„Избор је сваког дана на свакоме од нас“

Овај догађај, након четири дана отварања, током пет недеља представиће пет врста уметности.

Калеидоскоп је наставио да се одржава након године Европске престонице културе, али питање и шта је још остало након 2022. године у културном животу Новог Сада.

То смо питали Немању Миленковића, директора фондације Нови Сад 2022 – Европска престоница културе.

Миленковић је својевремено, упитан 2021. године да каже, како замишља 2022. у Новом Саду, рекао:

„Желим да верујем да ће Нови Сад изгледати тако да ће открити и поставити нове стандарде у поштовању наслеђа претходних поколења, за будућност генерација које долазе“.

„Култура, као што каже Исидора Секулић, оплемењујући људске душе, има ту важну улогу. Њом се гаје душе које можемо у својој пуноћи назвати личностима. Људи без ње можда и могу преживети, али уколико је не живимо, никада нећемо бити своји и цели“, оценио је тада Миленковић.

Сада, у години након титуле, тај период нескромно оцењује као „годину за памћење и историју“.

„Велика је ствар да је визија постала стварност, али пуноћа је када то настави да живи“.

То се, у случају Новог Сада, сматра, догодило кроз обнову и развој простора за културу – Дистрикта, мреже културних станица, Градску концертну дворану, обнову Подграђа и почетак обнове Алмашког краја, програмске легате – Калеидоскоп културе, најзначајнију уметничку смотру у овом делу Европе и Дочек, јединствену уметничку прославу две Нове године.

То је, напомиње, оно што је најширој јавности видљиво.

фото: В. Величковић

фото: В. Величковић

фото: В. Величковић

фото: В. Величковић

К: А шта је то невидљиво?

То су сви створени процеси и млади, образовани људи који су кроз тај процес постали врхунски професионалци, и сада, у својим најбољим годинама, остају Новом Саду као залог за деценије које долазе. Ако су успели једном, упркос свему, да учествују и створе дела за понос, не сумњам да ће то моћи да понове, на којем год месту се буду налазили.

К: ”Уколико мислите да никада горе није било за културу и да нема наде за њу, или сматрате да је баш сада најбоље време за културу и да нам је она једина нада, у оба случаја сте у праву. Разлика је у вашем приступу као последици уверења. Жалити се на време, судбину, чак и на публику, мени није блиско”, истакли сте у једом од разговора уочи године Европске престонице културе, 2021. Како сада посматрате ситуацију?

Идентично. Уверења су оно што мења нашу укупну стварност. Наравно, „да је лако, то би могао свако“, али ни Новак Ђоковић није рођен у земљи тениса. Неко мора бити искра.

К: Коментаришући ситуацију у култури у Србији, осврнули сте се једном приликом на речи др Васе Михаиловића ”боље је упалити макар и малену свећу у мрклој ноћи, него вечито проклињати мрак”. Да ли је то рецепт кога треба да се држимо да заиста не бисмо завршили у мраку?

Искра постаје пламен. Тиме се само надовезујем на претходно ваше питање и мој одоговор. Додуше, без икакве идеализације, ми живимо време Демокловог мача у коме су истините речи Берђајева „било је културних људи, али није било културне средине“. У том смислу, цена јесте огромна да би (се) сијало, али свако време носи своје бреме. Стих Бранка Миљковића „ако смо пали били смо паду склони” је наш свакодневни индивидуални избор. Ако је култура начин живота, онда се то односи и на наш однос према њој. Живимо ли живи живот?

К: Да ли је важно поставити нове стандарде у поштовању наслеђа претходних поколења? Где је позиција Новог Сада у свему томе, с обзиром да је овај град, више од стотину година, седиште институција од националног значаја?

„Где ја стадох ти продужи“ су готово заветне речи чика Јове Змаја. Не само у култури. Оно што су нам оставили наши преци није нам дато да на томе и остане, већ да на њиховом примеру то буде залог да стварамо ново и боље поколењима иза нас. У супротном, остајемо као онај неверни слуга из новозаветне приче који уместо да умножи и оплоди дукат који је добио на чување, својом пасивношћу, самооправдавањем, страхом, на крају и леношћу, враћа како је и добио. А како се дао, тако му се и вратило.

К: Људи без културе можда и могу преживети, али уколико је не живимо, никада нећемо бити своји и цели – где смо сада, у односу на то?

Наша стварност су и reality програми. Исто колико и Калеидоскоп културе у наредних 40 дана када ће се кроз пет врста уметности представити у Новом Саду нека од највећих светских имена умености, великани српске културе као и надолазећа уметничка имена. Не постоји колективна, већ само индивидуална одговорност. А све нам је слободно, али није нам све и на корист. Избори су зато свакога дана на свакоме од нас.