„Борба за слободу била је Милетићево животно опредељење“

Тим поводом, Музеј Војводине приредио је изложбу „Светозар Милетић – застава слободе“, чија је ауторка музејска саветница Сузана Миловановић.

Адвокат, политичар и новинар, Милетић је својим деловањем обележио не само политички и друштвени живот Срба у Угарској, већ и историју Новог Сада.

Рођен је у Мошорину, где је започео школовање, које је наставио у Тителу, а потом у Српској православној великој гимназији у Новом Саду. Завршне разреде гимназије похађао је у Пожуну, а студије права, уз прекиде, завршио је у Бечу.

Највећи део живота провео је у Новом Саду. Два пута је обављао и функцију градоначелника, са које га је суспендовао владин комесар, заједно са целим Магистратом.

Значајан траг оставио је и у раду Матице српске. Био је њен почасни члан, залагао се за њено пресељење у Нови Сад и израдио нови Устав Матице српске, на основу којег је ова институција деловала од 1864. године па све до слома Аустроугарске.

Под председништвом Светозара Милетића обновљен је и рад Српске читаонице, док је његово име везано и за оснивање Српског народног позоришта. Позив за оснивање овог првог професионалног српског театра, уз Јована Ђорђевића, Стевана Брановачког и Јована Јовановића Змаја, потписао је и Милетић.

Његов политички рад био је тесно повезан са новинарством. Био је уредник и покретач „Заставе“, листа који је имао снажан утицај на политички живот Срба у Угарској.

Управо је „Застава“, али и Милетићева животна борба за слободу и права српског народа, али и других немађарских народа, инспирисала назив изложбе – „Светозар Милетић – застава слободе“.

Како објашњава ауторка изложбе Сузана Миловановић:

„Милетић се читавог живота борио за слободу српског народа, али и за права других, немађарских народа. Због тога је два пута робијао. С друге стране, он је био уредник и покретач „Заставе“, која је заиста била гласило српског народа: читала се, пратила и утицала на политички живот, пре свега Срба у Угарској. Отуда и назив „Застава слободе“.“

К: Милетић је једна од историјских личности о којима постоји веома снажна представа у колективном сећању. Колико се та представа заиста поклапа са човеком и политичарем какав је био у стварности? Да ли је Милетић временом постао идеализован симбол или оно што данас о њему мислимо у великој мери одговара историјским чињеницама?

Не бих рекла да је идеализован. Он је заиста био велики борац за национална права Срба, али и за права свих осталих мањина.

У другој половини 19. века било је јако тешко борити се за права народа.

После Аустроугарске нагодбе 1867. године, Угарска је настојала да све немађарске народе умири. Постојала је тенденција да се различити народи постепено мађаризују, односно да се потисне њихова посебна национална свест.

То је покушавано и са српским народом, али се српски народ са тим није мирио.

Милетић се са тим није слагао и био је изразито национално оријентисан. Због својих светоназора и политичких идеја, које је веома јасно заступао и у „Застави“, нарочито од 1867. године, он је писао не само о конкретним политичким питањима већ и о широј идеји српског националног програма.

Оно за шта се он залагао било је право Срба и других националних заједница на сопствени идентитет, језик и политичка права. Оно што су Мађари прихватали и предлагали за себе и свој народ, нису желели да прихвате да имају и други народи.

Још од револуције 1848. године Срби су поверовали да ће слободе и права које су Мађари тражили од Аустрије дати и Србима. Срби су у почетку веровали да ће права која су Мађари тражили од Аустрије бити проширена и на друге народе. Међутим, врло брзо се показало, на заједничком састанку са Лајошем Кошутом, да то није могуће и да Срби и Мађари нису били на истом нивоу у политичком смислу.

Због тога су се Срби разочарали и постепено окренули ка Бечу. Из тог сукоба произашле су и сложене политичке околности које су обележиле 1848. годину и период који је уследио.

