Карловачка митрополија и реформе које су промениле српску културу

Међутим, нова етапа њеног развоја започела је крајем шездесетих година истог века, када су реформе Марије Терезије и Јосифа II из корена промениле друштво, образовање и однос државе према цркви. 

Управо у том периоду српска заједница постепено улази у шире токове хабзбуршке модернизације, што ће отворити простор за стварање нове образоване елите, развој грађанске културе и дубоке промене у уметности.

О овоме смо разговарали са аутором изложбе „Уметност у служби вере. Сјај и слава Карловачке митрополије” у Галерији Матице српске проф. др Владимиром Симићем.

Промене у Хабзбуршкој монархији наступају шездесетих година 18. века, када Марија Терезија постаје свесна да држава мора да буде темељно реформисана. Хабзбуршка монархија била је велика сила, али административно неефикасна и војно све мање успешна. Порази у ратовима са знатно мањом, али организованијом Пруском показали су потребу за модернизацијом.

Реформе су подразумевале реорганизацију државне управе, повећање нивоа писмености, унапређење привреде и већу продуктивност становништва. У тадашњем друштву велики број дана током године био је посвећен верским празницима, што је значајно утицало на економску активност. Са становишта реформатора, такав систем више није одговарао потребама модерне државе.

„Међутим, спровођење реформи није било једноставно. Највећи отпор долазио је од Римокатоличке цркве, која је представљала једну од најмоћнијих институција у Монархији. Зато је Марија Терезија најпре морала да ограничи политички утицај црквене хијерархије и да државну управу учини независнијом од традиционалних црквених структура. Тек након тога било је могуће започети шире процесе модернизације који ће постепено захватити и православне заједнице у оквиру Хабзбуршке монархије”, каже Симић.

Истиче да је један од кључних сегмената реформи било је образовање. У другој половини 18. века Хабзбуршка монархија још није имала развијен државни школски систем, а огромна већина становништва била је неписмена. Марија Терезија је зато сматрала да без образовања није могуће спровести модернизацију државе.

По узору на Пруску, обратила се реформатору школства Јохану Игнацу фон Фелбигеру, који је већ успешно реорганизовао образовни систем у тој земљи. По његовом доласку најпре је организована школа у Бечу, а затим је постепено почела да се развија читава мрежа образовних установа. Осниване су градске и сеоске школе, регионални школски центри, као и препарандије за образовање учитеља који су потом даље ширили систем школства.

„Био је то дуготрајан процес који је трајао више деценија. Постепено су и Срби постали део тог система. У почетку је постојао отпор међу становништвом, јер многи нису видели непосредну корист од школовања деце. Међутим, држава је инсистирала на спровођењу реформи и преузела значајан део финансијског терета – обезбеђивала је учитеље, уџбенике и организацију наставе”.

Да би обезбедила средства за тако амбициозан подухват, како објашњава, држава је спровела и опсежне црквене реформе. Укинут је велики број манастира који нису обављали активну образовну, социјалну или пасторалну функцију, а њихова имовина преусмеравана је у јавне фондове намењене школству и другим државним потребама. Таква политика изазвала је озбиљне сукобе између двора и Римокатоличке цркве, јер је задирала у традиционални положај и моћ црквених институција. У склопу тога се и неколико српских манастира претвара у православне парохијске храмове, а монаси распоређују по другим манастирима.

Од руског ка бечком утицају

Истовремено је растао и утицај Беча на српски културни живот. Двор је настојао да ограничи везе са Русијом, не само из политичких разлога већ и због жеље да се новац поданика не одлива у стране државе. Због тога се постепено забрањује набавка књига из Русије, а држава организује сопствену издавачку делатност. У Бечу је основана штампарија Јосифа Курцбека, која је штампала књиге и уџбенике намењене српском становништву у Монархији.

„Важно је нагласити да циљ ових реформи није био обрачун са религијом као таквом. Хабзбуршки владари и даље су себе сматрали заштитницима римокатоличке вере. Њихов основни циљ био је да ограниче политичку и економску моћ највиших црквених институција и да ојачају државу као централни ауторитет. У Монархији су живели римокатолици, лутерани, калвинисти и православци, а верске разлике често су стварале додатне напетости. Током више деценија власти су покушавале да верски уједине становништво под окриљем Римокатоличке цркве, али без већег успеха. Када је цар Јосиф II увидео да таква политика не даје резултате, донео је Патент о толеранцији, којим је припадницима других хришћанских вероисповести омогућено слободније исповедање вере”, говори Симић.

