Циповка – хлеб који треба да се меси док ”греде на таваници не овлаже”

Овај хлеб је иначе и једини хлеб у свету који има одређени начин на који се сече.

Претпоставља се да његов назив потиче од мађарске речи cipó, што значи окрајак.

Поетично, овај хлеб назива се и ”хлебом који се смеје на месец”.

У централној Србији ретко се правио бели хлеб, будући да се пшеница продавала, тако да је у том делу земље углавном припреман кукурузни хлеб .

Димитрије Вујадиновић, који се бави историјом и културом хлеба, рекао је на предавању о циповки одржаном у Музеју Војводине да за све оно што се налази око нас, можемо да се захвалимо хлебу:

”Хлеб као храна је хиљадама годинама био једини извор људске енергије која је подизала велике споменике и изградила цивилизацију”.

Циповка се помиње још у књизи Историја Новог Сада Мелхиора Ердујхељија из 1894. године.

До отварања првих пекара, овај хлеб месиле су жене и продавале га на пијацама.

”Велика је конкуренција била између жена и професионалних пекара који су их правили”.

У питању је бели пшенични хлеб са квасцем, карактеристичног лоптастог облика.

Векна би била зарезана са горње стране, што му је давало карактеристичан изглед.

Пече се сат времена на температури до 240 степени, како би попримио боју карамеле.

Овакав начин печења омогућио је да одржава свежину до неколико дана, будући да се припремао једном до два пута недељно, због чега је и његова просечна тежина била од три до пет килограма.

Нажалост, модернизација производње хлеба потиснула је његову припрему.

Како се овај хлеб припрема у великим турским пећима на дрва, у пекарама се не може наћи јер пећи на струју нису адекватне за његову припрему.

Са друге стране, увођењем машина и аутоматизације хлеб добија облик векне, али циповка не трпи такву врсту припреме.

Како је забележено, она треба да се меси док ”греде на таваници не овлаже”.

Циповка није само свакодневни већ је и обредни хлеб.

На дан Светог Иштвана слави се и дан новог хлеба – када се месе циповке од брашна добијеног од новог рода пшенице.

Оне се носе у цркву, где се одржава миса, а потом се парче по парче деле народу.

Дужијанца, која се везује за Буњевачку културу, празник је којим се изражава захвалност Богу за жетву уз жељу да и наредна година буде берићетна.

И том се приликом циповка носи у цркву, након чега се показује народу и дели као захвалница за жетву и жељу да и следећа буде успешна.

Циповка је једини хлеб која има специфичан начин како се сече – постоје два начина:

Један је начин од срца, када се хлеб држи под мишком и сече према себи подуж, с краја, док је други начин да се преполови, и потом сече на кришке.

Предавање је одржано у оквиру пратећег програма изложбе ”Пшеница – од њиве до трпезе” у Музеју Војводине.