Склоност да живот посматра са његовог реалног социјалног аспекта, из перспективе радничке класе, која је не само тада представљала већину и чији је живот готово увек био тежак, Кун је своје уметничко стваралаштво определио активној политичкој борби.
Изложба која је у току у Галерији САНУ, посвећена животу и стваралаштву, уметника – радника – борца, Ђорђа Андрејевића Куна, требала би да нам скрене пажњу да теме којима се бавио и као уметник посматрач и као уметник борац нису превазиђене.
Циљ који је поставио у свом животу Кун је лично доживео, али радничка класа којој је посветио своју животни борбу, циљ који је досегла је брзо изгубила.
Преименована у ”обичног човека” , нашла се заглављена и дезоријентисана у магли званој ”транзиција”, препуштени сами себи.
Борац за социјалну правду
Животни пут Ђорђа Андрејевића Куна, као уметника – радника је био предвидив.
Штампарски занат учио је у графичкој радионици за израду клишеа свога оца Вељка, а напоредо са занатом завршио је приватно четири разреда гимназије.
Вељко Андрејевић Кун, био је гравер свих новчаница које су се стварале у Заводу за израду новчаница краљевине Југославије, и био је један од најбољих цртача и ксилографа у то време у Европи.
Учећи графички занат у очевој радионици, постао је активни члан Савеза графичких радника, и свој први плакат израдио је 1922. године поводом првомајске прославе. Иако је полиција скинула плакат, који су графички радници ставили на трамвај, видело га је на хиљаде Београђана.
Уметничку школу завршио је у Београду као ђак Љубе Ивановића, а касније Петра Добровића и Милана Миловановића, након које ће захваљујући приватној стипендији добијеној од индустријалца Ранкића, школовање наставити у Италији.
Те године почиње да излаже, да би две године касније отворио прву самосталну изложбу.
Прикључује се групи Облик, чији су оснивачи и чланови били многи афирмисани уметници и поборници слободе уметничког стварања, Бранко Поповић, Петар Добровић, Мило Милуновић, Сава Шумановић и многи други који су својим делом градили највише домете српске и југословенске Модерне између два рата.
Прекретницу у Куновом животу и стваралаштву је 1934. година када са групом уметника подстакнута Манифестом који је на отварању своје изложбе две године раније, прочитао Марко Кујачић, оснива групу ”Живот”.
Кујачић који се може сматрати родоначелником социјалног сликарства дефинисао је социјалну уметност као ”колективну уметност правде, пожртвовања и братства.”
”Живот”, уметничко – политички покрет
Заједно са групом младих уметника Марком Кујачићем, Стеваном Боднаровим, Радојицом Живановић Ное, Пиперским и другим, Кун основа групу ”Живот”, која је у својој суштини била уметничко – политичи покрет.
Свеопште незадовољство у друштву подстакло је ове младе људе да своје уметничко деловање и свој јавни рад ставе у службу стварања једног новог и пре свега праведнијег друштва.
Овај покрет није има свој програм, и рад је заснивао на Манифесту Мирка Кујачића, а у наредних шест година свог постојања због своје политичке оријентације практично је био у илегали.
Сви уметници окупљени око групе ”Живот”, окренули су се социјалним темама, животној реалности у којој су се у годинама које су уследиле након велике економске кризе, нашли осиромашени радници и сељаци али и уметници који су у великом броју били у не баш завидној материјалној ситуацији.
Тако је рођено социјално сликарство, које више не стоји пасивно према животу, већ слика постаје одраз стварности, у којој је тема живот радничке класе, градске сиротиње и пролетера у првом плану, супротстављена тада доминантном грађанском интимизму.
Основни задатак чланова групе био је да учествују на изложбама и излажу радове са тематиком у складу са постављеним циљевима групе, али самосталну изложбу група никада није одржала.
Главна карактеристика Куновог рада у то време била је бављење социјалним темама, како у свом стваралаштву тако и у животу и то на два фронта. Првом, унутар самог уметничког света и другом ширем политичком, упереног против нарастајуће неправде и све веће фашизације друштва.
Исто тако његов рад обележен је и избором технике графике као најпогодније за преношења порука, јер је развој штампе омогућио масовну продукцију политички ангажованих графика и самим тим доступност широкој публици којој је у циљу пропагирања нових друштвених идеја и била намењена.