Како каже, то је представљало велики корак у правцу верске толеранције, али за Србе тај акт није донео суштински нова права, јер су многа од њих већ поседовали захваљујући раније стеченим привилегијама. Ипак, Патент о толеранцији допринео је смиривању верских сукоба и стварању повољније друштвене атмосфере, због чега је Јосиф II међу многим Србима уживао значајан углед.

„У таквим околностима било је природно да се српска елита све више окреће Бечу. Архијереји су у великој мери зависили од потврде двора, црквено-народни сабори нису могли да се сазивају без државне дозволе, а образовне и културне установе развијале су се под снажним утицајем хабзбуршких реформи. Српски студенти и даље одлазе на школовање у протестантске центре попут Халеа или појединих градова Угарске, али се тежиште културног и образовног живота све више помера ка Бечу”, закључује Симић.

Стварање српске грађанске културе

Паралелно са променама у образовању мењала се и ликовна култура Срба у Хабзбуршкој монархији. Све већи број младих сликара одлазио је на школовање у Беч, где су на Ликовној академији стицали образовање у складу са највишим уметничким стандардима свог времена. Тако наступа генерација Теодора Крачуна, Јакова Орфелина, Теодора Илића Чешљара и других уметника који ће по повратку у Карловачку митрополију добити најзначајније послове и обликовати њен визуелни идентитет.

„Њихов успон поклопио се са изградњом нове саборне цркве у Сремским Карловцима. Митрополит Павле Ненадовић подигао је репрезентативни храм, достојан положаја и угледа Карловачке митрополије, а планови за његову изградњу стигли су из Беча. Као катедрални храм српске цркве у Монархији, он је морао бити уређен према највишим уметничким стандардима тог доба. Због тога митрополит Мојсије Путник ангажује управо Јакова Орфелина и Теодора Крачуна. Они израђују монументални иконостас и учествују у осликавању ентеријера храма. Претпоставља се да су радили и осликавање сводова, мада су касније преправке и обнове уклониле велики део првобитног сликарства. Орфелин и Крачун били су аутори и иконостаса у горњој капели на хору, који се данас чува у збирци Галерије Матице српске”, прича за Културе.рс проф. др Владимир Симић.

Према његовим речима, такви пројекти постављали су нове уметничке стандарде. Истовремено се мењао и укус српског грађанства. Угледни трговци, занатлије, архијереји и епископи све чешће наручују портрете, репрезентативне слике, иконостасе и зидно сликарство. Уметност постаје важан израз побожности, али и друштвеног угледа, па се културна клима Карловачке митрополије постепено приближава савременим средњоевропским токовима.

Крајем 18. века долази до нових промена. Смрћу цара Јосифа II и избијањем Француске револуције мења се политичка и интелектуална атмосфера широм Европе. Истовремено се мењају и уметнички укуси. Након археолошких открића у Помпеји и Херкуланеуму, као и објављивања радова Јохана Јоахима Винкелмана, интересовање за античку уметност нагло расте. Класицизам постепено потискује барок и постаје доминантан уметнички правац европских академија.

„У исто време на челу Карловачке митрополије налази се митрополит Стефан Стратимировић, једна од најзначајнијих личности српске културе тога доба. Потичући из угледне племићке породице, показивао је интересовање за политику, уметност, књижевност, језик и просвету. Подржавао је оснивање различитих културних установа и окупљао најобразованије људе свог времена. Управо у том периоду настају многе институције које ће обележити наредни век српске културе, међу њима и Матица српска”, каже Симић и истиче:

„Француска револуција донела је нову представу о друштву и улози грађанина. Иако су револуционарне промене непосредно захватиле само Француску, њихове последице осећале су се широм Европе. Након Наполеонових ратова и Бечког конгреса 1815. године изгледало је као да је стари поредак обновљен. Монархије су опстале, аристократија је задржала своје привилегије, а политички систем остао је наизглед непромењен”.

Ипак, испод површине развијало се ново грађанско друштво. Захваљујући образовању и економском напретку, трговци, занатлије и други припадници грађанског слоја постајали су све утицајнији. Иако још нису имали одговарајућа политичка права, стицали су самопоуздање и све јасније обликовали сопствене друштвене амбиције.

