Три жене из Грчкошколске улице које су поставиле темељ женској грађанској култури

Ова изложба представља живот и рад три жене, Милеве Симић, Виде Вулко Варађанин и Зоре Вучетић Стефановић, које су живеле у истој улици, али пре свега, својим радом и залагањем, допринеле су стварању нове женске грађанске културе.

”Када погледамо шта значи бити грађанин, оне су, свака из свог угла, то и оствариле”, каже за Културе.рс ауторка изложбе Ивана Јовановић Гудурић. 

Милева Симић стварала је властиту биографију и лични наратив кроз образовни рад и књижевност, Вида Вулко Варађанин негујући националну културу и уметност и направила је заокрет када се определила да јој музика буде животни позив, док је Зора Вучетић, поред тога што је предводила многа женска удружења, била чланица готово свих локалних иницијатива у Новом Саду, самим тим и једна од ретких жена која је била веома заступљена у јавности. 

”Бити грађанин значи имати властити наратив, али бити и присутан у јавности, што је за жене у оно време било прилично тешко”, додаје ауторка изложбе.

”Оне су одрастале крајем 19. века, у време које је појединцима нудило могућност да мењају свој статус, али то ипак било пре дозвољено мушкарцима, којима је образовање било доступније. Женама гимназијско или више образовање није било доступно, јер се од њих није очекивало да раде и да привређују”, додаје. 

Оне су одрасле у породицама у којима се очекивало да жене буду добре супруге, добре мајке и добре домаћице, попут њихових мајки, које су припадале генерацији жена које су свој углед градиле на угледу супруга или оца.

Милева Симић била је ћерка чувеног сликара Павла Симића, прва стална учитељица у Српској вишој девојачкој школи и једна од првих српских књижевница. 

Писала је кратке приче и новеле, објавила је за живота преко 40 прича. 

Припадала је првој генерацији девојчица којима је било омогућено да упишу Учитељску школу у Сомбору. 

Три деценије провела је у Српској вишој девојачкој школи. 

Као учитељица почела је да ради са свега 15 година, када је,  на отварању школе 1874. године одржала говор, који су пренеле тадашње новине ”Застава”.

”Свој живот је у потпуности посветила образовању и књижевном раду. Није се удавала и није имала деце, што је одговарало тадашњим друштвеним ставовима, да посао учитељице не могу да раде једнако добро као учитељи, уколико се удају и имају породицу. Посвећена учитељској каријери и књижевности, водила је бригу о заоставштини свог оца”, наглашава Ивана Јовановић Гудурић. 

Ћерка Аркадија Варађанина, Вида Вулко Варађанин, имала је класично, грађанско, девојачко образовање, завршила је основну школу, Српску вишу девојачку школу и почела да похађа часове клавира код Фрање Петрика. 

Почиње да наступа на мањим музичким догађајима. 

Удала се веома рано, са 17 година.

”У то време било је уобичајено да девојке уче клавир и да наступају до удаје. Када се удају, оне у том моменту престају да јавно наступају, али је Вида направила искорак и одлучила да гради пијанистичку каријеру”, додаје наша саговорница. 

Њен живот био је посвећен музици, наступала је на концертима у Новом Саду, Београду, Земуну и широм Војводине. 

Својевремено је купила клавир Бузендрофер, који је стигао из Беча, како би на њему свирао Артур Рубинштајн, приликом његовог гостовања у Новом Саду.

Касније је основала и Женско музичко удружење – прво удружење тог типа на простору тада новонастале Југославије, које је неговало савремену хорску музику, изводећи дела савремених југословенских аутора. 

Током Првог светског рата била је ангажована у привременој болници Добротворне задруге Српкиња новосаткиња – за велики допринос раду те привремене болнице одликована је од стране Црвеног крста, да би након рата преузела вођство Црвеног крста у Новом Саду, који је потом водила више од десет година. 

У то време отворена је прва народна кухиња у Новом Саду, завршена је зграда Црвеног крста која је и дан данас њихов објекат. 

”Повезивала је хуманост и музику, организовала је музичке догађаје на којима је прикупљала средства за потребе Црвеног крста. У њеном дому у Грчкошколској улици постојао је музички салон у којем су наступали сви виђенији музичари који су гостовали у Новом Саду”, истиче Јовановић Гудурић.

Као млада девојка, Зора Вучетић почела је да се бави активизмом, али не у оном смислу како га данас доживљавамо. 

Као девојка предводила је више неформалних девојачка удружења. 

Најзначајнији део њене каријере био је када је предводила Добротворну задругу Српкиња новосаткиња, више од две деценије. 

”Задругу је преузела у контексту нове државе, политичког и друштвеног окружења, тако да се уз задругу бавила и питањима женских права, концептом грађанке у новом друштвено-политичком контексту”, истиче Ивана Гудурић Јовановић, напомињући да је Зорка Вучетић била позната и као велики хуманитарац, али и да је смтрала да се не може променити положај жене све док она не буде економски самостална.

На њену иницијативу, у Новом Саду, основана је Женска стручна школа – прва школа која је нудила девојчицама образовање, које је омогућавало економско осамостаљење.