Александар I Карађорђевић: Кључна личност уједињења Јужних Словена

Повод  за реализацију ове изложбе је 90 година од његове трагичне погибије, као једне од првих жртава надолазећег фашизма. Путем одабраних предмета приказана је његова улога у важним историјским периодима и догађајима, као и значајни моменти из његовог приватног живота.

„На идеју се дошло пре више од две године, али када је пројекат ушао у план и програм Музеја Војводине, приступило се истраживању, првенствено по музејима у земљи, али се врло брзо испоставило да предмета везаних за краља Александра, заправо нема много“, каже за Културе.рс музејски саветник Александар Петијевић који је са колегиницама, музејским саветницама Сузаном Миловановић и Веселинком Марковић припремио ову изложбу.

„Обраћали смо се музеијима из суседних земаља али и колекционарима из земље и иностранства. Испоставило се, да се највећи број предмета везаних за краља Александра Карађорђевића налази у данашњем Војном музеју”, додаје.  

У годинама, непосредно након атентата у Марсеју, и француска влада и двор, скупили су све оне предмете који су везани за  његову посету и погибију, као и оне везане за његов живот до тада, тако да је Војни музеј у време краљевине Југославије, практично био меморијална институција која је чувала успомену на овог владара.

„Претпостављамо да је нешто од ових предмета у време окупације нестало, али у годинама након Другог светског рата, долази до онога што се зове damnatio memoriae, брисање или забрана сећања, на краља Александра“.

Тако су многи предмети нестали, незнано када и на који начин. Између осталог, није сачуван ни револвер из кога је убијен, као ни аутомобил допремљен из Марсеја, у којем је погинуо, заједно са француским министром Бартуом.

„Аутомобил је након рата предат Југословенској армији за њене потребе, чак су се и неке помије у њему возиле, да би на крају завршио на отпаду. Господин Братислав Петковић, сада покојни, оснивач музеја аутомобила, дошао је до каросерије аутомобила, која је била у јако лошем стању, и успео да спасе само фарове. Иако је био и ратник и војсковођа у оба Балканска рата и у Првом светском рату, у Војном музеју нема ниједног предмета директно везаног за његову улогу у овим ратовима. Све што постоји је неколико његових униформи и свега неколико примерака ордења”,  каже Петијевић.

Он истиче да је један од примера праксе брисања из колективног сећања и ”Двојна слика” из колекције музеја Србије са монументалним портретом Краљице Марије, Боривоја Стевановића из 1930, чија је полеђина употребљена за представу ”Партизани”, коју је непосредно након рата, насликао Воја Димитријевић.

У прикупљању предмета значајно су помогли приватни колекционари, Нани Пољанец из Рогашке Слатине који поседује озбиљну збирку предмета везану за породицу Карађорђевић, као и два београдска колекционара који су за ову прилику уступили неколико џепних сатова краља Александра.

„У спомен кући краља Петра I на Опленцу, налази се неколико предмета везаних за краља Александра. Пре неколико деценија нађен је на двору сандук број 23, што упућује да их је било можда и више од 23, али њихова судбина нам је остала непозната. У том сандуку била је смештена такозвана Херцеговачка златна сабља, са дијамантским монограмом, који је краљ Александар добио приликом посете Сарајеву 1920. године, од Херцеговаца, највероватније исељеника из Америке“. 

То је једина сачувана сабља краља Александра, коју је он носио у најсвечанијим приликама. У том сандуку, нашла се и једина сачувана златна дијадема краљице Марије, од пет, колико су их евидентирали историчари уметности.

„На жалост, ова два предмета нисмо успели да добијемо за излагање”, објашњава Петијевић.

Сачувано је доста портрета, углавном радови Уроша Предића и Паје Јовановића, за ову прилику позајмљених из Галерије Матице српске, али и из музеја у Суботици, Зрењанину и Панчеву. 

Добра сарадња остварена је и са музејима из Црне Горе: 

„Краљ Александар рођен је на Цетињу 1888. године из брака књаза Петра Карађорђевића и књегиње Зорке Петровић-Његош, и у Ризници Цетињске митрополије чувају се њихове венчане круне, као и крстионица у којој су крштавана деца Петровића а у којој је крштен и будући краљ Александар. Из музеја Дворца краља Николе добили смо портрет књегиње Зорке, рад Влаха Буковца, који је боравио на Цетињу, баш у време склапања овог брака, и који је том приликом урадио све портрете породице Петровић. На изложби се налази једина сачувана олеографија изгубљеног портрета краља Петра I, такође рад Влаха Буковца, која се налази у Црквеној општини у Неготину.”

