узлету који је обележио нашу историју 19. века — узлету који се до данас није поновио.

Како је створена институција која живи већ два века?

Јован Хаџић дао је Матици српској име, написао њен статут и оснивачки акт и од оснивања 1826. године наредних седам година био њен председник.

Оснивање Матице и покретање Летописа стоје у нераздвојној вези, као што покретача Летописа, Ђорђа Магарашевића, професора Новосадске гимназије, и Хаџића везују лично пријатељство и узајамно поштовање.

Крај 18. и почетак 19. века обележени су стварањем најзначајнијих просветних институција: Богословије, Карловачке гимназије, Гимназије у Новом Саду и Учитељске школе у Сентандреји, што је довело до стварања нове класе образованих људи.

Створена је нова генерација књижевника, пре свега песника и научника, али и учене публике. Ипак, недостајао је часопис у којем би њихови радови били објављивани.

На идеју о стварању таквог часописа дошао је Георгије Магарашевић покретањем Летописа 1824. године.

Тако је попуњена празнина настала након престанка излажења Новина сербских у Бечу, када су Срби остали без иједног часописа на свом језику.

Крајем 18. века, када је штампар и издавач Стефан Новаковић своју ћириличну штампарију, због финансијских тешкоћа, продао Пештанском универзитету, Срби су остали и без своје штампарије и без свог јединог часописа, Славено-сербских вједомости.

Почетком 19. века два студента медицине, Димитрије Давидовић из Земуна и Димитрије Фрушић из Сремске Митровице, покренула су у Бечу Новине сербске.

Пошто су обојица једно време провела у затвору под оптужбом да су клеветала Угарску дворску канцеларију, а суочила су се и са финансијским проблемима, и ове новине су престале да излазе.

Штампања Летописа прихватио се пештански штампар Константин Каулиције. Први број изашао је 1824. године под називом Сербске летописи, али је граматичка грешка, настала у преписци са Јозефом Шафариком, исправљена, па је часопис надаље излазио као Сербскиј летопис.

Већ код четвртог броја Каулиције се суочио са губицима и обуставио даље штампање.

Да Срби не би остали без иједног штампаног листа на свом језику, у помоћ су притекли пештански трговци. Тако је у Пешти 1826. године, захваљујући Ђорђу Станковићу, Јосифу Маливуку, Јовану Деметровићу, Гаврили Божитовцу, Андрији Розмировићу, Петру Рајићу и младом адвокату Јовану Хаџићу, основана Матица српска, која је пре свега требало да обезбеди финансијску сигурност за несметано излажење Летописа.

Борба око судбине Матице српске

Оснивање Матице и наставак издавања Летописа нису били подухвати без препрека, на које су наишли првенствено Магарашевић и Хаџић.

Хаџић, који је још као бечки студент покушавао да са својим сународницима створи књижевно друштво, али без успеха, новоосновану Матицу устројио је управо као књижевно друштво. Ту је настала прва несугласица.

Јосиф Маливук, чија се оснивачка концепција заснивала на оснивању новчаног фонда за издавање Летописа, разишао се са Хаџићем и иступио из Матице заједно са Божитовцем.

Иако су обојица повукла своје оснивачке улоге, а било је предвиђено да свако уплати 40 форинти сребра, као и сваки родољуб који убудуће жели да постане њен члан, то није зауставило започети подухват.

А таквих се нашло већ исте године, међу којима је био и књаз Милош Обреновић, који је одмах уплатио петоструки износ.

Милош је остао члан Матице српске до краја свог живота, као и његов брат Јефрем, чак и када се његов политички противник Александар Карађорђевић учланио у Матицу.

Међу члановима се касније нашао и Петар Петровић Његош, па је Матица у ствари од самог почетка добила општесрпски карактер.

Матица српска имала је амбицију да окупи све водеће српске интелектуалце тог времена и прерасте у српско учено друштво.

Оно што је омело те велике амбиције био је рат за језик и правопис, који се у то време водио пуном жестином.

