„Сеоба Срба“ какву данас познајемо није била она коју је патријарх желео: Прича о слици Паје Јовановића

Њена историја, међутим, много је сложенија од данас општепознате представе – од околности у којима је настала и првобитне верзије, до различитих варијанти које су сачувале трагове Јовановићеве првобитне замисли. 

О историји „Сеобе Срба“, њеним различитим верзијама и месту које је ова слика заузела у српском колективном памћењу разговарали смо са кустоскињом Галерије Матице српске др Александром Человски.

Наручилац слике био је карловачки митрополит и патријарх српски Георгије Бранковић. Повод за настанак слике била је Миленијумска изложба у Будимпешти, одржана 1896. године, којом се обележавало хиљаду година од доласка Угара на територију Карпатског басена.

Према речима Александре Человски, патријарх и Синод најпре су замишљали да слику ради Урош Предић. Међутим, Предић је проценио да би му за реализацију таквог дела, у замишљеном формату, биле потребне најмање две године. Паја Јовановић се потом прихватио тог посла.

Јовановић је теми приступио веома озбиљно, настојећи да историјски догађај представи што аутентичније. Проучавао је историјску грађу и изглед народа који је требало да прикаже. Тако је настала прва верзија слике, монументалних димензија, приближно четири са шест метара. Међутим, управо та верзија није одговарала замисли патријарха и Синода.

„Начин на који су замишљали да ће Сеоба бити представљена уско је повезан са актуелним политичким тренутком. Крај 19. века је време када је Хабзбуршка монархија у кризи, када се формирају модерне европске државе засноване на идеји нације, већ се догодила револуционарна 1848. године, увек су присутна трвења на релацији Бечког двора, са једне стране, и Угара и Будимпеште, са друге, док у свему томе српски народ у Монархији упорно и неуморно покушава да очува и заштити сопствени положај“, објашњава др Александра Человски.

У том политичком и историјском контексту било је важно на који ће начин Сеоба бити представљена. Црква је заступала став да Сеоба Срба није била тек бег пред Османлијама, већ да су се Срби одазвали позиву цара Леополда Првог како би на граници између Хабзбуршке монархије и Османског царства ратовали и бранили хришћанску Европу. Због тога је представа догађаја требало да буде херојска и достојанствена.

„Из те перспективе, коју је Црква заступала, било је неопходно да се прикаже херојски подвиг ратника. Патријарх Бранковић и Синод у тој првој верзији нису видели тај херојски приказ. Са једне стране, прва верзија слике је подразумевала чобана са овчицама, низ воловских запрега у којима су биле жене и деца. Паја Јовановић је узео да преправи ту слику, како би одговарала идеји наручиоца. Међутим, није стигао да је заврши тако да буде спремна за отварање Миленијумске изложбе“, каже Человски.

На Миленијумској изложби Јовановић је, уместо „Сеобе Срба“, представио Вршачки триптих, који је радио по наруџбини вршачке градске управе, а не Цркве. Преправку „Сеобе“ је, међутим, завршио до краја исте године.

Из слике је уклонио делове који су били проблематични за наручиоца, а понешто је и додао: у руке Исаије Ђаковића, представљеног на коњу уз патријарха Арсенија III Чарнојевића, додао је, односно досликао Привилегије, чиме је требало додатно нагласити да су Срби били позвани на ту територију. Тиме је Јовановић покушао да умањи утисак збега и нагласи херојски и историјски карактер догађаја.

Међутим, како слика није завршена за отварање Миленијумске изложбе, већ касније током исте године, своје место пронашла је у резиденцији патријарха, у Сремским Карловцима, која је у то време била грађена.

„И дан-данас, када се уђе у свечану трпезарију, просторију у којој су тапете од јагњеће коже, тапете су на три зида, док је четврти празан и на њему су данас врата. Управо на том зиду била је изложена Сеоба“, наводи Человски.

Слика се у Карловцима, у Двору, налазила све до Другог светског рата, када су је усташе однеле у Загреб. Након рата је враћена. Једно време била је у Народном музеју, а потом је, заједно са другим враћеним материјалом, допремљена у Патријаршију. Тамо је изложена и данас се налази у просторији у којој се одржавају састанци Синода.