Због својих светоназора, пре свега националних, два пута је затваран. Први пут је био затворен у Вацу. Први пут су услови били нешто лакши, односно услови у затвору били су нешто подношљивији. Имао је своју собу, могао је да прима пријатеље и породицу. Његова супруга Анка је у то време чак боравила у Вацу са децом, док је Милетић писао своје чланке за „Заставу“.

Други пут, међутим, када је затворен, услови су били много тежи. Био је у самици. То је веома тешко поднео и оставило је велике последице, и психичке и физичке. После другог боравка у затвору практично се повукао из политичког живота.

Како је рекао један наш професор, од њега је тада остала само „руина некада славне личности“. Милетић је заиста физички и ментално пропао, повукао се и отишао да живи код сина Славка у Вршцу, где је и умро 1901. године.

Његов син Славко био је лекар и касније министар здравља у Краљевини Југославији.

К: Сличну изложбу о Милетићу имали смо и 2004. године. После свих истраживања и припреме ове изложбе, како сте Ви лично доживели Светозара Милетића? Шта се у Вашој перцепцији променило?

Као историчар, доста тога сам већ знала и раније. Проучавајући његов живот, политичке идеје и све оно што је до сада било истраживано, нисам сада дошла до неког суштински новог погледа на његову политичку каријеру и идеје.

Међутим, ми као историчари који радимо у музеју имамо задатак да направимо изложбу не само на основу писања о некој личности или догађајима, већ пре свега на основу предмета које приказујемо.

Оно што је за мене ново јесте то што сам сада дошла у контакт са много већим бројем предмета него што је то био случај пре нешто више од двадесет година.

Пре свега, добили смо предмете од различитих институција, од Галерије Матице српске, Матице српске и других установа, али највећи број предмета потиче из приватних колекција.

У Новом Саду постоји неколико породица које директно баштине предмете повезане са његовом политичком каријером. То су пре свега његови потомци, сада чукунунуци, који су сачували различите предмете из његовог живота.

Мени је посебно симпатично и необично то што се, после толико година, сачувао велики број предмета. Рецимо, сачувана је фотеља на којој је седео, сачуван је сто за шах који је био у његовој кући и који је, по породичном предању, израдио Јаша Томић, његов зет, док је био на робији.

Милетић је био инспирација и многим уметницима, како из његовог времена тако и касније. Његове портрете су радили Урош Предић, Аксентије Мародић, Петар Добровић, Надежда Петровић, Новак Радоњић и други. Већина тих портрета, мада не сви, налази се у породичном власништву.

Уз те портрете сачувано је и неколико веома интересантних личних предмета. Рецимо, венчана чаша Светозара Милетића и Анке Милутиновић, прстен за салвету, тег од стакла…

Сачуване су и његове посмртне парте. Будући да је преминуо у Вршцу, Срби Вршчани написали су парту поводом његове смрти. Његова „Застава“ објавила је парту, као и његова породица.

Посебно су занимљиве две свилене траке које су ми у почетку биле потпуно нејасне. У депоу сам видела једну црвену, плаву и белу траку, на којој пише „Матица српска Светозару Милетићу“.

Знала сам да је реч о нечему важном и значајном, али нисам у почетку знала о чему је реч. Кроз даља истраживања пронашла сам фотографију одра у Саборној цркви у Новом Саду, прекривеног венцима. На тим венцима биле су управо такве траке.

За разлику од данашњих трака од папира, тада су прављене свилене траке које су се стављале на венце. Биле су извезене, исписане или штампане, са податком о томе ко је венац послао.

К: Да ли је био бољи политички стратег или политички говорник и идеолог? Колико је у политици био доследан?

Он јесте био доследан као борац за слободу српског народа. То је оно што је остао од почетка до краја. Мењали су се модалитети и политичке околности.

Године 1848. заступао је идеју да српски народ мора да стане уз Аустрију, односно аустријског цара, а против Мађара. Те године се то јасно манифестовало у његовим политичким ставовима.

