Сентандреја, остављена баштина

У невољи и муци, без ичега, сем воље за животом, подигли су је од збега поред готово опустелог места, варош  прелепог имена, Сентандреја.

Нису Срби у тим несрећним временима хришћанско – турских ратова, у којима су ратовали више за друге него за себе, у својим бежанијама и сеобама остављали само кости. 

Оставили су за собом и културну баштину, и ону видљиву, и ону помало заборављену, која не представља само  материјални траг у времену, већ и сећање на онај импулс који ће сачувати национално биће са свим својим обележјима и дати му нову димензију просвећеног грађанског друштва.

Баш из тих крајева Угарске, тих најсевернијих тачака у коју спада и Сентандреја, у које су те унесрећене придошлице вођене својим патријархом Арсенијем у Великој сеоби стигле, и дале нову животну снагу  својим сународницима староседеоцима, потећи ће културно – социјални препород целог народа.

У неким каснијим „повратним сеобама”, условљених политичим борбама и економским опадањем, они ће се повлачити ка југу, понајвише у Нови Сад, доносећи са собом своје знање, умеће, начин живота и културне институције.

Одатле ће се у 19. веку прелити  све оно што је било неопходно за стварање једне нове, младе, државе Србије за њен културни, просветни и правни поредак.

Велика сеоба и изгубљене наде

Када је ратна срећа у Аустро – Турском рату напустила хришћанску војску која је стигла до Скопља а Османлије силовито кренуле у контраофанзиву, огромна маса Срба предвођена својим патријархом Арсенијем Чарнојевићем, незаштићена и препуштена одмазди, од својих дојучерашњих савезника, повлачила се према Угарској.

Иако животно угрожена, та непрегледна маса избеглица у невољи, која се одазвала позиву Аустријског цара да помогне у борби против Турака и чија ратна среће није дуго потрајала, застала је јуна месеца 1690. године пред Београдом.

Ту је одржан сабор са којег је цару упућено писмо потписано од стране свих важнијих народних старешина и стављено до знања да Срби неће прећи у Угарску као избеглице, бегунци или незвани гости већ заслужан народ који је помогао ћесаревој војсци.

Тако је добијена и прва царска Привилегија која је придошлицама и савезницима писмено гарантовала права на којима су изграђена црквено народна аутономија на територији нове домовине.

Иако је Велика сеоба, 1690. године представљала прворазредни политички али и друштвено – социолошки догађај, по својим последицама, за даљу судбину Срба, не можемо га посматрати одвојено од српског староседелачког становништва које је на просторима Угарске имало за собом готово три века етничког постојања  и своја права добијена од угарских краљева.

Поделили су ти староседеоци са осталим становницима Угарске и њено скоро стопедестогодишње ропство под Османлијама .

Сва та маса придошлог света надала се да ће се ратна срећа променити и да је њихов боравак у Угарској привремен и кратак.

Ређале су се битке и ратови и даље, почевши од битке код Сенте 1697. године која коначно запечатила Турско повлачење из Средње Европе. 

Карловачки мир склопљен је две године касније. Пожаревачки 1718. године, којим је Аустрија прошила своју територију и на део Србије. Двадесет година овај део ослобођене Србије која се протезала од Београда до Крагујевца и Јагодине и Ваљева до Пожаревца, називала се Краљевина Србија. Стајала је под аустријском коморском управом а титулу краља носио је аустријски цар.

Када је и ова територија изгубљена након рата које су повеле Аустрија и Русија против Турске, и Београдским миром 1739. године Аустрија потиснута са Балканског полуострва, угасила се и последња нада за повратак.

Уследила је и  Друга сеоба, под патријархом Арсенијем IV  Шакабендом, много мањег обима од оне прве с правом назване Велике када је своје домове напустило небројено света предвођено са,  између 30 и 40 хиљада мушких глава.

У новој домовини

Донели су Срби са собом своје патријархалне обичаје, своје установе и православну веру, Леополдинске  дипломе, привилегије и гаранције. Много је обећано али се мало испунило.

