Парижанке нападају: ”Ствар је у економији, а не у естетици”

Ове зграде, које су својевремено назване ”парижанке”, невешто копирају стилске елементе из прошлих времена, али, поставља се питање, одакле потреба за оваквим лошим репликама – које су осим лоше имитације фасаде, изнутра и даље модерне новоградње са безброј тесних станова. 

”Када причамо о тзв. „парижанкама“, треба имати на уму да су ови објекти пројектовани и грађени само са једном једином идејом – да се што брже и што више заради на разлици између реалне цене изградње објекта и цене на тржишту некретнина, тј. да у тој разлици свој профит нађу сви који учествују у овом процесу – инвеститори, извођачи, произвођачи и продавци материјала, инжењери, агенти за некретнине, али и да се напуни државни и градски буџет. У том смислу, прича о стиловима је излишна”, наглашава за Културе.рс некадашњи председник Друштва архитеката Новог Сада Слободан Јовић.

Према његовим речима, ови објекти су производ који се зове „квадратни метар стамбеног простора“ и свака фасада је само „паковање“ које треба лакше и скупље да га прода, те да  у том смислу нема суштинске разлике између квази модерног израза „Београда на води“ и квази историјских стилова „Парижанки“. 

”Све су то само различита паковања једног истог производа”, додаје Јовић.

Како су настале?

”Наш драги колега Срђан Јовановић Вајс је исправно уочио везу између заокрета које је направило наше друштво 90-тих и архитектуре која је пратила овај заокрет. Суштински и једно и друго је окретање ка конзервативизму, национализму и романтизованој верзији наше историје”, истиче Јовић. 

Распадом Југославије распала се и идеја о југословенском модернизму, под којим се суштински десила урбанизација нашег друштва и који је више од пола века био основни носилац архитектонске праксе. 

”Нажалост, код нас идеја о модернизму посматрана је као део идеолошког пакета социјализма, па је одбацивањем ове идеологије дошло и до одбацивања модернистичке идеје која је и код нас и глобално увела нове стандарде стамбеног простора”, објашњава архитекта и додаје:. 

”Једном кад смо „завршили“ са модернизмом окренули смо се прошлости, а тамо нисмо могли много аутентичног да нађемо када је у питању архитектура. Постмодернизам је послужио као оправдање да се ревидирани и врло често романтизовани историјски израз пренесе у садашњост. У свему томе креирао се овај псеудо национални и псеудо историјски стил”.

Међутим, овај стил није национални јер се исти ови објекти могу наћи и у Кини и у Силицијумској долини, а није ни историјски стил јер његова веза са историјом не иде даље од ”просте и невеште реинтерпретације класичних, обично декоративних, архитектонских елемената”.

”Интересантно је запитати се како то да највећи „чувари“ традиционалних вредности не живе у рецимо „моравској кући“ у којој можемо наћи аутентичан национални израз, већ више воле копије „Беле куће“? На крају све ово је довело и до губитка аутентичног идентитета наших градова. Ускоро ће бити немогуће разликовати разгледницу из Београда од разгледнице Астане, Ташкента, Бакуа, Дубаија и сличних градова”, наглашава.

Теба да градимо дом, а не некретнину

На питање о томе због чега већина онога што је изграђено у последње три деценије нема тежину уметничке вредности као нешто што је настало пре Другог светског рата, Јовић истиче да ће квалитетна архитектура проћи тест времена и да ће и иза ове генерације остати вредни објекти. 

Ипак, оно што Јовић истиче као кључну тему, када причамо о стамбеној архитектури, јесте то да је потребно да се станови граде за живот људи, а не за тржиште некретнина. 

”Да цитирам једну моју бившу студенткињу, „треба да градимо дом, а не некретнину“. Можда ово звучи јако просто и парадоксално али суштина је у томе. Из ове разлике да ли градимо дом за живот или квадратни метар за продају, произилази начин на који се стан пројектује и димензије простора и величина ходника и прозора и висина плафона, а свакако од овога и зависи да ли ће фасада бити украшена лажним класицистичким украсима. У „Парижанкама“ је ствар у економији, а не у естетици”, каже некадашњи председник ДаНС-а.

Питање које се намеће јесте и која је будућност ”парижанки”?

”Данас, није фраза рећи да је тешко предвидети будућност. Ако хоћемо да будемо цинични, можемо рећи да ће време учинити своје”, истиче саговорник.

Он објашњава да је већина тих фасада и украса урађено од екструдираног полистирена, познатијег као стиродур, а будући да нико није видео како овај материјал изгледа после 60 година, може се десити да су ове фасаде временски орочене и врло лако могу бити уклоњене у неком новом стилском „пресвлачењу“ објеката. 

”До тада је на нама да се боримо против овакве естетике, али и против оног што та естетика иза себе крије”, закључује архитекта Слободан Јовић.