”Народ који своју историју не зна, није политички народ”: Човек којег је наградила Марија Терезија умро је у сиромаштву, а дивио му се и Доситеј Обрадовић

Иако му је читање књига била „једина академија и највећа наука”, Захарија Орфелин је својим неуморним радом, поред Јована Рајића и Доситеја Обрадовића био један од тројице најзнатнијих српских књижевних радника и носиоца просветитељских идеја у 18. веку.

културе.рс • 24. март 2024.

фото: ГМС / културе.рс

Орфелин је свој таленат развио у неколико праваца. Он је био подједнако добар и као калиграф, бакрорезац, картограф, писац богословских, школских и природњачких књига, биограф, историчар, песник али и виноградар.

Доситеј Обрадовић написао је о Орфелину: 

„Наш је покојни господин Орфелин блаженији и благополучнији од свију његова времена сродни… Захарија Орфелина име неће међу родом нашим заборавити се.” 

културе.рс

Све је почело у Новом Саду

Као двадесеттрогодишњак, Захарија Орфелин дошао је у Нови Сад 1749. године из Будима, и ступио у учитељску службу. О његовом претходном животу, осим да је рођен у Вуковару, где је завршио основну школу,  мало се шта зна.

Право презиме му је било Стефановић. Презиме Орфелин је узео сам и тако је потписао све своје радове. Постоји више претпоставки, како је узео презиме Орфелин, од тога да је презиме саставио од имена грчких митолошких јунака Орфеја и Лина, да је то француска реч „orphelin“ што значи сироче или да се назвао према француском медаљару из 17.века Орфелину. 

Седам година проведених у Новом Саду имало је свакако пресудну улогу у његовом животу. Ту се нашао у друштву образованих наставника, какав је био Дионисије Новаковић, кијевски ђак.  Ову престижну латинско-словенску школу која је достигла ранг академије, основао је и подигао епископ Висарион Павловић.

На месту зграде ове школе, отворене 1731. године, због трошности, почетком 19.века саграђено је ново здања, нама познато као Црквена општина, која је преживела разарање Новог Сада у бомбардовању током Буне 1849. године, али је срушена недавно.

У  то време био је учитељ и ученик, а сигурно је тада стекао многа знања, али и савладао калиграфску и цртачку вештину, као и силабичку версификацију. Тих година путовао је у Будим и Беч, где се упознао и са основама граверског заната.

Управо га је познавање тих вештина и изузетан таленат одвело у Сремске Карловце. Његово прво поетско и цртачко дело ”Поздрав Мојсеју Путнику” није остало незапажено и митрополит Павле Ненадовић, узео га је у своју службу. Тако је млади Орфелин добио звање Архиепископско-митрополијски илирически канцелист.

Образовани и господствени митрополит Ненадовић, био је задовољан радом свог канцелисте, нарочито израдом архијерејских грамата, које нису заостајале  за званичним царским повељама.

Након повратка из Беча у којем је боравио са Ненадовићем, и из којег је донео бакарну пресу и прибор за своју типографију-штампарију, започели су и његови већи бакрорезачки и штампарски подухвати. Ту у Карловцима, припремио је и отиснуо, 1759. листове своје прве ”Калиграфије”.

фото: Википедија / културе.рс

Три Орфелинове Калиграфије

Орфелин се целог свог живота бавио исписивањем, односно цртањем лепих слова. Црквене дипломе израђене су у бакрорезу а поједине, оне значајније, израђене су искључиво ручно у једном примерку. Све су исписане калиграфски са богатим, декоративним украсима.

Своју прву ”Калиграфију”, израдио је и штампао у Сремским Карловцима, 1759. године, по наруџбини митрополита-мецене Ненадовића, што потврђује репрезентативно израђен титуларни лист посвећен митрополиту. 

Ово је била ”Калиграфија” намењена школама. У њој је поред ћириличног заступљено и латинично писмо које се обавезно учило, и он се као изразити краснописац ћирилице показао и као врстан цртач латиничних слова.

Орфелин је поред табли са примерима краснописа написао и упутства, која, између осталог, говоре о томе како се правилно седи, употребљава прибор за писање, детаљне описе самих слова и начин њиховог писања. У самом уводу он каже да калиграфија, реч грчког порекла, на нашем језику значи краснописање и да је то уметност или наука писања.

Седам година касније, издао је и своју другу ”Калиграфију” коју је назвао ”Прописи”, у бакрорезној техници ради користи и употребе ученика.