С разлогом је још патријарх Арсеније III Чарнојевић захтевао да се за све Србе, и оне староседеоце и оне се Чарнојевићима називају,  важе иста права и новодобијене привилегије, јер то је био једини начин  да се статус привилегија задобијених некада од угарских краљева и ових нових царских изједначи.

И управо то био је камен спотицања. Угарски сталежи сматрали су да царске привилегије представљају  однос између аустријског цара и српског народа,  да су оне од самог почетка нелегалне, Мађарима наметнуте и да као такве ни једна институција у Угарској нити Угарски сабор не треба да их узакони.

С друге стране, сви сталежи  српског друштва на простору Монархије имали су јединствени став да царске привилегије гарантују Србима одговарајући политичко – правни статус  посебне заједнице са посебним повластицама.

Из оваквог става  проистекла је приврженост династији Хабзбург. Многи су цареви привилегије потврдили, увек истичући у њима оданост и храброст српског оружја које је бранило у многим ратовима интересе династије али су права потврђивана новим привилегијама била све мања и мања.

Борбу не само за засебну територију већ и за статус равноправног народа и своју веру водили су Срби непрекидно и никада је нису довели до краја. 

Сентандреја, целог света славна

Два века касније, Јаша Игњатовић, писац, правник и новинар о својој родној Сентандреји је написао:

„Патријарх Арсеније Чарнојевић извуче из Србије тридесет и седам хиљада породица, са којима се у Угарској населио. Сви који су се иселили задржали су веру да ће се са својим оружјем, а помоћу ћесарске војске, опет у своју стару отаџбину повратити. Оставили су Метохију, Стару Србију, изнели су силно благо и оружје, остала је најкраснија српска земља пуста.

И опет се нису вратили. По Угарској раштркали су их и тамо и амо. Патријарх са хиљадама Срба, оснује варош Сентандреју.

Вредни Срби у Сентандреји за кратко време , сазидаше куће, подигоше седам цркава и школу,  све са красним иметком, створише винограде. Трговина поче цвасти.

Ту ти је било великих трговаца, знаменитих војника, чиновника, владика и екселенција.”

Били су Сентандрејци с разлогом поносни на себе и своју варош, и нису без разлога у свакој прилици певали: Ми же Сент -_Андрејци, цјелог свјета славни!

Ипак те прве године након Велике сеобе биле су тешке. Најтеже било је навикавање на суморну мисао да повратка у стари завичај неће бити. 

Подигле су избеглице поред својих земуница у збегу на сентандрејском баиру дрвену црквицу у којој су положили мошти светог кнеза Лазара, које су од турске одмазде понели и спасли, као завет незаборава.

Подигнут је на том месту касније крст, као трајни белег, на месту где су биле положене свете мошти, а на једном извору сачинише скромну барокну чесму названу „Патријархова вода” у спомен на свог патријарха, који није стално ту боравио али се стално у Сентандреју враћао.

И све су очи биле упрте у патријарха који је молио и аустријског ћесара и руског цара да његов народ не заборави и неуморно као прави отац сав свој народ обилазио, да га бодри и утеши.

Век славе 

Непосредно пре Велике сеобе, Сентандреја имала је мали број становника , углавном Мађара и неколико српских кућа, са католичком црквом на утврђеном брежуљку и једном запуштеном православном, коју су још у пред турско доба саградили шајкаши.

И ту поред готово запустелог насеља, на раскрсници старих путева, дошљаци су започели свој нови живот, и испрва скромно почели да дижу своју варош.

Поред скромних кућа никле су прве цркве брвнаре више налик на планинске бачије а не оне варошке.

Али изгледа да се нигде није нашло толико вредних и способних трговаца, занатлија и виноградара као на том месту. 

За само осам година после досељавања сентандрејски трговци добили су  царску привилегију, и од утврђене  поштене трговачке зараде од 4 одсто, стекло се прилично богатство.

И данас, на некадашњем главном тргу стоји барокни крст Српског привилегованог трговачког друштва  из 1763. године као сведочанство цветања ове вароши.

