„Код Возаревића је све лично проживљено и промишљено”

Велики јубилеј био је повод да Возаревићева дела из Галерије „Лазар Возаревић“ у Сремској Митровици крену на пут ка градовима и галеријама које су заузимале важно место у уметниковом животу. 

Поред целокупног легата, 76 дела из колекције Галерије „Лазар Возаревић“ на изложби су представљена и дела из колекције Галерије Матице српске, као и пет бакрописа Пабла Пикаса из Народног музеја Србије и једно Пикасово дело из Амбасаде Републике Француске у Београду.

Ова поставка је најпотпунији преглед свих Возаревићевих стваралачких фаза од појављивања на уметничкој сцени раних педесетих година 20. века, до последњих радова из 1968. године.

Лазар Возаревић је ликовни израз градио у живој и динамичној културној сцени педесетих година реагујући на друштвено-политичке и уметничке околности. 

Био је члан истакнутих уметничких група „Једанаесторица“ и „Децембарска група“. 

У првом, фигуративном периоду дела одликују геометријска конструкција, ломљење облика и снажна егзистенцијална димензија. 

У потрази за савременим ликовним језиком, уметник се ослањао на два кључна извора инспирације – дело Пабла Пикаса и богатство византијске уметности. 

Затим је уследила краткотрајна фаза енформела, у којој је Возаревић кроз несликарске материјале истраживао могућности новог израза. 

„Енформел се налазио на дневном реду разних седница и говора. Доживљаван је као субверзивна, антиестетична појава – реакција на осећања људи спрам друштвених околности у којима су живели. Био је то вид оштре критике система”, каже за Културе.рс Ивана Јањић, кустоскиња Галерије Матице српске, из ауторског тима ове изложбе који чине и директорка Галерије Лазар Возаревић Марија Вуруна и кустоскиња ГМС Ивана Растовић.

„Године 1963. Возаревић добија награду за дела настала  у духу енформела, али се те исте године енформел потискује и престаје да се јавно подстиче.  У тим тренуцима постаје јасно колико је покрет субверзиван: отвара питања позиције уметника и његовог односа према друштву. То је критички ангажман који код Возаревића раније није постојао.”, надовезује се кустоскиња Ивана Растовић.

К: Када говоримо о београдском енформелу, прву изложбу имали су Возаревић, Мића Поповић, Бранко Протић, Владислав Тодоровић и други, 1962. године. Заговорник је био Лазар Трифуновић. Јавност је била запањена, за велике мајсторе попут Милуновића, Коњовића, Лубарде, чинило се да се срозава конструкција слике. „Иза наслага жица, трица, гипса и кучина, обично се крије крајње незнање и неосећање, а иза тога лажног става шупље главе”, забележио је Мило Милуновић, професор у чијој је класи Возаревић завршио Академију.

Јањић: Деценију пре се афирмише естетика која је режиму омогућавала да се представи као отворен. Југословенски социјализам желео је да се разликује од совјетског, што је приказивано и кроз уметност. У том духу је, на пример, 1950. организована изложба средњевековне уметности Југославије у Palais de Chaillot у Паризу, као државни пројекат.

Растовић: Систем је показивао отвореност само док модернизам није задирао у питања његове функционалности. Модернизам педесетих био је „затворен у систем слике“. То је грађанска, неангажована уметност. Када се шездесетих у Београду јавља енформел, излази се из тих граница и долази до реакција.

Јањић: Енформел је деловао агресивно и антиестетично, па се постављало питање како је у „савршеном друштву“ таква слика уопште могућа.

К: Возаревић је излагао на Бијеналу у Сао Паолу 1967. године, где је остварио запажен успех. Тако је „Круг“ стигао у приватну колекцију Дејвида Рокфелера. 

Растовић: Радови који су тада представљани припадају фази која је уследила након енформела, они су резултат искустава енформела. Код Возаревића енформел кратко траје и специфичан је.Иако допушта материјалима које користи да диктирају ток настанка дела, он и даље задржава потребу за одређеним нивоом формалне контроле површине. У основи, његов приступ подразумева краткотрајно експериментисање у ком дело настаје самостално, ван његове потпуне контроле — кроз међудејство употребљених материјала и хемијских поступака. Радови из 1967. потпуно су другачији од оних с почетка деценије, али у њима остају искуства апстракције и ослобађања од наратива и фигурације. На тим темељима гради нова дела.

Јањић: Он прекида са компоновањем и посткубистичком геометријском мрежом из претходног периода. Нестају наратив, фигурација, чак и композиција. Све се поништава несликарским поступцима, као својеврсно прочишћење, рез који прави у односу на претходно стваралаштво. Али постоји нешто што га и даље издваја, а то је ослањање на средњевековну српску уметност. Зрнаста фактура фреске, патина, метални елементи, све то призива средњевековне узоре.

К: Говорећи о његовом стваралаштву значајан је утицај и византијске уметности.

Јањић: Педесетих почињу интензивна истраживања византијске уметности. Свако је могао да користи то наслеђе као инспирацију. Била је присутна Крлежина идеја о спајању средњовековне уметности и париске школе.

Растовић: Полазило се од претпоставке да византијско наслеђе већ у себи носи елементе модерног ликовног језика. Препознато је да су плошност и дводимензионалност — кључне премисемодернизма —остварене у византијском фреско-сликарству и иконопису. Поред ових формалних одлика, утицај византијске традиције код Возаревића огледа се и у композиционим решењимапредставa као што су Богородица са Христом или Оплакивање, које реинтерпретира у свом стваралаштву.