Током спровођења школске реформе, која је обухватала српске и румунске школе, по наредби Марије Терезије, Илирска Дворска Депутација обавестила је карловачког митрополита Викентија Јовановића Видака, Ненадовићевог наследника, да је потребно да се изда нови уџбеник краснописа – ”Калиграфија” за српски и румунски језик. С обзиром да је писмо оба језика била ћирилица, био је потребан један уџбеник. Румуни су ћирилицу заменили латиницом 1862. године, али се она спорадично задржала у употреби све до 1920. 

За тај посао изабран је Орфелин који је тада већ био добро познат у Бечу али и Илирској Дворској Канцеларији.

културе.рс

Ово је капитално Орфелиново дело, које није реализовано у потпуности по његовој замисли. У најбољој намери, он је одступио од задатог облика и садржаја желећи да створи лепшу и обимнију књигу.

Након осам месеци рада, своју рукописну верзију предао је митрополиту Видаку који ју је проследио у Беч. Дворски бакрорезац коме је рукопис предат на оцену, Јакоб Шмуцер, рад је пропратио са искреним одушевљењем, и дао обавештење да је Орфелин и у резању бакра врло вешт, због чега је примљен за члана бечке уметничке Академије.

Бакрорез је графичка техника дубоке штампе, где се матрица израђује механичким путем. На добро исполираној металној плочи, приступа се гравирању помоћу граверских игала и длета. Ова изузетно тешка графичка техника, примењује се данас веома ретко.

Царици Марији Терезији је рад лично презентован, највероватније и због раскошног посветног листа који је њој насловљен. Царичином одлуком Орфелин је награђен са сто дуката.

Ипак од 59 табли које је израдио, за штампање је одобрено само 17. Илирска Дворска Канцеларија обавестила је митрополита да би израда свих листова била скупа, уз образложење да је „украшено и савршено лепо писање потребно само канцеларијама, а таквих српски и влашки језик нема”.

Што се првог разлога тиче, да је штампање скупо, разлог је био истинит али не и пресудан. Митрополија би сигурно обезбедила додатан новац. Други разлог, није био истинит али је био пресудан. У Бечу је добро било познато да митрополитска као и владичанске канцеларије употребљавају овакав украшени начин писања диплома и повеља.

Тако се Орфелин морао одрећи најлепших страница свога дела која су на срећу сачувана у рукопису. Одабраних 17 плоча штампано је у његовој „бакарној типографији” у Сремским Карловцима у 3000 примерака.

фото: Википедија / културе.рс

Славено-сербскиј магазин 

У много чему Захарија Орфелин је био први. Тако је у Венецији, 1768.  године издао прву али једину свеску, Славено-сербскиј магазин, на 90 страна, првог часописа овакве врсте у Срба. С обзиром на оновремено стање и слабо развијену књижевност, програм и форма Магазина је била заиста и нова и модерна.

Сам предговор, који је написао Орфелин прави је просветитељски манифест, у којем су  први пут изнети просветитељско-рационалистички погледи карактеристични за европски 18. век. Он каже да наука тражи срећу садашњем људском роду, а људи од науке  труде се да друге људе подигну на висину своје ослобођене мисли и облагорођене душе.

Планирано је да се у Магазину објављују прилози из географије, трговине, педагогије, уметности, економије али и забаве. Белетристички прилози требали су да заузму значајно место. Нарочито у свом уводу он позива на сарадњу,  а посебно га упућује онима који би писали  о „древности сербскаго народа” и намењује му вечну славу за тај подухват.

Орфелин је био свестан слабо развијене књижевности али и недостатка писаних историјских текстова. Свакако он је с правом сматрао да народ који не пише о својој историји и самим тим своју историју не зна, није политички народ. 

фото: Википедија / културе.рс

Мало ко се прихватао таквог посла и поред обећане славе, па је тако он сам у свом Вечитом календару, штампаног у Бечу, само две године пре његове смрти, под насловом ”О србских владетелех” објавио и кратак преглед српске историје. У њему се налази његов последњи и најлепши бакрорезачки рад Стварање света.

Значајно је и његово запажање у Уводнику, да скоро сви европски народи  пишу књиге на свом матерњем језику, и тиме се још тада дотакао питања књижевног језика. И мада је његов просветитељски програм подразумевао писање на народном језику, он је писао мешавином  српског, рускословенског и руског језика. На овај одважан корак одлучио се тек Доситеј.