Када су се средили и обогатили, кренули су да изграде своју варош по угледу на „велики свет”. 

Градиле су се нове варошке куће, а градили су их добри зидари, готово уметници свог заната. Све оно што су видели у великим градовима, градили су и овде само у мањем обиму, водећи рачуна о лепоти.

Све те мале барокне солидно грађене трговачке куће, нису као што се касније дешавало у многим варошима рушене да би се на њиховом месту подигле веће али стилски мање важне.

Највећу пажњу Сентандрејци поклонили су својим црквама.

Захваљујући дарежљивости грађана али и црквеној хијерархији која је била знатно школованија од занатско – трговачког сталежа и иницирала велике уметничке промене у архитектури и сликарству, на истим местима где су некада биле брвнаре, подигли су у 18. веку седам велелепних барокних цркава.

У том полетном 18. веку, када су сви ти зидари, дунђери, дуборесци, иконописци, позлатари завршили свој посао заблистала је Сентандреја, која је на срећу готово иста остала и данас.

Остављена баштина

Задуго је Сентандреја носила обележје српске вароши.

Сећајући се свог детињства четрдесетих година 19. века, Јаша Игњатовић је записао:

”Ја сам био тако сретан да сам се у Сентандреји родио, у тој малој српској оази, међу толико фели народности. У таквом месту где су Срби ликовали.

У првом детињству држао сам доста да су Сентандрејци доиста славни, и да им нико не може наудити. Шта више држао сам да и сам руски цар Сентандрејцима држи страну, јер сам то од старијих чуо.

Сентандрејци имали су ту привилегију да су и несрби српски морали говорити, и у друштвеном животу српски језик био је дипломатичан и бонтонски. Ма какав мађарски гиздавац, на пример, особито код женског спола,  није много вредео, ако није српски говорио.”

Поред основне школе, основана је и Препарандија, учитељсака школа, која је нашто касније премештена у Сомбор.

Љубитељи књиге и „чтенија”  основали су „Читајуће друштво” , које је како кажу „одвећ нужно било јер никакво место за полесну забаву и увеселеније немају”.

Много је знаменитих људи из Сентандреје потекло, али исто тако није било знаменитих и важних људи, културних посленика и српских књижевника који су на ту страну кренули а да у варош нису свратили.

Имала је Сентандреја и своју елиту, као што је била патрицијска породица Авакумовић која је дала много образованих људи од каријере, од сенатора до епископа. О капетану Авакуму Авакумовићу остало је записано да је „знао на флаути и хегедама лепо свирати, да му се и у Италији чудише, а поред тога био је изврстан песник тако да све ове красне српске песме  које су пре осамдесет година певане, од њега произилазе. Па каквих је било ту још ваљаних људи у осталим сталежима.”

Од друге половине 19. века посустаје Сентандреја. Сматрали су неки да је Пешта преузела примат, да је за све крива филоксера и пропаст винограда и  да је завладао нерад и раскошни живот.

Сигурно је да је било од свега по нешто, али и политичке прилике након Буне,  време Баховог апсолутизма, партијске борбе и неслога довели су до опадања не само ове сјајне вароши.

Када је пруга спојила Пешту и Сентандреју све више Мађара се ту насељавало и све више Срба одлазило.

Администрација више није била у српским рукама а након Великог рата,  оптација је учинила своје.

Распадом монархије и стварањем нове државе многи Срби су у процесу оптације напустили не само Сентандреју већ многа места у Угарској остављајући за собом своје домове и своје цркве, своја добра и културну баштину тако тешко у неприликама  стечену.

Прича о Сентандреји је прича о настајању, о једном стваралачком бљеску у тешким временима али и нестајању.

Спомен о нашој културној баштини, коју баштини неко други.

Можда су нас честа ратовања и сеобе, ропство и дуги боравци у туђини учинили несталним, неспособним да схватимо да сва та олака напуштања, тај вечити осећај привремености не може изнедрити ништа велико и трајно, већ само привид да је то тако, који води у заборав и нестајање.