“Господин Бељански” у време када су сви били другови

На овој изложби представљена је Збирка књига дипломате Павла Бељанског, утемељена на поклону његових наследника из 1966. године. 

Ова збирка једна је од осам значајних музејских целина, поред збирке антологијских дела југословенске модерне уметности 20. века, по којој је Спомен-збирка и позната широј јавности.

Библиотека Павла Бељанског скоро у целости обухвата књиге на страним језицима са европског културног подручја из периода од средине 18. до средине 20. века, са изузетком малог броја књига домаћих аутора.

Најбројнија су издања из области историје, историје уметности и књижевности, те права и дипломатије као поља стручног интересовања дипломате.

О изложби, животу и интересовањима Павла Бељанског, за Културе.рс говорила је ауторка изложбе, музејска саветница Милица Орловић Чобанов.

К: Бељански је припадао франкофилској плејади интелектуалаца тог доба. Шта је одредило његов професионални и животни пут у том правцу?

Павле Бељански рођен је у Великом Градишту стицајем околности, јер му је отац као лекар често мења место боравка. Тако су две старије сестре Александра и Ана рођене у Сремским Карловцима, Павле у Великом Градишту, а најмлађи брат Никола у Свилајнцу, где се породица стационирала крајем 19. века. Павле и Никола су у Свилајнцу завршили основну школу, а затим су уписани у Прву београдску гимназију у Београд. Павле је, након положеног испита зрелости 1910, по очевој жељи уписао Правни факултет, мада је сам желео да учи медицину. Универзитет због ратних околности прекида рад, а родитељи Павла шаљу у Париз 1912. године. 

Павле и Никола су учествовала у рату – Павле је био припадник Ђачког батаљона, један од чувених 1300 каплара. Након Скопља, Албанске голготе и Крфа, крај рата Павле је ипак дочекао далеко од отаџбине, на школовању у Француској. 

Студије права наставља на Сорбони, где дипломира као правник дипломатско-конзуларне струке 1917, а већ наредне и магистрира. Са непуних 27 година, Бељански напушта докторске студије због првог дипломатског ангажмана у Стокхолму. Уследили су Берлин и Варшава, али је боравак у бечком Посланству (1923–1925) био најзначајнији за његово опредељење да се посвети сакупљану уметничких дела. Након Београда и Париза, врхунац Павлове дипломатске каријере везује се за Рим (1935–1940).

К: Познанство са сликаром Марином Тартаљом чини се као да му је искристалисало интересовање за уметност. Вратимо се тим путем у 1923. годину…

У Бечу 1923. године упознаје Марина Тартаљу. Сусрет дипломате и сликара резултирао је портретом Бељанског, Млади дипломата. Овај сусрет имао је и значајну улогу у намери Бељанског да одустане од идеје прикупљања дела старих мајстора и започне сакупљање дела савремене југословенске уметности. На почетку, Бељанског су интересовала дела старих мајстора која су изложена у Меморијала Павла Бељанског. Ова дела у легат улазе након дародавчеве смрти као поклон његових наследника Уговором из 1966. године.

К: Његова дипломатска каријера завршена је 1941. године. Међутим, у службу је враћен након завршетка Другог рата. Одакле предратни дипломата у послератној служби? А знамо да након “текстонских потреса” предратна и послератна држава идеолошки нису биле ни мало компатибилне… Да ли је захваљујући томе успела да опстане вредна колекција која сада чини темељ Спомен збирке?

Бељански дипломатску службу прекинута непосредно пре почетка Другог светског рата, када се вратио у Краљевину Југославију, а новембра 1941. је пензионисан. У недостатку способног дипломатског кадра, након рата, Павла поново враћају у службу све до 1958. када заслужено одлази у пензију.

Сачуване фотографије чине одличну визуелну илустрацију официјелне позиције коју Бељански заузимао у служби. Његова појава је према правилима службе јасно позиционирана, као значајна фигура у организационој шеми сусрета највиших званичника – председника Јосипа Броза Тита и страних државника – као и висока позиција шефа протокола, коју прихвата 1. марта 1945. године, чиме улази у најужи круг сарадника председника новоосноване Републике.

Заиста је био професионалац у свом послу и то га је препоручило за послератну службу. Једно време је предавао у Дипломатској школи. Дуги низ година у Спомен збирку су долазили, сада већ старији људи, његови студенти, из чијих прича смо стекли утисак да је био одличан педагог.

К: У којој мери се његов дипломатски ангажман огледа у његовој библиотеци?