Детињство и школовање

Петар Карађорђевић и књегиња Зорка имали су троје деце, Ђорђа, Александра и Јелену и сви троје рођени су на Цетињу. 

„Заборавља се, а није небитно, потоњи краљ Александар је једини владар рођен на Цетињу. Сви Петровићи-Његоши рођени су на Његушима, па и сам будући краљ Никола. Александар је врло рано остао без мајке, и он са оцем, братом и сестром, одраста на Цетињу, под бригом и скрби деде и бабе, тада још књаза Николе и књегиње Милене. Врло брзо Петар Карађорђевић се са децом сели у Женеву и Александар тамо започиње школовање у редовној грађанској школи. Потом се уписује у Пажевски корпус у Санкт Петрбургу, где га приликом доласка, још као дечкића,  лично прима цар Николај, и тиме даје до знања да млади Александар ужива покровитељство и бригу самог Руског цара. И пре тога, између Карађорђевића као и Петровића постоје, осим политичких, и родбинске везе“.

Након мајског преврата 1903. године, када се Петар Карађорђевић враћа у Србију и крунише у Београду, и Александар стиже у Београд где наставља приватно школовање, а губернатор који му је организовао наставу био је дубровачки племић Лујо Војновић. 

„Из дневника, који се чува у Народној библиотеци у Београду, се види да су му предавачи били Мика Петровић Алас, и чак три наша приморца, поред Војновића, Марко Мурат који му је предавао ликовно а неки од предмета предавао му је историчар и политичар, Љуба Јовановић, рођени которанин , тада већ министар и члан Државног савета у Краљевини Србији. По повратку у Русију уписује школу Правоведенија, међутим након абдикације старијег брата Ђорђа, постаје престолонаследник, и убрзо након тога избија први Балкански рат.”

Балкански и Први светски рат

„Свима су позната имена великих војвода, међутим у Балканским ратовима и Великом рату, испрва престолонаследник а потом од 1914. године регент, Александру су, осим тога што је константно био на фронту, биле поверене и командне дужности. У Балканским ратовима командовао је Првом армијом која је изнела кључне битке на Куманову и Битољу. Ослобођено је Косово и Македонија, а то су они делови српства који су пет векова били под Турцима, за разлику од Србије, Црне Горе и неких других српских области које су ослобођене много раније. Након Балканских ратова у српску историју Александар је ушао као ’осветник Косова’”.

У Првом светском рату, као врховни командант, примио је команду над целокупном српском војском. 

„О свему овоме писали су војни историчари и ништа није непознаница. Постоји и архивски филмски материјал, који сасвим солидно прати догађаје, нарочито оне везане за боравак српске војске на Крфу, њен опоравак и одлазак на Солунски фронт”.

Уједињење јужнословенских народа

Још на почетку рата Србија је истакла своје ратне циљеве. Нишка деклерација и касније донета Крфска деклерација изразиле су тежњу ка уједињењу Јужних Словена. Изашавши из рата на страни сила победница, на мировној конференцији у Версају створена је држава којој се тежило.

„Идеја о формирању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца тињала је и у годинама пре Првог светског рата. Јужнословенски народи под Аустро-Угарском, њихови политичари промишљају о идеји да се у једном моменту формира држава Јужних Словена. Јесте Александрова улога пресудна у свему томе, јер већ јуна 1914. године, стари краљ Петар му уступа краљевску власт, и он као регент престолонаследник постаје кључна политичка личност у стварању нове државе“, објашњава Петијевић.

Упоредо са борбама на Солунском фронту вођени су преговори о стварању нове државе, у првом реду између владе и Југословенског одбора о ослобођењу и уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у независну државу. Тим поводом 1917. године донета је Крфска деклерација.

„На изложби можете видети вајарски рад, у облику штита на којем су приказани ратници од којих сваки у руци држи штит са грбом јужнословенских области и покрајна, коју је Југословенски одбор састављен од јужнословенских политичара из Аустро-Угарске, наручио од Ивана Мештровића као поклон краљу Александру“.

