„Улога племства није била само културна и просветитељска, већ и политичка“

Ко су они били, и како је изгледао њихов живот расветљава поставка на којој су представљени портрети племића, патенти, односно документи који су потврђивали њихов статус, као и други предмети који нас враћају у време 18. века.

Цела изложба проистекла је докторског рада Александре Человски, кустоскиње Галерије Матице српске, која се још у оквиру завршног рада основних студија бавила портретом ктитора Велике Ремете Андреје Андрејевића.

„У питању је портрет непознатог аутора, непрецизног датовања. Да бисмо разумели како је тај портрет настао, морали смо прво да сагледамо како је изгледао његов животни пут портретисаног. Тако сам открила да је пред сам крај живота постао племић“, каже Человски за Културе.рс.

Из тога је произашло питање о томе због чега му је било важно да пред крај живота, када је већ био у тешкој финансијској ситуацији, постане племић.

„Било му је то врло важно питање, до те мере да је таксу за његову племићку диплому платио тадашњи митрополит“, додаје. Разлог томе је што је племићки статус пружао одређени вид правних повластица и заштите у правним споровима, због којих је Андрејевић и осиромашио.

Са друге стране, у истраживањима српског 18. века тема племства није била нарочито препозната.

„За то постоје бројни разлози, од методолошких, до тога које су теме популарне, општих друштвених, политичких и дневних тема… Године 2015. године, када сам уписивала докторске студије, племство није било нарочито афирмисана тема српске академске заједнице, те је у договору са ментором, Владимиром Симићем, пала одлука. Мада је, оригинално, тема имала мало другачији назив, њена суштина јесте била визуелна репрезентација племства“.

К: Како се долазило до племићке титуле?

Племство се добијало за услуге или заслуге које су учињене према владарском двору. Владар, који је управљао одређеном територијом у 18. веку, био је једини који је могао некога да прогласи племићем или да му одузме такав статус, што није било немогуће, али се јако ретко дешавало. 

Као поданик, у овом случају Хабзбуршке монархије, ако сте учинили добро и племенито дело, владар је могао да вас уздигне у статус племића. Та дела, услуге и заслуге могле су бити цивилне природе – на тај начин су углавном чиновници у државном апарату стицали племство, као нпр. за 40 година службе. 

Поменути Андреја Андрејевић племство је стекао као управник поште. Систем пошта у 18. веку се тек формирао на начин на који га ми познајемо данас. Андрејевић је био управник петроварадинске поште у два наврата. 

За цивилне заслуге племство су углавном стицали чиновници и успешни трговци, за војне заслуге успешни војници и официри, док су за духовне заслуге стицали митрополити или владике, који су били нарочито истакнути.

К: На који начин је племство обавезивало?

Обавезивало је најпре у моралном смислу, али и у смислу репрезентовања статуса. Када данас говоримо о појмовима јавности, јавног и приватног, размишљамо на начин који се веома разликује од оног у 18.веку, када је постојала репрезентативна јавност. То је време када нема медија, новина и извештавања какав сада познајемо, такав начин извештавања у српској култури је тек у повоју, док у европским ширим оквирима већ постоје. 

Можемо рећи „протомодерно“ време у којем се тек разграничава стари, ритерски однос према јавности –  тако је обавеза племства била да репрезентује статус кроз ту јавност, у чијој су служби били портрети, архитектура и сваки елемент визуелне културе, и све оно што се производи да буде видљиво. 

Тако је и грб у функцији елементарног распознавања племићких породица. Приказује се на портретима, фасадама кућа, у неким случајевима и на намештају, означавајући присуство одређене племићке породице. 

Но, како је племство обавезивало у оквиру репрезентативне јавности, такође је обавезивало и у моралној категорији, која се тицала начина на који ћете се владати, какве манире ћете испољавати, а све су то обухватала неписана или писана правила.

У неким деловима Европе постојале су дискриминаторне норме. У Француској племство није могло да се бави трговином, то је сматрано послом ниже вредности. У Хабзбуршкој монархији није нужно постојало ограничење таквог типа. Најчешће су, због природе уређења те државе, војници и чиновници долазили до племства.