После 1860. године, када је написао чувени „Туциндански чланак“, 5. јануара, у којем говори да Срби треба да еволуирају, да се окрену Мађарима и да уз њихову помоћ могу остварити свој национални програм, дошло је до извесног заокрета. Више се не окреће Бечу, већ Мађарима.

Касније је, међутим, и ту идеју ревидирао. Када су Мађари 1868. године донели Закон о народностима, којим су практично сматрали да су сви народи у Угарској, у политичком смислу, Мађари, он је ревидирао и свој ранији став из „Туцинданског чланка“.

Тако да се може рећи да је, према приликама које су у одређеном тренутку владале, прилагођавао свој политички став. Али је увек остајао национално опредељен. То је била његова константа.

К: Колико су његове идеје имале одјека ван граница Монархије?

Он је пре свега био везан за простор Монархије, али његово деловање није било ограничено само на њега.

Рецимо, у периоду ратова и устанака, током босанско-херцеговачког устанка 1875. године, он је организовао поједине скупове добровољаца и слао их у Босну да помогну српском народу у борби против Турака.

Дакле, није га занимало само локално српско питање. То је било у складу са његовим схватањем такозваног Источног питања, где је сматрао да Срби морају да се ослободе од турске власти. То се односило и на Босну и на Србију.

Његова национална оријентација била је веома снажна, а његова реч се слушала широм српског простора. „Застава“ се читала и у Србији, и у Босни, и у другим крајевима, иако је „Застава“ била локално везана пре свега за Нови Сад и Војводину.

К: Када сте већ поменули „Заставу“, колико је Милетић био новинар у данашњем смислу те речи, а колико политичар који је користио новине као политичко оружје?

Пре свега је била политичко гласило. Све своје политичке идеје он је управо кроз „Заставу“ промовисао.

Био је образован човек, студирао је права у Бечу, али није био класичан новинар у данашњем смислу речи. Све што је писао, писао је у складу са својим уверењима и са циљем политичке борбе. „Застава“ је била средство те политичке борбе.

К: Не заборавимо да је у два наврата био и градоначелник Новог Сада…

Због велике популарности међу Новосађанима и велике љубави према граду, два пута је биран за градоначелника.

У време док је он био градоначелник, српски језик је био службени језик у Новом Саду. То је било веома значајно, поготово у условима у којима је мађарски језик имао све већу доминацију.

Због свих својих светоназора и труда да нешто промени, пре свега на националном плану, постао је веома непожељан и озлоглашен властима, које су чекале прву прилику да га због неког вербалног деликта осуде, што се и десило.

 Два пута је осуђиван и издржавао казну затвора, и то је на крају оставило велике последице по њега.

Године 1896. Нови Сад је обележио 70 година од његовог рођења. То је било време када је он већ други пут изашао из затвора, али је после тога, као што сам већ рекла, веома брзо физички и ментално пропао.

На крају се повукао из политичког живота и отишао код сина Славка у Вршац.

К: Какав је Милетић био ван јавне политичке сцене? Да ли се из сачуваних извора може видети нека другачија личност од оне коју познајемо као великог политичког трибуна?

Када је завршио студије и дошао у Нови Сад, оженио се Анком Милутиновић. Са њом је остао до краја живота и имали су деветоро деце.

То је оно што је историјски потврђено. Неки извори наводе да је имао и више деце, али од њих је само двоје преживело, ћерка Милица и син Славко.

Постоје подаци да је био веома привржен отац и веома нежан према деци. Дакле, с једне стране имате његов снажан национални и политички наступ, а с друге стране, приватно, доброг мужа и доброг оца, посвећеног породици.

Милица је, као што знамо, касније постала новинарка и боркиња за женска права. Била је и учесница Велике народне скупштине 1918. године.

Удала се за Милетићевог саборца Јашу Томића. Покренула је неколико женских часописа у Новом Саду.

И то је занимљиво: с једне стране је наследила очеву борбеност, а с друге стране је имала и ту велику очеву љубав.