„Пошто политичко деловање није било слободно, те тежње проналазиле су израз у култури. Оснивају се читаонице, културна и добротворна друштва, патриотска удружења и различите просветне иницијативе. Штампају се књиге, подстиче описмењавање, развијају здравствене и хуманитарне активности, а у јавности се промовишу грађанске врлине, образовање и морално усавршавање. У уметности се тај дух најбоље огледао кроз класицизам. Антички узори, који су били саставни део тадашњег образовања, постају идеал којем тежи и српска грађанска култура. У том контексту водеће место међу сликарима заузима Арсеније Теодоровић. Заједно са Павлом Ђурковићем, Михаилом Живковићем и касније Константином Данилом, он постаје најзначајнији представник нове епохе”, објашњава наш саговорник.

Арсеније Теодоровић добија најважније поруџбине широм Карловачке митрополије, што га претвара у узор читавој генерацији млађих сликара. Његова радионица постаје место на којем се учи занат, усвајају сликарске технике и преносе уметничка знања. До његове смрти 1826. године из ње је изашао велики број мајстора који ће наставити да обликују српску уметност у првој половини 19. века. Најбоља дела свих тих поменутих уметника су приказана на изложби управо као визуелна илустрација културних померања која су се одигравала у другој половини 18. и првим деценијама 19. века.

„Тај свет просветитељства и класицизма трајао је онолико колико су били живи његови најважнији представници. Стефан Стратимировић умире 1836. године, Лукијан Мушицки 1837, а Сава Текелија 1842. Током тридесетих и четрдесетих година 19. века полако нестаје генерација која је обликовала културни образац претходног раздобља”, закључује Владимир Симић.

Назарени, револуција и ново доба

Међутим, управо док је тај свет био на свом врхунцу, међу образованим грађанским слојевима развијале су се нове идеје. Људи који су захваљујући школама, књигама и културним установама стекли образовање почињу да траже и политичку еманципацију. Из тог процеса настаје нова епоха српске историје, обележена националним покретима, политичким захтевима и борбом за грађанска права.

Међу уметницима који су били образовани у духу класицизма постепено се јавља и одређени отпор према академским правилима. Већ 1809. године на Бечкој ликовној академији група младих сликара постаје незадовољна наставним програмом и уметничким идеалима који су тамо доминирали. Због сукоба са управом напуштају Академију и одлазе у Рим.

„Тамо се окупљају у манастиру Сан Исидоро, где покушавају да пронађу нови уметнички израз. Инспирацију проналазе у сликарству касног средњег века и ране ренесансе, у делима Ђота, Перуђина и других мајстора времена које је претходило Рафаелу и високој ренесанси. Настоје да уметности врате духовност и религиозну озбиљност за коју су сматрали да је изгубљена у академском класицизму. Њихов начин живота био је готово монашки. Носили су карактеристичну одећу, живели аскетски и настојали да уметност подреде верским идеалима. Због таквог изгледа и понашања становници Рима почели су подругљиво да их називају Назаренима. Назив је временом остао и постао име читавог уметничког покрета”, каже аутор изложбе.

Наглашава да се током наредних деценија утицај Назарена постепено шири широм средње Европе. Њихови ученици постају професори на академијама, добијају значајне положаје и преносе нове уметничке идеје у Аустрију, Немачку, Пољску и друге земље. Паралелно са тим мења се и грађанско друштво. До четрдесетих година 19. века долази до својеврсног сусрета нових друштвених потреба и новог уметничког израза.

„Грађанство је тражило уметност која ће јасније изражавати религиозност, моралне вредности и национална осећања, а назаренско сликарство које је говорило универзалним језиком управо је то нудило. Међу Србима се тада појављује генерација сликара попут Димитрија Аврамовића, Јована Клајића, Павла Симића и Николе Алексића. Већина њих рођена је око 1815. године, а на уметничку сцену ступа током четрдесетих година 19. века”.

“Наредна генерација, која се афирмише педесетих година, доноси одређене промене и унутар самог назаренског покрета. Док су први Назарени за узоре узимали пре свега Ђота и рану ренесансу, каснији уметници све више се окрећу Рафаелу, који постаје централни идеал академског и религиозног сликарства. Иако долази до стилских промена, основни ликовни израз остаје релативно стабилан. Од четрдесетих до осамдесетих година 19. века назаренско сликарство представља доминантан облик грађанске побожности међу Србима у Хабзбуршкој монархији”.

Како каже, треба имати у виду да је то истовремено и време великих политичких промена. Идеје грађанске еманципације, које су се развијале још од краја 18. века, средином 19. века коначно излазе на политичку сцену. Револуције 1848. године означиле су крај старог феудалног поретка и почетак модерног доба.