Ова изложба илуструје сва његова интересовања током сакупљања књига. Прве прилике за набавку књига указале су се на почетку његовог школовања и дипломатске каријере. Међу најстаријим примерцима из 18. и 19. века издвајају се књиге из области права, политике и дипломатије које је Бељански набављао у антикварницама при крају студија на Сорбони. 

Теме породичног права и закона о наслеђивању биле су привлачне младом дипломати током школовања и припреме за улазак у дипломатску администрацију, најстарија датира из 1738. године. Има их укупно 17, врло вредних издања штампаних у Италији, нека су и на латинском језику. 

Рано је схватио да сакупљање дела захтева и познавање историјских периода у уметности, управо у Бечу приступа формирању стручне литературе, што наставља у Паризу и Риму, као и у Београду. Висока позиција Бељанског у служби донела је и већа примања, самим тим и већу набавку књига, грамофонских плоча, али и уметничких дела.  

К: Шта ова библиотека говори о његовим интересовањима?

Библиотека Павла Бељанског са фондом од 400 јединица, скоро у целости обухвата књиге на страним језицима са европског културног подручја из периода од средине 18. до средине 20. века. 

Оно што се у овој поставци издвојило током истраживања јесу области које су га највише интересовале – области права и дипломатије, историје, књижевност односно белетристика, мемоари.  Чињеница је да је многе књиге својевољно одабирао, али има и оних које је добијао од блиских пријатеља, која сведоче о његовом положају у културном миљеу тога доба, то су књиге са записима.  Најобимнија литература Бељанског били су мемоари славних личности из чијих биографија је студирао државничке процесе и историјске токове  у Европи и у свету. Бељанског су привлачиле и друге области што илуструју књиге из астрономије, религије, етнологије, финансија, математике, физике и филозофије.

Збирка књига поклоњена највећим делом, тачно 354 књига, од стране породице након његове смрти, 1966. године. Осим ових издања, Збирци припао и мањи број књига које је Бељански доносио приликом посета легату у Новом Саду. То су књиге и публикације које се везују за уметнике и уметничка дела из колекције, односно изложбене каталоге у којима је могао да прати излагања дела из  колекције. 

Изложба је резултат континуираног залагања стручног тима Спомен-збирке Павла Бељанског да се музејске збирке систематски заштите, обраде, проуче и затим представе јавности. 

К: Шта га је мотивисало да прикупља књиге и створи велику збирку?

Стварање библиотеке било је вероватно подстакнуто и жељом да обнови породични дом, који је бугарска војска спалила у Свилајнцу 1915. године, када је изгорела и велика библиотека његовог оца Светозара Бељанског. 

Он је тек 1922. године успео да нађе мир у стану у Господар Јевремовој 33, у Београду, у којем је живео са млађим братом Николом, а од 1942. и са мајком. Данас се у оквиру Меморијала Павла Бељанског могу видети лични предмети као део тог амбијента, намештај, таписерије и уметничка дела која је Бељански доносио са његових путовања. Неговао је и развијао, током живота, посебан однос према вредностима предратне грађанског породице, којој је припадао. Одлазио је често у Беч код тетке, Софије Ђукић, очеве рођене сетре. Сестре су биле удате за лекаре. Све је заиста изгледало грађански оплемењено све до 1944. године, када му је седам чланова најуже породице страдало у бомбардовању Свилајнца – две сестре, зет, млађи брат Никола и његова вереница. Он остаје сам и тада се рађа идеја да колекцију поклони своме народу у знак сећања на њих. 

К: Његов дар, из којег је настала Спомен збирка, је значајан чин. Колико смо данас као заједница свесни важности оваквих гестова и има ли и дан данас људи спремних да дарују своје колекције? 

Има и дан данас колекционара који поседују вредне колекције, који радо позајмљују дела музејима за излагање, уједно и размишљају о даривању истих. Добар пример је породица Гаталовић, рођаци и наследници Љубице Цуце Сокић. Тренутно је у припреми изложба која ће обухватити избор радова на папиру уметнице захваљујући изузетном поклону од преко 800 цртежа које су Спомен-збирка Павла Бељанског и Народна библиотека Србије добиле од породице Гаталовић. 

Спомен-збрка Павла Бељанског међу музејима препозната као легат интимног карактера који промовише југословенску модерну уметност прве половине 20. века. Савременим музеолошким приступом указује на значај дародавца, његове колекције уметничких дела и њихових аутора. На професионалан, а истовремено занимљив и забаван начин, подстичемо публику на нова сазнања и доприносимо ширењу идеје задужбинарства.