На актуелној изложби у Галерији Матице српске, међутим, приказана је такозвана панчевачка верзија „Сеобе Срба“, која се налази у колекцији Народног музеја у Панчеву. Реч је о другој верзији слике, која је јавности најпознатија зато што је репродукована на бројним литографијама.

„Ова верзија је настала исте године када и монументална, с тим што је настала по личном нахођењу Паје Јовановића. То јесте верзија која је сличнија првобитном изгледу монументалне слике. На њој имамо и овце и воловску запрегу и Монастрелијину жену са дететом на коњу. Ту је Исаија Ђаковић, али он у рукама нема привилегије“, објашњава Человски.

Панчевачка верзија је, тако, у много чему ближа првобитној замисли Паје Јовановића, пре него што је преправљена према захтевима наручиоца. Управо су те разлике између две слике биле представљене публици и на једној од претходних изложби Галерије Матице српске, „Миграције“, кроз дигиталну анимацију, која се може погледати и у оквиру актуелне изложбе.

На панчевачкој верзији, осим централних фигура и ратника, присутни су и елементи који указују на другу страну Сеобе – на чињеницу да је реч о дугом и тешком путовању народа.

„Ова верзија која је изложена приказује ратнике али и  другу страну Сеобе, која је просто неминовност. Зато се први план монументалне верзије слике делимично разликује од панчевачке верзије где уз храброг ратника са повијеном руком ипак видимо и чобана уз стадо оваца. Уз то, мислим да је важно не заборавити да су се сеобе са Балкана на територију Хабзбуршке монархије дешавале у неколико таласа, као и то да је српски народ живео на територији Угарске и пре 1690. Свакако, најважније је истаћи да је идеја Цркве била тај херојски, достојанствен приказ – да смо ратници, а не прогнаници.“, истиче др Александра Человски.

У Збирци графика Галерије Матице српске чува се и неколико олеографија „Сеобе Срба“, што говори о великој популарности овог приказа крајем 19. и почетком 20. века. Њена присутност није, међутим, била ограничена на музејске збирке. „Сеоба Срба“ је постала део ентеријера бројних грађанских кућа, где се често налазила уз славску икону.

„Када кажем идентитетска слика, то је слика попут „Косовке девојке“ Уроша Предића, фреске Светог Саве из Милешеве – дела која свако препознаје. Постоје велика дела српске историје уметности која сви знају. Она имају изузетну препознатљивост зато што се обраћају нацији у целини, највећем броју људи, и имају способност да нас емотивно дотакну, а таква дела поседује свака европска нација“, каже Человски.

У периоду ширења идеје националног уједињења постојала је потреба за сликама које ће бити широко препознатљиве и које могу да повежу велики број људи око заједничког историјског и идентитетског наратива. Препознатљивости „Сеобе Срба“ нарочито је допринело репродуковање у великим тиражима у техници олеографије или хромолитографије. Такве репродукције су потом издавачи и трговци нудили и продавали родољубивом грађанству. 

„Сеоба Срба“ у том смислу није представљала само историјски догађај, већ и причу која је могла да буде лично блиска великом броју људи. Мноштво српских породица могло је своју историју повезати са сеобама, због чега је ова слика у многим домовима заузимала посебно место.

Неке од тих олеографија, када су се околности промениле и када су породичне збирке почеле да се расипају, доспеле су у музејске колекције. На тај начин је и неколико графика са приказом панчевачке верзије Сеобе пристигло у Галерију Матице српске.

Крајем 19. века олеографије су биле веома популарне. Неке историјске композиције настале су управо са идејом да путем ове графичке технике буду дистрибуиране у великом броју примерака. Међу делима представљеним на актуелној изложби су и „Благовештенски сабор“ и „Мајска скупштина“, које су такође настале са идејом да буду репродуковане као олеографије.

За „Благовештенски сабор“ издавач Николић желео је да слику штампа у великом тиражу. Павле Симић је „Мајску скупштину“ сликао са идејом да од ње прави олеографије које ће сам продавати.