Тишина Студија М

Тај прецењени импулс који је требало да подстакне, последњих деценија, посусталу културну сцену Новог Сада није донео ништа ново, али је изродио идеју да се  сада већ бивша зграда Радио Новог Сада заједно са  њеним култним местом Студијом М, претвори у Музеј 20 21.

Идеја је да се у том простору презентује културно стваралаштво Војводине настало током 20. века, али и да се у име изградње музеја неповратно уништи наслеђе тог истог 20. века, рушењем бивших радијских зграда.

Да би се сачувала зграда Студија М као и зграда Трговачког Лојда коју је користио Радио Нови Сад, са својим репрезентативним холом и степеништем, који су пројектом реконструкције предвиђени за рушење, Друштво архитеката Новог Сада својевремено је покренуло иницијативу  да се овај комплекс утврди за културно добро и да се на тај начин уреди његова реконструкција.

Изгледа да постоји неразумевање да културни идентитет једног града чини и његово архитектонско наслеђе. 

Свака културна институција као архитектонско дело  са својим садржајем чини једну целину, и  то је оно што их чини препознатљивим и у простору и у времену.

Новосађани су још од 19. века добро знали да је култура неопходан чинилац националног опстанка али и друштвеног напретка и зато су се истински борили и несебично материјално помагали оснивање и изградњу  сваке културне институције у свом граду.

На тај начин они су стварали свој идентитет и идентитет Новог Сада.

И у промењеним политичким и друштвеним приликама које је донео 20. век, ослобођени притисака неблагонаклоне власти, сада у својој држави, наставили су да обогаћују градски  културни живот.

Тако је било и пре али и након Другог светског рата, када се након тешких ратних, и не баш лаких поратних година, кренуло, практично ни из чега, у обнову културног живота у Новом Саду.

Нашло се довољно ентузијаста, углавном предратних уметника нарочито из света музике који су кренули у овај подухват.

„Нису радости живота само оно што се види, чује и доживи. Права радост и срећа је осећање да је човек урадио нешто вредно, лепо и племенито у корист своје родне земље”, записао је Антон Еберст у својој аутобиографији.

Антон Еберст је као главни и одговорни уредник музичког програма Радио Новог Сада, најзаслужнији за изградњу наше јединствене концертно-студијске дворане, Студија М, која је била не само једна од најбољих те врсте у Југославији, већ представља и архитектонско ремек дело.

„Овде Радио Нови Сад…”

Одлука о оснивању Радио Новог Сада донета је марта 1949. године, а за датум почетка емитовања програма одређен је Дан Републике, 29. новембар, исте године.

Делови потребни за израду радио станице, прикупљани су из целе Војводине, и од свега прикупљеног, професор радио-технике у суботичкој Средњој техничкој школи, Ладислав Грајнер, сачинио је први предајник, скромног домета, и тако је почело.

Када је радио станца добила јаче предајнике, због програма емитованог на пет језика али и нецензурисане музике разних жанрова, постала је слушана нарочито у околним земљама Источног блока.

Управо су музичке емисије, чиниле велики део програма, али како није постојала могућност снимања музике јер радио није поседовао магнетофон, емисије су ишле уживо.

И фонд од двадесетак грамофонских плоча био је више него скроман, тако да су се плоче неретко позајмљивале од самих слушалаца.

Први магнетофон који је тек три године касније стигао у радио био  трофејни немачки уређај из Другог светског рата, заробљен од Ромеловог Афричког пука који је неким невероватним путевима стигао до Новог Сада.

Већ од 1953. године започиње нова ера у раду Радио Новог Сада,  набавком нове модерне студијске опреме.

 У то време, у оквиру Музичког одељења, формирано је неколико различитих радијских ансамбала и хор, али су и поред њих у програму учествовали и солисти, вокални или инструментални, уз клавирску пратњу и повремено Новосадску филхармонију.

Када је проблем технике решен и снимања било све више, недостајало је студијског простора који би у потпуности одговарали техничким захтевима квалитетног снимања музике.

Замисао Антона Еберста,  била је  да Радио Нови Сад добије квалитетан простор за тонско снимање, али и да се што је могуће више обогати и унапреди музички живот у граду.

Тако се 1958. године родила идеја да се изгради концертни студио.

Седам година касније отворен је Студио М, који ће сем прворазредног студијског простора бити и култна градска концертна сала, епицентар музичких збивања у Новом Саду. 

Склад градитељства и уметности

Све до изградње Студија М, Нови Сад није имао праву концертну дворану.

Концерти су се приређивали у великој сали Соколског дома, као и у нешто мањој сали Радничког дома на Булевару Михајла Пупина.

Посао је поверен архитекти Павлу Жилнику, који је ово здање, несумњиво једно од најлепших савремених архитектонских остварења послератног периода у граду, одлично уклопио уз зграду Радио Новог Сада.

