Слава, трагедија и доброчинство: Животна прича Меланије Бугариновић

Написала је примадона Меланија Бугариновић у писму тадашњем председнику општине Јови Дејановићу излажући своју идеју да сву своју имовину остави Новом Саду који на основу тога треба да оснује фонд и о њему брине.

Фонд који је понео име Меланије Бугариновић и њене рано преминуле ћерке, такође оперске певачице Мирјане Калиновић, основан је са циљем доделе стипендија ученика вокалног смера музичке школе и Академије уметности у Новом Саду и организацији манифестација младих уметника у области озбиљне музике.

Зашто баш Нови Сад

Меланија Бугариновић је оперска примадона која је своју каријеру започела 1930. године у Народном позоришту у Београду. 

Била је једно време и стални члан Бечке опере и гостовала на многим великим оперским сценама света али и прва српкиња која је учествовала на Бајројтским свечаностима.

Први и једини пут гостовала је  у Новом Саду 1959. године у Вердијевој опери Трубадур у улози Ацучене. У осталим главним улогама наступали су Матија Скендеровић као Леонора, Озрен Бингулац у улози Манрика и Влада Поповић, грофа Луна.

Била је то њена стота Ацучена, улога са којом је започела своје наступање у две оперске куће, у Београду и  Бечу.

Двадесет година касније, доносећи одлуку о оснивању Фонда у Новом Саду, истакла је да су за овај град везане њене најлепше успомене и да ју је овде публика добро примила.

Осим тога, по њеним речима, као Војвођанка рођена у малој банатској варошици Белој Цркви сматрала је да је Нови Сад са Матицом српском и својим Српским народним позориштем, колевка наших српских мудрих глава, сликара, књижевника и стваралаца.

Тако је Меланија Бугариновић, у оно време доживела Нови Сад а младима поручила:

„Желим да се омладина сети мојих тешких дана и нека учи добро, јер када се један занат добро научи, онда се не треба плашити, нису границе тако велике, може свуда да се стигне из овог малог Новог Сада и опет да се врати, али га никад не треба заборавити.”

Тешких дана било је много.

Од многобројне породице, оца који је преминуо од шпанског грипа, и тринаесторо деце, остале су она и мајка, са којом је, 1918. године, отишла у Темишвар на школовање.

И долазак у Београд започео је „малом платом и великим бригама. Ваљало је издржавати мајку, дете, а и створити себе”.

У замаху каријере 1937. остала је без сталног ангажмана у Народном позоришту.

Због антинацистичког држања, у то време чланица Штатсопере у Бечу нашла се на списку СС-а, али на срећу не и на списку за погубљење.

Након рата поново је запевала у Народном позоришту, где је започела и завршила своју каријеру, али каже да је нису радо примили натраг.

И најтежи ударац доживела је губитком своје ћерке, Мирјане Калиновић Калин, првакиње Бечке опере.

Ипак све оно кроз живот проживљено и добро и лоше, Меланија Бугариновић преточила је у добро дело, и све оно што су стекле она и њена ћерка, што је представљало за наше прилике у то време изузетно богатство, оставила је Новом Саду за школовање младих музичких талената.

Од црквеног хора до опере 

Као и скоро сви певачи њене генерације, почела је да пева  у цркви за певницом.

„Учитељ ме је сврстао у „два гласа” и стално ме вукао за уши, јер је мој глас кварио хор, одмалена сам имала тежак алт”.

И тај „тежак алт”, један сасвим изузетан и аутентичан контраалт, чудне лепоте и изражајног интензитета, како га је оценио италијански критичар Ђузепе Пуљезе, а критичар Бечког Курира оценио да му нема равног чак ни у оперским кућама које за разлику од бечке, имају овај певачки фах, донео је Меланији Бугариновић успех на многим великим оперским сценама.

Из Темишвара у којем је завршила  државну музичку школу, учећи клавир и певање, код две изузетне професорице, бечко-пештанских ђака, Илоне Цендлер и Беле Барвит, по наговору лекарке Иде Сендеф долази у Београд 1930. године.

За само два месеца након што је прошла аудицију на Радио Београду примљена је и у оперу.

Тадашњи директор опере Стеван Христић јој је рекао: 

„Богат глас, немаш довољно школе, али ако будеш учила напредоваћеш брзо!”

”Први мој београдски учитељ била је Олга Карињи, била је и сама оперска певачица, са Карузом је наступала. Ја сам, право да вам кажем, од свих учила. Поштовала сам старије, нисам им завидела и гледала сам у њима своје природне учитеље.”

Захваљујући љубави према певању и поштовању својих колега о којима је имала само речи хвале, целог свог живота, успела је да за само две године добије улоге Далиле, Кармен и Ацучене.

Иако је критика поставила питање да ли су доделе ових улога преурањене, мало је било замерки на певање а више на сценски наступ, Меланија Бугариновић брзо је развејала ове сумње.

 Када је један од највећих певача 20. века, Фјодор Шаљапин, 1935. гостовао у Београду у операма Дон Кихот и Борис Годунов, партнерка му је била Меланија Бугариновић, ”најбољи вокал који данас има београдска опера”, како је записала штампа.

„Шаљапин је имао 71. годину када сам певала са њим, храбрио нас је, и говорио те незаборавне 1935. да се човек на сцени не сме понављати. Упамтила сам то.”

Након успешних гостовања у Бечу, Каиру, Александрији, Софији и одличних критика али и око 500 наступа на матичној сцени Народног позоришта уследио је отказ, уз образложење да је добро удата и не мора да ради.

Одлуком министарства културе у циљу смањења трошкова без сталног ангажмана остали су сви они певачи који су имали и други извор прихода. На удару су се нашли најбољи а међу њима и Меланија Бугариновић.