То је био својеврсни систем награђивања и хијерархизације друштва, како би се на што више нивоа правила разлика. И сама група племства била је врло хетерогена. Међу њима имате титулисано, односно високо племство, нетитулисано, односно ниже племство.  Сви они имају различита права, која су се врло лепо очитавала при посети краљевском двору –  знало се који степен племства има право уласка у коју просторију. То је још један показатељ како вас је друштвени статус обавезивао.

К: У којој мери су племићи Срби у монархији имали утицај на положај свог народа? 

Треба можда најпре истаћи да је у питању мали број породица. Током 18. века можемо пронаћи податке о приближно 200 породица, а када се то распореди на 100 година, заиста није велики број. Међутим, тај број не разликује се много од других делова Европе, где је број племића, у зависности од територије, варирао од 2 до 5 одсто укупног броја становништва. 

То је била елита, културна, финансијска и у сваком другом смислу. Имали су утицај и одраз на шири српски народ, с обзиром да су чинили елиту српског народа и српске културе 18. века. Сви су били окупљени око карловачких митрополита, с обзиром да привилегијама хабзбуршких владара, митрополити добијају водећу улогу. 

Тај круг елите даље утиче, као што видимо на изложби, кроз ктиторске активности, као патрони уметности, поручујући портрете, графике, за њих се израђују књиге, финансирају публиковање различитих књига, помажући на тај начин бољитку нашег народа.

К: Рекли сте да су међу племићима били и митрополити… 

Сагледајмо пример митрополита Мојсеја Путника, који је рођен као племић, а који је својевремено добио орден Светог Стефана. Он се, са кругом људи око себе, који су такође били из племићких породица, борио за оснивање школа за српски народ. 

У то време долази до развојачења војне границе, долази до великог таласа сеобе у Русију. Велики су друштвени изазови за Хабзбуршку монархију, али и за митрополите, као предводнике нашег народа. 

Митрополит Мојсеј ангажовао се да се отвори што више српских школа. То је била велика и важна ствар јер је нашем народу константно претио ризик од покатоличавања у Монархији током 18. века, због константних покушаја хабзбуршког двора да у католичку веру преведе што већи број људи. Свакако, не морамо данас бити острашћени због тога, али је чињеница да је управо та разлика између католичанства и православља сачувала наш народ. 

Оног момента када наш народ одлази у Русију, која је исте вере, кроз две или три генерације би се постепено стапао у руски корпус..

К: Изузев Мојсеја Путника…

Павле Ненадовић био је митрополит за ког знамо да је у периоду од 1753. године стекао племићки статус, што је обележио поруџбином графичког листа „Света Ана са приказом манастира свете Ане код Великих Бастаја“, који се може видети на изложби.

Интересантно, осим што је на самом бакрорезу наведена 1753. година, и тачан датум израде бакрореза, оно на основу чега сам закључила да га је митрополит поручио убрзо након што је добио племство, јесте што се на том листу појављује грб Карловачке митрополије, али и новостечени племићки грб породице Ненадовић. Видимо да је био поносан на новостечено признање, односно, друштвени статус, који се преноси на друге чланове његове породице. 

Истакла бих и митрополита Стефана Стратимировића. Он, на самом крају 18. века, тачније 1790. године постаје митрополит, најмлађи изабрани до тада, такође је рођен као племић.

Ово се наставља и у 19. веку, када имамо патријарха Рајачића у Карловцима, где се налази његов двор. У време 19. века долази до постепених друштвених промена, па је тако и више породица српског порекла стекло и статус титулисаног племства.

К: За Сремске Карловце можемо рећи да су били и најзначајнији политички центар нашег народа у то време…

Апсолутно. У Карловцима се налазио двор карловачких митрополита који је, неминовно, био у блиским односима са Бечом.

Поменути јунак са почетка приче, Андреја Андрејевић, био је, уз тадашњег митрополита и патријарха Арсенија IV Јовановића, јако утицајан управо у Сремским Карловцима. Најпре је почео да се бави трговином коњима и воловима, у када је успео у том послу којим са бавио са братом, закупљује карловачке пустаре. 