Новоизграђеним објектом добијена је савршена архитектонска целина коју чине Дом трговачке омладине дело архитекте Ђорђа Табаковића и Дом удружења трговаца познат као ”Трговачки Лојд”, дело Даке Поповића  у којем је после рата био смештен  Радио Нови Сад, изграђених у стилу модерне тридесетих година 20. века.

Павле Жилник био је у то време један од водећих новосадских архитеката, а за запослење у Покрајинском одсеку за грађевинарство препоручио га је Ђорђе Табаковић.

Као апсолвент Архитектонског одсека Техничког факултета у Будимпешти, након рата дипломирао је у Београду код професора Милана Злоковића, тако да ће његово име бити на неки начин повезано са два великана југословенске архитектуре.

Задатак пред којим се нашао Жилник био је и  технички и архитектонски изазов. 

Потребно је било преуредити део постојећег објекта на који је требало и функционално и визуелно надовезати нов који је морао задовољити потребе и концертне дворане и студија за снимање музике.

Извучене широке застакљене површине и висока зидна вертикала са слободно груписаним прозорима различитих димензија, својеврсна апстрактна геометријска композиција, успешан су пример споја градитељства и уметности.

Исто тако добро је осмишљен и ентеријер допуњен у приземљу великом теписеријом сликара Бошка Петровића и плитким рељефом у горњем холу Стевана Максимовића, али и сам прилаз студију М у форми платоа са фонтаном која је дело вајара Јована Солдатовића.

Централни простор нове зграде, концертна сала са својих 400 места уједно је била и студијски простор. 

Применом по први пут у Југославији, врхунски, иновативни систем ”копенхашких решетки”, ова дворана је задовољила најстроже техничке захтеве за снимање музике.

Захваљујући врхунском стручњаку за акустику инжењеру Василију Димићу, који је као први Жилников сарадник на овом пројекту применио савремена теоријска знања и практична решења, новосадски Студио М био је у рангу најбољих студијско-концертних простора у свету.

Изгубљени бренд

Од свог отварања па наредних пар деценија, Студио М био је, бар што се музичких збивања тиче, култно место, које је превазишло још од самог отварања локални значај.

Наступи у овом концертном простору били су и ствар престижа за извођаче свих жанрова музике. 

Као гости из иностранства свирали су овде и великани класичне музике као што су Ојстрах и Мењухин, али познати џез музичари из Америке.

Вероватно не постоји име домаће класичне музике које није имало концерт у Студију М, почевши од Погорелића, Александра Маџара, Кемала Гекића који је  своје наступе започео баш овде још као студент, Николе Рацкова и многих других.

У студију М свој први концерт ван Македоније одржала је група ”Леб и сол” а последњи позната ”Корни група”.

С обзиром да је студио имао првокласне услове за снимање класичне али и традиционалне, нарочито тамбурашке музике, која је овде извођена, првенствено за потребе Радија, снимани су материјали и за албуме многих познатих бендова.

Свој први албум снимио је овде Парни ваљак а ЕКВ своја два најзначајнија Љубав и Само пар година за нас.

Због великог интересовања за снимање музичког материјала, Радио Нови Сад је одлучио да покрене своју дискографску кућу али је ”политика” решила другачије па је сва наручена опрема за штампање плоча и касета завршила у ”Дискосу” из Александровца.

Ипак издаваштво је постојало у сарадњи са другим дискографским кућама и током 80-тих година продукција са амблемом ”М”, била је једна од најплоднијих у Југославији.

Овде су још давне 1973. покренуте и Новосадске музичке свечаности, Дани џеза и многи други фестивали.

Такмичење тон-мајстора ТАКТОНС покренуто је 1982. године и прерасло је у светско бијенале.

Сем музичких, одржавале су се овде књижевне манифестације и ликовне изложбе, снимале радио драме али једно кратко време у приземљу је била и дискотека.

Немогуће је побројати све манифестације, концерте, извођаче и уметнике уопште, који су прошли кроз Студио М.

Било је ово заиста живо место, епицентар културног, првенственог музичког живота Новог Сада.

Ако је трајање, квалитет и препознатљивост основни критеријум да нешто постане бренд, Студио М је био на добром путу.

Времена која су уследила након 90-тих, нису била наклоњена култури. 

Култура више није била високо на листи ни политичког а самим тим ни друштвеног приоритета.

Нови Сад је последњих деценија свој статус и имиџ града, све више,  заснивао на броју изграђених стамбено пословних квадрата и количини бетона, а све мање на својим културним институцијама.

Људи који су га водили нису добро разумели да су баш оне, у својој прошлости, Нови Сад учиниле градом.

Шта ће Музеј 20 21, у чијем би склопу требао бар на неки начин  да заживи Студио М, донети Новом Саду, показаће време. 

Једно је сигурно, да Студио М више никада неће бити култно место, тако живо, препознатљиво и престижно, какво је некада било.