За узор Магазину, Орфелину је послужио часопис Јежемесечнија сочиненија руске Академије наука, који је рађен по угледу на европске часописе такве врсте, чијих је више примерака пронађено у његовој библиотеци.

Орфелин је добро осетио да је један овакав магазин потребан и Србима, али због малог броја претплатника у средини која није дорасла његовим идејама магазин није заживео.

културе.рс

Историја Петра Великог

Најчувеније Орфелиново дело је ”Историја Петра Великог”. Инспирацију за ово у сваком погледу животно дело, није било само расположење Срба разочараних у Хабзбуршки двор, већ и његово лично одушевљење царем истоверног руског народа, којег су привлачиле просветитељске идеје, који је основао Академију, умножавао Училишта и ширио науку, али развијао  трговину, и умирио немирне суседе, како је у Уводу набројао Орфелин.

За писање овог дела, Орфелин је навео да је користио скоро педесет радова руских, немачких и француских. Шест година било му је потребно да заврши своје дело и штампање је завршено у штампарији Димитрија Теодосија у Венецији, 1772. године.

Бакарне прилоге, илустрације, Орфелин је цртао, гравирао и отискивао у својој радионици, која се тада привремено налазила у Новом Саду. У штампане табаке, који су стизали из Венеције, сам, безиједног помоћника убацивао је илустрације. Није тачно познато колико је томова комплетирао бакрорезним илустрацијама.

Без сумње, била је то најлепша српска књига из времена просветитељства, која није ни мало заостајала за другим оновременим европским историјским књигама.

Две године касније преведена је и штампана у Русији.

Нажалост ова књига превазилазила је духовне потребе тадашње читалачке публике. Била је то књига само ужег круга високо образованих Срба, на које је извршила јачање култа Русије и нарочито  Петра Великог.

Велики трошкови штампе, мала продаја и три године након штампања забрана њеног растурања од стране власти, довело је Орфелина до финансијских проблема од којих се није опоравио.

фото: ГМС / културе.рс

Неправедно заборављен

Сав свој живот посветио неуморном раду,  вођен просветитељским мотивацијама „радити за ползу, чест и славу народа”, верујући само у ауторитет Бога, вере и науке али не и политичких  моћника.

Још као млад канцелиста код митрополита Ненадовића, Орфелин је тајно у Венецији штампао две песме, Горестни плач Сербији на рускословенском и Плач Сербији на српском језику, политичко-патриотског садржаја у којим жали за судбином свог народа, не само у прошлости већ и у садашњости, што су потпали, захваљујући својим црквеним старешинама, под вероломно туђинско господарство. Овај „грех” Орфелину никада није опроштен.

Ово  је било прво штампано песничко дело у Срба, а једини познати примерак ове књижице изгорео је у бомбардованој Народној библиотеци, 6. априла 1941. године.

Већ болестан и потпуно осиромашен, јер од свог рада у који је стално улагао ништа није зарадио, морао је да моли за помоћ. 

фото: ГМС / културе.рс

У манастирима, чију је славу пронео али и зараду донео својим бакрорезима, приман је само на кратко, увек као незвани гост.

Умро је на владичанском мајуру Исаилово, данашње Сајлово, где га је примио владика бачки Јован Јовановић Шакабенда, у потпуном сиромаштву заборављен од свих, јануара 1785. године. Сахрањен је на Јованском гробљу. Након рушења Јованске цркве почетком 20. века, нестало је и Јованско гробље а са њим и земни остаци Захарија Орфелина. И владичански летњиковац на мајуру Сајлово срушен је пре пар година. 

Орфелиново дело надживело је све.

Изузетан цртач, калиграф и бакрорезац оставио је за собом и 30 књига и написа, разноврсна и значајна дела.  Све што је написао и урадио представља врхунац српске књижевности и уметности тога доба. 

„Гоњеније силнијих и ситијих од њега, није њега могло уплашити. Гвоздене вериге сиромаштва и скудности нису кадре биле свезати руке његове, да он за опште добро што не пише”, записао је његов велики поштовалац Доситеј Обрадовић.

#Захарија Орфелин #историја #Нови Сад

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Свечано отворена Спомен-збирка Павла Бељанског: ”Филантропија као врхунски чин патриотизма”

18. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложбе студената завршне године Академије уметности 

18. јун 2024.

сећања >

„Реч реформа, у Србији беше само она реч којој значење нико није дубље осећао, а мало ко ју је и разумевао”: Стерија, писац и реформатор који је био испред свог времена

1. јун 2024.

имате вест?
пишите нам!