„Случај госпође Бугариновић је типичан пример недозвољеног неразумевања, самовоље и неуметничког менталитета, који се угнездио у ову уметничку установу првостепеног значаја”, објавила је Политика септембра 1937. године у тексту који је потписао Стеван Христић.

Од Беча до Бајројта

„Била сам тужна када сам морала да напустим Београд, мада то нисам хтела, а била сам и захвална што ми се пружила могућност да упознам свет.”

Захваљујући једној антиуметничкој одлуци, како ју је окарактерисао Стеван Христић, али и иницијативи и подршци мужа др Александра Јовановића, који јој је предложио да оде на аудицију у Беч, Меланији Бугариновић отворила су се велика врата оперског света.

Била је прва Српкиња која је добила стални ангажман Штатсопере у Бечу као и прва која је остварила низ ликова из Вагнерових опера на Бајројтским свечаностима, фестивалу који је покренуо сам Вагнер још 1876. године са циљем извођења његових дела.

Од самог почетка овај фестивал био је манифестација која је искључиво по позиву окупљала најеминентније солисте и диригенте.

Минхенска штампа је уз фотографије Меланије Бугариновић и њене ћерке Мирјане Калиновић најављујући фестивал у Бајројту објавила:

„Мајка и ћерка су мала Бајројтска сензација. Мајка Меланија Бугариновић из Београда са својом ћерком Миром Калин, чланицом Државне опере Беч, алтернирајући исте улоге.”

Ово јесте био јединствен случај међу оперским певачима да две генерације певају исти фах.

Директор и диригент Бечке опере Ханс Кнапертсбуш из времена када је Меланија Бугариновић у тамошњој опери имала стални ангажман и постигла значајан успех у Вагнеровом репертоару, сада као стални диригент обновљеног фестивала, упутио јој је позив за учешће на свечаностима у Бајројту.

Велико искуство

„Беч је био моја велика школа. Огромна сцена. Велике традиције. Савестан рад. Највећи мајстори режије, најчувенији диригенти.”

Првенствено у Бечу али и на другим великим сценама имала је прилике да пева са великим партнерима и како је говорила на основу тог поређења могла је да утврди колико вреди наша опера.

„Ми имамо изврсне певаче који би слободно могли да се појаве на највећим светским сценама.”

У томе је видела прилику за промоцију наше земље, али је понављала да Београду недостаје Опера, да је треба изградити, искористити потенцијале и привући свет.

Да нам недостаје фестивал, на којем би презентовали наше оперско стваралаштво у аутентичном амбијенту као што то раде многе земље.

Указивала је и на то да су у иностранству материјално обезбеђени не само солисти него и чланови хора и оркестра, тако да се у потпуности могу посветити свом позиву.

Од сцене се опростила 1968. године, улогом Марфе у Хованшчини.

„Тешко је доћи на сцену али је одлазак још тежи… Боље је да уметник оде у чежњи, у чежњи за публиком и публика у чежњи за њим”, рекла је Меланија Бугариновић након свог опроштајног наступа на сцени Народног позоришта у Београду.

Поклон уметности

„Певала сам у Бечу и у Београду, у Бајројту и на сцени Бољшој театра у Москви, у Прагу, Берлину, Атини, Паризу, Софији, Бриселу, Варшави, Единбургу, Мадриду, Венецији, Монте Карлу, Будимпешти, Букурешту, Висбадену и где све још нисам певала.”

Није запевала у Миланској скали а разлог је био сасвим личне природе.

„То је посебна прича. Ја волим људима све да кажем у лице. Тако ми се догодило да сам Карајану једном рекла да знам да он није никаквог племенитог порекла већ син трговца ћилимима из Македоније – Караџана. Када су ме позвали у Скалу, требало је он да диригује. Наравно, све је учинио да ја тамо не доспем, изговарајући се да већ има другу поделу.”

Карајанову нацистичку прошлост, вероватно из пристојности, није поменула.

За двадесет година, колико је певала у Београду након ослобођења, по њеним речима, није много певала, бар не онолико колико је могла.

Приликом позива на учешће 1952. године на Бајројтском фестивалу морала је у да да оставку јер управа позоришта није хтела да је пусти.

Плоче је снимала за стране дискографске куће али у Југославији ниједну. 

Меланија Бугариновић свој живот поклонила је уметности, а све оно што је стекла поклонила је Новом Саду и тиме се уписала у ред оних великих али ретких добротвора који су све што су имали завештали за школовање генерација које долазе.

Нажалост од некадашње заоставштине из које је требало да се финансира фонд недостаје много тога.

Од две виле у елитном делу Београда након сумњивог судског спора, у којем Нови Сад као заинтересована страна није добио право учешћа, једна  је продата.

Када су отворени сефови града Новог Сада 2007. године, у којима се налазио изузетно вредан накит, медаље, предмети од злата, дукати, вредне филателистичке збирке и остале драгоцености, а чији  је тачан попис постојао, затечени су празни.

Банковни рачун је скоро испражњен, али је банка новац надокнадила.

Легат Меланије Бугариновић и Мирјане Калиновић Калин, а који се састоји од музикалија, документарног материјала, вредног намештаја, слика, порцелана, тепиха, лустера и многих других предмета које је сакупила по целој Европи током своје уметничке каријере, град је уступио Музеју града Новог Сада.

Фонд ипак постоји и ради, додељујући стипендије младим талентима музичке школе „Исидор Бајић” и Академије уметности у Новом Саду.

Сваке године одржава се концерт добитника стипендије овог фонда па се и на тај начин чува успомена на ову заиста велику оперску диву и њен племенит гест.