Тадашњи карловачки спахија умире, барон Георг Ифелн, а Андрејевиић управо закупљује ту територију, по цени од 6000 форинти годишње. 

Његов мотив, између осталог, био је да заштити интересе Карловачке митрополије, јер је спахија имао право да каже да не жели више да издаје територију Митрополији, од чега јесте постојала реална опасност. 

Андреја Андрејевић био је са групом преговарача послат на бечки двор, управо од стране патријарха Арсенија ИВ Шакабенте, како би спречио продају карловачког властелинства, јер је у том случају постојао ризик да би митрополија морала да се измести. То значи да њихова улога није била само културна и просветитељска, већ у неким случајевима и директно политичка. 

К: Морамо искористити прилику да поменемо племкиње, које неретко остају у сенци…

Да, о њима  се ређе говори. Међутим, оне се појављују, али увек делује као да су неме, традиционално им се приписује пасивна улога. Јесте чињеница да су племкиње до свог статуса долазиле ако су рођене у породици у којој је отац имао или стекао статус племића, или удајом за племића. 

Племићки патент се није могао директно односити на женску особу, али су оне биле навођене иза титулара као чланови породица на које се преносе права. У неким деловима Европе, чистота крви о којој се говори, подједнако је била важна, и са женске и са мушке стране  – „плава крв“ чувала се кроз ступање у брак са припадницима истог сталежа. 

На изложби смо представили портрете жена, најбројније су из породице Текелија, почевши од Еуфросине, супруге оснивача породице, која се, у моменту када се њен супруг налазио у тешким позицијама и неприликама, и када постаје удовица, бори за сопствени положај. 

Наредне генерације Текелија наставјају исти однос према женама, ту је пре свега Алка, која долази из веома угледне и утицајне породице Рашковић, као и  сестра Саве Текелије која је била изузетно образована. 

Скренула бих пажњу на то да се тада, од жена, пре свега од племкиња, очекивало да имају лепе манире и добро васпитање, много више него формално образовање. Тек крајем 18. века и касније у 19. веку, долази до еманципације односа према женама као образованим личностима, које су биле веома утицајне. 

У сали која говори о образовању, где су истакнути портрети младих, успешних, школованих племића, у неколико случајева стоје и портрети њихових мајки, које су својим залагањем дошле до тога да њихови синови стекну изузетно образовање.

К: На изложби се налази и портрет Саве Текелије, човека који се везује за идентитет Галерије…

Сава Текелија присутан је на изложби кроз различите сегменте. На изложби је приказан репрезентативни велики портрет, који је поручила Матица српска поводом стогодишњице његовог рођења, а који на неки начин сублимира и читаву племићку културу, јер је он приказан као велики добротвор и ктитор, испред зграде Текелијанума… 

О Сави Текелији говоримо и у сали образовања, где су изложени његови цртежи које је израдио на својим путовањима. Познато је да се једно време школовао код познатог бечког гравера, учио се цртежу. Иначе је то била одлика племићког образовања – да се похађају курсеви из уметничких усмерења, да савладате музички инструмент, да познајете основе цртежа, пре свега због савладавања теоријских основа војне архитектуре, чије се познавање очекивало од племства. 

Сава Текелија је присутан и кроз дисертацију коју смо изложили, као први доктор права, као и на једном мањем портрету, из периода млађих година. 

Читава изложба се заокружује посмртним портретом, који је за сада једини познат пример таквог портрета у српској култури, а говори о једном познатом посмртном обичају који је био веома распрострањен у тадашњој Угарској, нарочито код аутохтоних мађарских племића. Постојала је пракса да се уз одар преминулог, његов ковчег затвара а излаже сликани портрет. 

Постоји могућност да је овај портрет настао на такав начин, или да је настао мало након Текелијине смрти.

На том портрету видимо и грб на свили, који је изложен поред самог портрета. 

Дакле, Сава Текелија је присутан почевши од великог репрезентативног портрета који је идентитетски портрет наше установе, до последње слике на изложби, и осликаног грба који, као визуелни симбол, представља својеврсни почетак и крај приче о племству.