Јањић: У енформелу утицај византијске уметности делује још удаљеније. То више није представакоју има икона или фреска, већ сама материја, односно њена фактура. Модерна слика добија ауру иконе.

К: Његов рад карактеришу и несликарске технике. Неки, чини се, сензационални наводи, говоре о томе да га је то коштало живота.

Јањић: То је чувено питање. То је претпоставка, која као сензационална, привлачи велику пажњу. Све што можемо са сигурношћу да кажемо јесте да је преминуо у свом атељеу.

Растовић: Користио је низ различитих поступака, топљење, паљење, хемијске реакције… Мешао је боје са хемикалијама, гипсом, стварао густу фактуру, користио жицу, металне плочице, гребао, отирао… То „малтретирање” материјала било је део процеса, из којег се рађало дело. Код енформела увек говоримо о уметничком делу, али оно на неки начин побија идеју уметничког дела. Својеврсна „антислика”, која ипак остаје урамљена слика на зиду.

Јањић: Цурење, топљење, представља одустајање од контроле над резултатом. Нема тога много у његовом опусу, али постоји. На неколико платна поново уводи структуру, распоред пулија (металних тапетарских нитни) којим гради апстрактну, геометријску композицију. Слике постају рељефи, у њих уводи скулптурални елемент.  Јавља се оптичко-кинетички ефекат треперења који је произведен просијавањем боја, различитим величинама пулија, њиховим распоредом. Минимални приступ, који се огледа у једном или два геомтеријска облика и једној боји у основи. Користи искуство енформела као позадину на којој гради врло конкретну композицију. Тако да енформел остаје до краја, али прочишћен од претходних значења.

К: Можемо ли наслутити како би зигледао наставак његовог стваралачког пута, с обзиром да је имао свега 42 године када је преминуо?

Јањић: Његов развој је тешко предвидети. Чињеница је да је веома добро ослушкивао своје време и савремени тренутак. Колико год да је евоцирао прошлост, истовремено је био изузетно модеран. То се јасно види у његовим делима. Није га све инспирисало нити покретало, али је одлично познавао европске и америчке уметничке послератне токове. Код њега је све лично проживљено и промишљено.

Растовић: Својевремено је постојала је идеја о одласку у Америку и сарадњи са компанијом Волта Дизнија али остаје непознаница у ком би се правцу та сарадња развијала. Када је реч о његовом свеукупном опусу, можемо повући паралеле с различитим правцима, али никада га не можемо сврстати у један. Свесно је користио елементе појединих покрета, али их је преводио на свој језик.

Затварао се када је стварао нове циклусе. Тек када би их заокружио, излазио би у јавност. То говори о томе колико је промишљао.

К: У раном периоду његовог стваралаштва присутни су утицаји Пикаса. У чему се то огледа?

Растовић: Није једини који се ослања на Пикаса. Пикасо је својевремене привлачио велики број уметника, не само својом интригантношћу, већ и идејама о уметничком делу и самом ликовном поступку. Код Возаревића је то посебно интересантно јер је дуготрајно, та интеракција траје готово десет година. Тада ствара тематске оквире унутар којих се креће, а једна од кључних, стално присутних тема јесте материнство. Ту користи Пикасову матрицу, али се истовремено враћа и средњевековним узорима, иконама попут Богородице са Христом. Та синтеза омогућила му је да у дужем периоду води дијалог са Пикасом.

Оно што је посебно занимљиво у дијалогу са Пикасом јесте геометријско ломљење облика. Када је кубизам настао, идеја је била да се уметност удаљи од сугестивности, емотивности и личне нарације, како би се истакли сами ликовни елементи. Код Возаревића, међутим, геометрија и даље задржава емотивну димензију због колорита, начина третмана и међусобне интеракције фигура. Утицај Пикаса је снажан, али једнако снажан остаје и Возаревићев аутентични печат.

Јањић: Постојала је тада бојазан да ће остати у сенци Пикаса, „пикасовштина“, како су говорили. У првим годинама када је излагао у Паризу, критика и новинари заиста јесу препознали снажан Пикасов утицај и питали се да ли ће успети да изађе из тог оквира. Париска критика је, за разлику од наше, посебно код цртежа уочила нешто ново и свеже.

Возаревић је цртеж подједнако вредновао као и слику. Од прве изложбе излагао је паралелно и цртеже и слике. За њега цртежи нису били само скице или студије, већ самостална уметничка дела. На то желимо да укажемо овом изложбом, с обзиром да смо целу једну просторију посветили управо цртежу.

Као аутономни медиј, цртеж му је омогућавао другачији тип експеримента: линија у цртежу функционише сасвим другачије него у слици, што је отварало нови простор за ликовно истраживање.

Растовић: Квалитет линије заиста подсећа на Пикаса, она је неспутана, храбра, разиграна. Ту се отвара и питање сличности између Пикасових и Возаревићевих илустрација.

К: Изложбу прате три видео-анимације, које приближавају публици Возаревићеве узоре и инспирације за слике Оплакивање Христа, Квадрати и Породица.

Јањић: Направили смо три анимације у сарадњи са Факултетом техничких наука у Новом Саду, како би се јасније препознала инспирација и стваралачки пут Возаревића. Тај процес и начин размишљања уочљивији су кроз анимацију. Анимације за слике Оплакивање Христа, Квадрати и Породица настала је са идејом да се прича разигра и прикаже Возаревићев сликарски свет, како би његова интерпретација постала јаснија и приступачнија гледаоцу.