Дакако значајну улогу имао је председник српске владе Никола Пашић, и на крају велике силе.

Примарни интерес великих сила, у том моменту, био је да се Аустро-Угарска распарча и да се никада више не рестаурира. Из тог разлога су земље савезнице, Француска, Британија и Сједињене Државе подржале формирање Јужнословенске државе, као што је подржано и формирање Чехословачке Републике. 

„Јасно је да је Југославија створена у Версају, и да је велику заслугу око дефинисања њених граница има Михајло Пупин, лични пријатељ тадашњег америчког председника Вудро Вилсона. Свега тога не би било, нити би била формирана нова држава, која се испрва звала Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца на челу са владарском кућом Карађорђевића без регента Александра”.

„Диктатор“

„Нисам сигуран да је тако назван у годинама владавине, у време када је уведена такозвана Шестојануарска диктатура. То је термин који је интензивно почео да се користи у годинама након Другог светског рата, у време неке друге идеологије и режима. Апсурдно је то, што је једнопартијски систем са доживотним председником, само пар година самосталне владавине краља Александра, називао диктатуром“, истиче Петијевић.

„Диктатура” је уведена након међунационалних политичких превирања, иницираних од стране национално острашћених странака и политичара , који су довели до атентата у Скупштини, када је убијен посланик и вођа Хрватске сељачке странке Стјепан Радић. 

Краљ је донео одлуку да се на неко време укине парламентаризам, да се забране све политичке странке и удружења  са било каквим националним или верским предзнаком, у нади да ће се држава заштитити од унутрашњих турбуленција иза којих су стајали политичари националних странака.

Након две године 1931, парламентаризам је поново враћен. 

Саговорник објашњава да је у годинама након атентата у којем страда Александар, кнез-намесник Павле Карађорђевић морао излазити у сусрет хрватским политичарима, па је тако формирана Бановина Хрватска, мимо свих других девет бановина које је држава устројила.

„Није то била диктатура, попут диктатуре Франка у Шпанији или неких других заиста диктаторских држава. У годинама након Другог светског рата, шестојануарска диктатура истиче се у први план а краља Александра карактеришу као диктатора, вероватно и из разлога што је једним од својих аката забранио рад Комунистичке партије“, поручује Петијевић уз напомену да ниједна европска ни светска држава, у међуратном периоду, није благонаклоно гледала на совјетску Русију, бољшевичку револуцију, нити на комунисте. 

„Комунистичке партије јесу постојале у многим државама, и на изборима је Комунистичка партија добила известан број посланика у Скупштини, али у основи саме комунистичке идеологије било је рушење режима као таквог. Кроз праксу се показало до каквог је резултата то довело у Русији, конкретно до убиства Цара и свега осталог што се након тога догодило“. 

То је био, сматра, један од разлога за забрану рада Комунистичке парије, а та забрана мотив новом, послератном комунистичком режиму да етикетира краља Александра као диктатора.

Подељена мишљења

„Изложбу смо конципирали тако да она испрати Александров живот од рођења до његове трагичне смрти у Марсеју. Са данашње историјске дистанце, у временима која су и даље турбулентна, људи или политичари или политике су идеолошки подељени на некакве левичаре или десничаре, републиканце или монархисте“, објашњава аутор изложбе Александар Петијевић. 

Каже да је краљ Александар за левичаре и даље диктатор, онако како га је означио комунистички режим, док је за десничаре он идеалан владар, заслужан за српство, јер су се сви Срби нашли у границама једне државе коју је створио. 

„Многи му замерају што је створио баш такву државу, коју неки означавају гробницом српског народа. Признали вољно или невољно, та и таква Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, морала се створити јер су иза тога стајале велике светске силе, као што о судбинама и политикама малих народа и држава оне одлучују и данас“, додаје.

Не постоје усаглашени ставови око личности и владавине краља Александра. 

„Знајући да контроверзе постоје, ми смо се на неки начин од њих оградили, замоливши универзитетску професорицу и академика др Миру Радојевић да напише свој текст управо на ту тему, и он је интегрални део каталога који прати ову изложбу”, закључује Петијевић.