Тада се као Матичин жестоки критичар појавио митрополит Стратимировић, који је због избацивања „јерова“ и штампања народног уместо црквеног календара, као и Магарашевићевог посрбљавања имена светаца, поднео захтев самом цару да се Матица укине.

Свакако је био у праву Георгије Магарашевић када је у писму Хаџићу написао:

„Знатна и велика дела не могу се произвести без борбе и великих препрека, но тиме ће добити већу важност и славу.“

Рат без оружја: обрачун Хаџића и Вука

Без сваке сумње, окупљени око Матице, пре свега Хаџић и Магарашевић, баштинили су идеје просветитељства које је код нас утемељио Доситеј Обрадовић. То је подразумевало употребу народног језика у књижевности.

Прво Хаџићево поетско дело, спевано као родољубиви манифест и објављено у Бечу 1821. године, било је надахнуто „Гласом харфе шишатовачке“ Лукијана Мушицког и посвећено очувању вере и народног језика.

Ово дело прославило је Хаџића међу српском омладином, а добило је и похвале Вука Караџића, који му је поручио да је већ Мушицком отео име.

Но и похвале и пријатељство између Вука и Хаџића временом су се претворили у отворен сукоб око правописа.

Као противник Вукове језичке реформе, Хаџић је водио дугогодишњу јавну препирку са њим. Чувени „утоци“ долазили су са обе стране, а препирку је на крају прекинуо Ђура Даничић својом расправом из 1847. године, Рат за српски језик и правопис.

Јован Суботић је о томе у својој Аутобиографији написао:

„Заступник Вукове азбуке био је, наравно, сам Вук, а заступник славено-српског правописа Јован Хаџић Светић. Особна њихова борба прерасла је већ до клања…

Ја сам их обојицу лично познавао. Са Светићем сам касније дошао у сродство, а са Вуком сам увек био у пријатељском одношају. Сад су оба у гробу. Хладна крв мора сада признати да су оба била узвишени духови.

Вук је прибавио себи неумрле заслуге својим сакупљањем народног блага и бисера, он сам није имао прилике знањем свој дух обогатити и засејати.

Светић је имао праву песничку жилу, имао је европејског знања много и био је скроз поштена душа. Само му се частољубље чешће изнад граница достојанства пружало, и оно му је живот много огорчавало. Он је Матицу српску основао.

У оно време било је различитих мисли. Једни су у Матици видели нешто важно и славно, а други су то порицали. Али је време Матици доиста дични блесак набавило, и тим заслугу Светићеву узвисило.“

Хаџићев потпис на темељима српске државе

Ако су књижевна и научна дела, као и Хаџићеви преводи античких песника, остали скрајнути, нешто што ће иза њега оставити неизбрисив траг на страницама националне историје јесте, поред оснивања Матице српске, Српски грађански законик.

Деветнаести век обележиле су велике кодификације.

Француска је кодификовала своје грађанско право у време Наполеона, 1804. године, Аустрија 1811. године, док је Немачка свој грађански законик добила тек 1896. године.

Србија је свој Грађански законик за Књажевство Србију прогласила 1844. године, а његов творац био је Јован Хаџић.

Још је Милош Обреновић 1829. године основао Законоделну комисију, која је требало да обави овај посао. Међутим, како до 1836. године није било резултата, решио је да се обрати Аустрији са молбом да у Србију пређу Јован Хаџић, тадашњи новосадски сенатор, и Василије Лазаревић, правник и градоначелник Земуна.

Хаџић је добио налог да по угледу на француско право сачини грађански законик, а Лазаревић да напише законик казненог права.

Превод са француског, који је начинила комисија на челу са Георгијем Захаријадесом, био је лош.

