Два века борбе за веру, аутономију и идентитет

Паралелно са јачањем школства, црквене организације и уметничке продукције, Карловачка митрополија постаје средиште модернизацијских процеса који све снажније укључују Србе у шире токове европских културних и политичких промена. 

Управо ти дуготрајни процеси стварају основу за разумевање њеног каснијег развоја у периоду великих преокрета средином 19. века.

Карловачка митрополија представља изузетно занимљив историјски оквир, јер се кроз њену историју јасно могу пратити промене које су обликовале српско друштво, културу и уметност током више векова, о чему смо разговарали са историчарем уметности, проф. др Владимиром Симићем, који са кустоскињом Галерије Матице српске др Александром Человски чини ауторски тим актуелне поставке „Уметност у служби вере. Сјај и слава Карловачке митрополије”.

Политичке промене

Последња велика етапа развоја Карловачке митрополије везана је за период након револуције 1848. године. Тада настаје Српска Војводина, која је за многе Србе представљала остварење дугогодишњих политичких тежњи. По први пут чинило се да су обједињени кључни елементи националног идентитета – територија, црква, патријарх и војвода.

Међутим, такво стање није дуго потрајало. Променом политичких околности Аустрија слаби, док Мађарска постепено јача свој положај унутар Монархије. Након Аустро-угарске нагодбе 1867. године политички односи се значајно мењају, а Српска Војводина престаје да постоји. Карловачка митрополија улази у ново раздобље, обележено сложеним политичким и националним сукобима.

„У претходним епохама највећи изазов представљали су германизаторски утицаји, док се сада све више осећа притисак мађаризације. Угарска је била веома сложена држава састављена од бројних народа и вероисповести, Мађара, Срба, Румуна, Хрвата, Словака, Русина и других заједница. За разлику од Француске, где је било могуће градити јединствен национални идентитет, у Угарској је такав процес био знатно компликованији. Политичка идеја мађарске нације тежила је стварању јединствене државе и заједничког политичког идентитета, често занемарујући или потискујући посебности других народа. То је стварало додатне тензије међу народима Монархије”, истиче др Владимир Симић.

Истовремено се мења и унутрашња структура српског друштва. Грађански слој постаје све образованији и политички активнији. Његови представници више не желе да црквена хијерархија буде једини политички представник народа. Не доводе у питање значај Цркве, али траже веће учешће грађанства у одлучивању о националним и политичким питањима.

„Тако настаје нови слој сукоба. С једне стране налазе се интереси грађанских политичких странака, с друге стране црквена јерархија, а са треће угарске власти које покушавају да очувају контролу над политичким процесима. У таквим околностима деловали су и поједини епископи и патријарси. Угарска влада повремено је настојала да утиче на избор црквених великодостојника. Тако је, на пример, Платон Атанацковић постављен за бачког епископа државним декретом, што га је довело у сукоб са патријархом Јосифом Рајачићем. Сличне контроверзе пратиле су и Германа Анђелића, који је због свог односа према властима био изложен снажним критикама савременика, иако је оставио значајне задужбине и помагао бројне културне и националне подухвате”, говори Симић и објашњава:

„Насупрот њему стајали су политичари попут Светозара Милетића, вође српског грађанског покрета, који је често био у отвореном сукобу са црквеном хијерархијом. Касније се са сличним изазовима суочава и патријарх Георгије Бранковић, који је морао да проналази равнотежу између захтева угарских власти, интереса цркве и притисака српске политичке опозиције, међу којима је значајну улогу имао и Јаша Томић”.

Упркос свим политичким сукобима, културни живот није престајао да се развија. Истовремено се појављују и грађанске институције које финансирају њихово школовање, па Матица српска оснива фондове за стипендирање талентованих сликара. Међу првим стипендистима био је Урош Предић, а уз њега и бројни други уметници који ће обележити српско сликарство друге половине 19. века. Млади уметници и даље одлазе на школовање у Беч, а сада се појављује и Минхенска академија као нови и значајан уметнички центар који све снажније зрачи. Тако Паја Јовановић сликарство студира у Бечу, али се касније усавршава и једно време држи атеље у Минхену. И Ђорђе Крстић и Стеван Алексић сликарско образовање стичу у Минхену, где усвајају другачије погледе на религиозну уметност. Поред назаренског сликарства појављују се академски реализам, идеализам и симболизам, а крај 19. века поставља академско сликарство засновано на историзму у центар религиозног стваралаштва. 

