Изложба ”Константин Бранкуши: румунски извори и универзалне перспективе” приказује његово стваралаштво, више од 100 радова – скулптуре, цртеже, фотографије и документарни материјал, који су овим поводом позајмљени из Центра Помпиду, Тејт Галерије, Гугенхајм фондације, Националног музеја уметности Румуније, Музеја уметности Крајове и три приватне колекције.
Допринос савременој скулптури историчари уметности неретко оцењују немерљивим, а његов стваралачки пут узима маха када са 28 година напушта домовину, али га то не спречава да своје румунско порекло имплементира у своје универзалне перспективе стваралаштва, баш како и наслов изложбе каже.
Међу најчувенијим скулпторима 20. века, Константин Бранкуши рођен је 1876. године у румунском селу Хобица, у породици сиромашних сељака.
Школовао се на много места – похађао је Уметничку школу у Крајови, студирао је на Уметничкој академији у Букурешту, да би 1902. преко Немачке и Швајцарске кренуо пешице у Париз, у који је стигао две године касније.
Након завршених студија у École des Beaux-Arts, Бранкуши је почео да излаже, најпре у Националном салону, а потом у Јесењем салону.
Тако је почео пут једног од највећих скулптора 20. века.
Његово су стваралаштво истoричари уметности поделили у пет периода:
- Први обухвата време од његових почетака до 1905. – од портрета Вителија до “Поносне”;
- Други периоде смештен је у раздобље између 1907. и 1910. године, од “Молитве” до “Пољупца”;
- Трећи период, 1911. године започиње “Уснулом музом” у мермеру, а завршава се 1916. “Принцезом X”.
- Четврти период обухвата време од 1916. до 1933, где спада један број “Уснулих муза”, портрети Госпођице Погани, Ежен Мејер Џо, Ненси Кунард, серија торза и друга дела;
- Пети период је време од 1937. до краја 1941. који је обележио његов пут у Индију и израду пројекта “Храма контемплације и ослобођења”, и пут у Румунију.
Огист Роден и Константин Бранкуши су међу најутицајнијим уметницима у погледу модерног вајарства у 20. веку.
Роден је вајарство ослободио начела академизма и створио је слободну уметност, док је Бранкуши инсистирао на чистом облику, прешавши са фигуративног представљања стварности на изражавање суштине ствари.
Бранкуши је преминуо 1957. године у Паризу, где је и сахрањен, на гробљу Монпарнас.
На његовој сахрани говорио је Жорж Сал, који је рекао:
“Пошто ти никада више нећемо чути чаробни глас, који се уздизао из твоје беле браде да нас одведе у свет бајки и легенди, пошто ти више никада нећемо видети сјај у очима, са светлуцањем лукавства, које су се смејале ономе што су виделе а нама није било дато да видимо, опраштамо се ожалошћена срца, ми, који смо те волели и дивили ти се, ми, они које си опчинио и који знамо да, твојом смрћу, нестаје један прави песник и вечно се затвара божанска рука. Опраштамо се али твоја дела, узвишена, чиста, сјајна, остају: данас, више него икад, она одишу животом и никада неће престати да живе“.
Изложбу прати двојезични, румунско-енглески каталог, кустокиње Дојне Лемни, и обједињује текстове румунских, француских и енглеских историчара уметности о уметнику и његовим делима која су представљена на изложби, са ажурираном верзијом његове биографије која је базирана на информацијама добијеним у оквиру најновијих истраживања.
културе.рс
културе.рс
културе.рс
културе.рс
Ова изложба, која ће бити отворена до 28. јануара, одвија се у оквиру програма Европске престонице културе Темишвар, где је недавно отворена и изложба ”Паралеле. Нови Сад / Темишвар” која је настала у сарадњи Национално уметничког музеја у Темишвару и Галерије Матице српске.
погледајте још
Душко Стојановић
академски сликар и графичар
Некада је, у различитим друштвеним системима и периодима развоја или пропадања, култура увек била потиснута или склоњена. Култура је опасна јер доноси чињенице, истину, живот и емоцију, а то се не уклапа ни у један систем. Зато није чудо што историја показује да су је често проглашавали декадентном или опасношћу по друштво.
Вида Огњеновић
редитељка и књижевница
„Одбијамо да будемо жртве, нема разлога да власт жртвује културу. Нека са жртвује сама, нека се власт сама преиспита за своје грешке а не да их наплаћује од културе. Гласнику се глава не сече. Бојећи се да их је култура препознала и прозрела, покушавају да угуше културу. Па слаби су им зуби“.