Два века уметности и идентитета: Прича о Уметничкој збирци Матице српске

Матица српска, најстарије књижевно, културно и научно друштво у Срба, ове године обележава велики јубилеј, два века од оснивања.

Овим поводом Галерија Матице српске приредила је изложбу „Уметничка збирка Матице српске”, у оквиру које је представљена изузетно вредна уметничка колекција која је настајала у континуитету од 1826. године до данашњих дана, а у којој се огледа сложена историја Матице српске и српског народа.

Брига о култури, језику, књижевности, уметничком стваралаштву и науци, мисија је коју су успоставили оснивачи Матице, препознајући уметност као један од кључних носилаца културног идентитета и историјског памћења.

„Матица српска је од самих почетака била усмерена ка очувању културног идентитета српског народа. Тај циљ је остваривала кроз бригу о језику и развој националне књижевности, путем објављивања Летописа Матице српске и приређивањем појединачних издања, да би се временом та активност разгранала у бројне друге делатности”, објашњава за Културе.рс ауторка изложбе мср Станислава Јовановић Миндић, виша кустоскиња Галерије Матице српске.

Прикупљањем и чувањем уметничких и других предмета, као и архивске грађе, како истиче, Матица је постала место сабирања националне баштине. 

„Визуелна грађа сачувана под Матичиним кровом, као остварење племените замисли Матичиних часника о прикупљању сведочанстава о српском народу, омогућава нам разумевање сопствене историје и историјског континуитета. Такође, погледом на њену уметничку збирку можемо да препознамо и разумемо културне вредности сопственог народа, те да их позиционирамо и представимо унутар европског културног простора, па и шире”, каже Јовановић Миндић.

К: Како је започело сакупљање и стварање колекције и шта је била њена окосница? Кроз галерију портрета видимо које су знамените личности обликовале наш културни, политички и друштвени живот српског народа у Монархији…

Сакупљање уметничких предмета у Матици српској почело је готово од самог оснивања. Основ ове збирке, који је чини посебном у историјском и уметничком смислу, представља Пантеон или галерија портрета Матичиних оснивача, председника, часника и добротвора. Идеја о прикупљању ликова заслужних појединаца започета је у Пешти, интензивирана након пресељења у Нови Сад 1864. године, и у континуитету траје до данас. Поред портрета Матичиних часника, део збирке постали су и ликови најистакнутијих српских књижевника, научника и културних посленика. 

У обликовању Пантеона учествовали су истакнута имена националне уметности 19. и 20. века, попут Уроша Предића, Новака Радонића и Павла Симића, али и ствараоци блискији модернистичком стилском изразу, као што су Петар Омчикус и Ђурђе Теодоровић. 

Портрети нам сведоче о визуелном идентитету Матице, али и о намери њених часника да сачувају сећање на све оне који су улагање у културу, науку и уметност сматрали кључним за напредак народа.

К: Тихомир Остојић, секретар Матице српске, записао је да је Матица српска била најбогатија српска установа, да јој је народ веровао, волео је и издашно помагао и богато даривао. То се наставило и у неким другим временима. Значајан део поставке чини избор најважнијих поклона и завештања које је Матица српска добила након Другог светског рата.

Значајан део збирке Матице српске чине бројни поклони појединаца и институција. Даривање предмета представљало је посебан вид доброчинства захваљујући којем су се у колекцији нашла вредна дела српске уметности. Одлука да се део приватне историје повери Матици српској била је израз поштовања, али и уверења да ће та дела бити адекватно чувана под Матичиним кровом. 

Уметнички предмети представљени на изложби некада су красили приватне домове, а данас сведоче о естетским вредностима њихових власника, њиховом односу према уметности, али о и малим приватним породичним историјама и грађанском животу 20. века. 

Након Другог светског рата, листи дародаваца придружио се велики број појединаца – уметника, академика, универзитетских професора и грађана. 

За изложбу издвојени су поклони који на најбољи начин представљају српску уметност, али и сведоче снажној вези српског друштва са Матицом српском. Захваљујући дару Савете Стојковић, Сузане Самоловчев, Софије Шашкијевић и породице Јојкић, данас смо у прилици да изложимо и уживамо у радовима Уроша Предића, Петра Добровића, Зоре Петровић, Богомила Карлавариса, Саве Ипића, Милана Керца и многих других стваралаца.

К: Колекција Матице српске развијала се од оснивања до данашњих дана. Како је Матица дочекала савремене уметничке токове?

Слободно можемо рећи да је Матица српска одувек неговала добар однос са савременим уметницима. Ова сарадња није се огледала само у поручивању портрета, већ и у подршци младим ствараоцима. Из својих задужбинских фондова Матица је додељивала стипендије за школовање српских уметника на европским школама и академијама, свесна да је подстицај младим уметницима основ за културни напредак. Иако се природа ове подршке мењала током времена, Матица је настојала да кроз друге облике сарадње настави да развија однос са савременим ствараоцима. 

Бројни радови настали су у поводу значајних Матичиних јубилеја, када су уметници позивани да дају допринос у виду оригиналних уметничких предмета. Пре свега, у поводу обележавања 190 година Матице српске (2016) уметници су извели низ радоваинспирисаних симболом кошнице, док су у години обележавања два века Летописа Матице српске (2024) позвани да креирају дела у графичкој техници заснована на промишљању и посматрању старих издања и детаља насловница и других елемената најстаријег књижевног часописa на свету. 

Радове настале тим поводима уметници су поклонили Матици српској, потврђујући да овакви јубилеји могу бити стваралачки подстицајни. 

К: Матица српска оснивач је Галерије Матице српске, која заједно са Матицом делује и сведочи о трајној вредности уметности као једног од најважнијих идентитета српске културе. Када и како је дошло до те иницијативе?

Под окриљем Матице српске, убрзо по њеном оснивању, оформљена је Библиотека, док су се паралелно развијале Рукописна и Музејска збирка. Идеја о оснивању музеја озваничена је 1847. године, када је иницијативом тадашњег секретара Теодора Павловића настала Сербска народна збирка или Музеум. Временом се овај фонд увећавао, да би за јавност прикупљена грађа била представљена отварањем Музеја Матице српске 1933. године у Новом Саду, као музеја комплексног типа. 

Након Другог светског рата, до тада прикупљена ликовна збирка добила је посебан статус под називом Галерија Матице српске, док је материјал везан за археологију и етнологију предат тада основаном Војвођанском музеју. 

Пресељењем у зграду на данашњем Тргу галерија 1958. године и отварањем Сталне поставке, Галерија је започела самосталан живот. Ипак, она је задржала снажну везу са својим оснивачем, како путем редовног евидентирања уметничких предмета који у Матицу и њену збирку пристижу као поруџбине или поклони, тако и кроз неговање идеје Матичиних оснивача и свих потоњих
часника о значају прикупљања материјалних сведочанстава културе српског народа.