У том периоду је настала његова најзначајнија графичка мапа ”Крваво злато” .
Борско ”златно доба” и Влашка буна
Функционисање борског рудника над којим је концесију имало Француско друштво Борског рудника Св. Ђорђе, у међуратном периоду окарактерисано је као ”златно доба”.
За компанију то јесте било тако јер је убирала изузетно велик профит, али живот и услови рада радника – рудара који су радили за минималне дневнице био је исти као у француским колонијама.
Мада је све било добро познато, штампа о томе није писала.
Надвладали су политички интереси који су требали да одрже добре односе између савезника из Великог рата, Србије и Француске, али и интереси саме компаније која је имала утицај и вршила велики притисак на саму владу.
Кун одлази у Борски рудник, 1934. године, не би ли непосредно сагледао мукотрпан живот борских рудара и сељака који су живели у околини рудника.
Због сукоба са управом рудника и полицијом која га је надгледала напустио је Бор, али се ипак тајно вратио да би прикупио још више фото материјала за мапу којом је желео да документује стварност живота и рада у руднику, али и патњу и огорчење због претешког рада и неправде.
Радом рудника трпели су штету и сељаци из околине, и тим поводом новинар Милош Шантић, 1935. године у листу Политика, под насловом ”Отровни гасови из Борског рудника уништили плодна поља и затровали воде је написао: ”Над Борским рудником и околином не свиће више дан.”
Упозорење да је писање ”Политике” о овој теми узнемирило пријатеље Француске у Србији стигло је и од француског амбасадора, Дампиеа.
Све је кулминирало избијањем оружане побуне познате као Влашка буна, коју су повели сељаци против рудника, а која је у суштини била сукоб две обесправљене и сиромашне стране, где је опстанак једне искључивао опстанак друге, у очајној борби за не више од парчета хлеба.
Побуна је угушена уз жртве, штета сељацима исплаћена а рудари су се вратили на свој бедно плаћени посао.
Изгледа да су речи Милоша Шантића, да над борским рудником више не свиће дан, биле пророчке.
Неми роман друштвене беде ”Крваво злато”
По повратку из Бора у Београд, 1936. године, Кун је одштампао десет мапа на приватној преси у свом стану, на јапанском папиру са црвеним жигом.
Уз стихове Јована Поповића који су се налазили у предговору мапа се састојала из 28 реалистички приказаних сцена из живота људи који су били приморани да напусте своју земљу која затрована фабричким отпадом није више могла да их прехрани, и прихвате се тешког рударског посла да би преживели.
Како је у Београду било тешко пронаћи штампара јер је цензура сваке две недеље обилазила штампарије, мапа је одштампана у Старом Бечеју.
Лист ”Политика” и неки други часописи, објављивали су слике појединих дубореза, што је привукло пажњу полиције.
Управа града Београда забранила је ову мапу 1937. године, али без већег ефекта јер је готово цело издање већ било растурено, а полиција је успела да заплени полоче и мали број мапа које је пронашла у Куновом стану.
Дуборези из мапе ”Крваво злато” представљају капитално дело Куновог графичког опуса али уједно и прворазредан пропагандно – политички подухват.
У послератним периоду када је физички рад прокламован за основну друштвену вредност и главну ”меру” патриотизма, рудари својим ударничким радом и пребаченим нормама постају авангарда радничке класе.
И ако су имали плаћен одмор на мору, и прегршт одликовања, рударење је увек био посао сиромашних. У рудницима су радили синови рудара и синови њихових синова.
Баш као седморица браће Сиротановић, од којих је најпознатији био ”херој рада”, Алија Сиротановић који са својом осмочланом бригадом оборио све могуће норме ископавши у једној смени 156 тона угља у руднику Бреза. Скоро сви синови браће Сиротановић били су рудари.
Они који су им делили ордење, пресецали црвене врпце и с поносом се с њима руковали, проглашавали дане жалости када су у црно била завијена рударска насеља, своје синове нису слали у рударе.
Ни у Бор нико није отишао да живи.
Мапом ”Крваво злато”, Ђорђе Андрејевић Кун, вероватно и не слутећи није оставио сведочанство о тегобном животу и мукотрпном раду рудара у једном прошлом времену, већ сведочанство које непромењено траје и данас.
Нада Савковић
филолог
Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.
Владимир Бајић
”Градитељи Новог Сада”
”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.