„По завршетку студија српски сликари се враћају и добијају значајне поруџбине широм Карловачке митрополије, одређујући тако правац развоја српске уметности. Истовремено се развијају и снажне везе са Кнежевином Србијом, која постаје све важније културно и политичко средиште српског народа. Сликари школовани у Бечу и Минхену раде на обе стране Саве и Дунава, повезујући културне просторе Карловачке и Београдске митрополије. На изложби смо се трудили да све ове форме и правце у религиозној уметности тог доба прикажемо кроз дела поменутих уметника“, истиче Симић.

Тако пролазе деценије. Политички притисци постају све већи, али се истовремено интензивно развија и црквени и културни живот. Бројни храмови се обнављају, подижу се нови иконостаси, а стари се преправљају или замењују у складу са укусом времена. Оно што је у 18. веку представљало врхунац уметничког израза више се не доживљава на исти начин крајем 19. века.

„Добар пример представља манастир Гргетег. Барокно сликарство Јакова Орфелина, које је у своје време било сматрано репрезентативним изразом српске црквене уметности, касније је измењено одлукама манастирске управе. Целокупну измену у унутрашњој декорацији храма је извела загребачка радионица архитекте Хермана Болеа, док је иконостас насликао Урош Предић. Слична трагања за новим изразом православне религиозне слике виде се и код Ђорђа Крстића, који на симболистички начин осликава неовизантијски иконостас у Чуругу, као и код Стевана Алексића, аутора великог броја академских и симболистичких композиција у црквама Баната. Тиме су старији уметнички обрасци добијали нова значења у другачијем историјском и културном контексту”, каже Симић.

И архитектура пролази кроз сопствене развојне фазе, па се крајем века мења и изглед самих Сремских Карловаца. Патријарси Герман Анђелић и Георгије Бранковић својим задужбинама и градитељским подухватима обликују центар града и учвршћују његов положај као најзначајнијег симболичког средишта Срба у Хабзбуршкој монархији.

„Наравно, постојали су и други важни центри. Нови Сад је у другој половини 19. века био већи и снажнији у економском смислу. Међутим, Сремски Карловци задржавали су посебан симболички значај као седиште патријарха и центар црквеног живота”, додаје.

Укидање аутономије

Такво стање траје све до првих деценија 20. века, када политичке околности постају све сложеније. Након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине 1878. године отворило се питање положаја православног становништва на тим просторима. Власти су настојале да пронађу модел црквене организације који би одговарао новим политичким околностима, што је довело до додатних компликација у односима између различитих православних области и њихових црквених управа.

„Читава ситуација била је изузетно сложена и оптерећена различитим интересима, како државним тако и црквеним. Међутим, прави расплет почиње тек након Балканских ратова. Аустроугарска монархија тада све отвореније посматра Србију као политичку претњу, док се притисци на српске институције унутар Монархије додатно појачавају”, објашњава.

Кулминација такве политике наступа 1912. године, када је укинута српска црквено-школска аутономија. Тиме је практично нестао правни оквир који је Карловачка митрополија градила још од времена Леополдових привилегија и оснивања митрополије почетком 18. века. После више од два века постојања, систем на којем је почивала њена аутономија био је укинут.

Према његовим речима, додатну неизвесност донела је смрт патријарха Лукијана Богдановића 1913. године под околностима које ни данас нису у потпуности разјашњене. Нови патријарх није изабран, а читава ситуација представљала је увод у догађаје који ће уследити током Првог светског рата.

„Истовремено су већ постојале идеје о уједињењу свих српских црквених области. Преговори о обједињавању различитих православних јурисдикција започели су још пре рата. Током 1914. године, уз подршку српске државе и владе Николе Пашића, вођени су разговори о стварању јединствене црквене организације. У тај процес била је укључена и Васељенска патријаршија, чија је сагласност била неопходна за коначно решавање црквеног статуса појединих епархија”, прича Владимир Симић.

Међутим, избијање Првог светског рата прекинуло је све преговоре и одложило њихову реализацију.

Након 1918. године и стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца питање црквеног уједињења поново је отворено. Пред новом државом налазио се сложен задатак повезивања различитих православних области које су вековима живеле у одвојеним политичким и црквеним оквирима.