Аустријски канцелар вршио је притисак преко свог конзула Михановића да се од француског модела одустане, а ни сам књаз није био одушевљен овом идејом. О томе се и изјаснио:

„Са почетка и којекако, али после све горе и горе, да ја не знам да ли су ти људи који су те законе писали били пијани или сасвим луди.“

С друге стране, Хаџићева првобитна идеја била је кодификација обичајног права, па је у ту сврху прикупљао грађу.

Рад на законику био је успорен због писања такозваног Турског устава, чији је састављач био Хаџић.

Овим уставом Србија је постала ограничена уставна монархија, што је Милош доживео као пораз, а сам устав постао је темељ уставобранитељског режима.

Милош је напустио Србију, у којој је дошло до смене власти, и отишао у изгнанство.

Како је један човек обликовао српско право?

На позив уставобранитеља, Хаџић се вратио у Србију да доврши посао који је започео.

Хаџић, коме је по образовању ипак било најближе аустријско право, определио се за тај модел, одуставши и од француског модела и од кодификације обичајног права, сматрајући да ће на тај начин ударити добар темељ правном поретку.

Законик је предат кнезу Александру Карађорђевићу на разматрање и, након годину дана и неких измена за које је Хаџић тврдио да су га унаказиле, усвојен је на Благовести 1844. године.

За време свог боравка у Србији, Хаџић је саставио и устројство Врховног суда и био саветодавац за све законе и уредбе донете у то време.

Међутим, до сукоба је ипак дошло, и то са Томом Вучићем Перишићем.

Вучић, чија се моћ заснивала на популизму, замерио је Хаџићу законска решења која су се тицала породичне задруге и устројства суда, а која нису била добро прихваћена у народу.

За разлику од конзервативне и патријархалне средине, која је задружну својину сматрала недељивом својином задруге, Хаџић је задружну својину посматрао као сусвојину задругара.

Оптужен да је утро пут распаду основне јединице друштва — породичне задруге — али и због својих настојања да уместо личне владе уведе поштовање устава и владавину закона, одлуком Државног савета, на предлог Томе Вучића Перишића, а уз потпис кнеза Александра Карађорђевића, отпуштен је из службе. Разочаран, 1846. године напустио је Србију.

Било је јасно да су уставобранитељи бранили устав како би се супротставили Милошу, а не зато што су се залагали за сам устав. Хаџићу је, међутим, било стало до његовог поштовања.

Поручио је тада Хаџић Вучићу да су се државе „од почетка света до данашњег дана само поретком и законом установиле и одржале“ и да он својим осионим понашањем поткопава срећу народа, али и себе излаже несрећи.

Тома Вучић Перишић умро је у тамничкој болници.

„У ковчегу је лежао покојник без одела, само у гаћама и кошуљи. Изгледало је као да је то био неки осуђеник и тежак преступник. А то беше негда свемоћни војвода Тома Вучић Перишић“, записао је његов праунук Коста Христић.

О Јовану Хаџићу наш најпознатији историчар права, Слободан Јовановић, написао је 1899. године:

„У историји законодавства Краљевине Србије нема још једног човека који је редиговао тако много и тако важних закона као што је Јован Хаџић. Он је писац Грађанског законика који и данас важи, и да Хаџић на пољу законодавства ништа више није урадио, ово би било довољно да га одликује мимо све друге који су на том пољу радили.“

Јован Хаџић, познат и по свом књижевном псеудониму Милош Светић, није умро нити је сахрањен у Србији, како је желео.

Умро је и сахрањен 1869. године у Новом Саду.

Грађански законик, чији је био творац, био је на снази све док није укинут одлуком АВНОЈ-а, с тим што су, по одлуци нових комунистичких власти, све одредбе које нису биле у супротности са тековинама НОБ-а остале важеће.

Матица српска, чији је био оснивач и први председник, као најстарија институција те врсте, постоји и данас, као и њен Летопис, једини књижевни часопис на свету са тако дугим континуитетом.

Све што је радио, без обзира на своја убеђења, Јован Хаџић је као истински родољуб чинио у корист свог народа.

Сви који су га познавали памтили су га као честитог човека.