„Требало је објединити Карловачку митрополију са њеним епархијама, православне епархије у Босни и Херцеговини, Београдску митрополију, епархије које су се још налазиле под јурисдикцијом Васељенске патријаршије на подручју данашње Северне Македоније, као и Црногорску митрополију са њеном посебном традицијом. Процес није био ни једноставан ни брз. Током две године одржано је више епископских конференција на којима су разматрана различита организациона и канонска питања. Тек након постизања сагласности међу свим црквеним областима створени су услови за коначно уједињење”.

Завршни корак уследио је када је из Цариграда стигао томос којим је потврђена аутокефалност обновљене Српске патријаршије. Тиме је 1920. године окончано постојање Карловачке митрополије као засебне црквене установе, а њена вишестолећна традиција уграђена је у обновљену Српску православну цркву на чијем се челу налазио патријарх Димитрије.

„На тај начин завршена је историјска епоха која је започела Великом сеобом Срба и Леополдовим привилегијама крајем 17. века. Током више од два столећа Карловачка митрополија била је много више од црквене институције. Она је представљала оквир унутар којег су Срби у Хабзбуршкој монархији сачували своју веру, развили школство, културу, уметност и политичку свест, стварајући темеље модерног националног идентитета”, закључује наш саговорник.

Шта нас Карловачка митрополија учи о идентитету, вери и опстанку?

„То је питање о којем сам доста размишљао. Када погледамо шта је у Карловачкој митрополији створено на пољу црквене уметности, образовања и културе, и то у веома неповољним политичким и друштвеним околностима, неминовно се запитамо да ли ми данас користимо све могућности које имамо”, истиче наш саговорник.

Како објашњава, за разлику од Срба у Хабзбуршкој монархији, данас живимо у сопственој држави, имамо своју аутокефалну цркву, развијене институције и слободу да културу обликујемо без спољашњих ограничења каква су они имали, али, понекад делује да се понашамо несигурније, опрезније и конзервативније него наши претходници из XVIII и XIX века.

„Један од важних појмова нашег доба јесте и европски хоризонт, односно настојање да се историјски процеси посматрају у ширем европском контексту. Међутим, када говоримо о прошлости, морамо бити опрезни: људи 18. и 19. века нису живели са идејом европског идентитета онако како је ми данас разумемо. Они су живели у различитим политичким, верским и културним оквирима, али су управо кроз њих ступали у додир са другим срединама, идејама и утицајима”, додаје.

У том смислу, објашњава, историја европске културе није само историја великих држава и идеја, већ и историја комуникације, сусрета и прилагођавања. 

„То су Срби у Карловачкој митрополији веома добро разумели. Живели су у Хабзбуршкој монархији, у држави која им је, упркос бројним ограничењима, пружила простор да очувају своју верску и културну посебност, али и да је развијају у сталном додиру са другим народима и културама. Управо у тој способности да се остане свој, а да се истовремено учи од других, видим једну од најважнијих поука њихове историје“, каже Симић и додаје:

„Посебно је важно питање вере. Она је одувек била једна од најосетљивијих области људског идентитета. Начин на који човек верује и испољава свој однос према Богу дубоко је повезан са његовим личним, али и колективним саморазумевањем. Кроз историју Карловачке митрополије видимо да су постојали покушаји да се различите заједнице уклопе у јединствен верски и културни модел. Срби су, међутим, успели да се изборе за право да своју веру живе и изражавају на сопствени начин”.

То, објашњава, није значило затварање или одбијање промена. Напротив, они су своју традицију стално прилагођавали новим историјским околностима. Чували су њену суштину, али су је тумачили језиком времена у којем су живели. 

„То се посебно јасно види у уметности. Догмати православне вере нису се мењали, као ни основни смисао богослужења и црквеног живота. Мењали су се, међутим, стилови, уметнички изрази, архитектура и начини представљања верских садржаја. Свака епоха проналазила је сопствени начин да ту непроменљиву суштину изрази и учини разумљивом људима свог времена.

Због тога нам дела приказана на изложби у Галерији Матице српске, иконе, слике, књиге и богослужбени предмети, настала током два столећа у Карловачкој митрополији не говоре само о прошлости. Она показују како се један идентитет обликовао кроз векове, у сталном дијалогу са светом који га је окруживао, и како су се вера, уметност и историјско памћење међусобно прожимали, стварајући културни свет који је наставио да живи и након нестанка Карловачке митрополије 1920. године“, закључује Симић.