Рајко Мамузић и „Великих седам”: Пола века рада Поклон збирке

Она обухвата стваралаштво седам уметника прве послератне генерације – Љубице Цуце Сокић, Миодрага Миће Поповића, Стојана Ћелића, Младена Србиновића,  Милорада Бате Михаиловића, Петра Омчикуса  и Николe Коке Јанковића.

Они су, у периоду од 1968. до 1997. године, као знак највишег признањa за остварен рад, понели титуле дописног и редовног, односно, члана ван радног састава Српске академије наука и уметности.

Саставни део изложбе су и уметничка дела из приватне колекције Николе Богдановића, која је настала по угледу на Поклон збирку и која, више од три деценије, заједно са њом представља нераскидиву целину.

У оквиру изложбе приказани су радови настали у временском периоду од 1947. до 2000. године, врло различитих поетика и ликовних садржаја, каже за Културе.рс ауторка изложбе Јованка Столић.

Како истиче, публика има прилику да се  упозна са “бескомпромисном потрагом за чистим сликарством и у области фигурације и апстрактног сликарства”.

„За Поклон збирку ова изложба има посебну важност. Не само што је мапирањем дела, значајних за стручна и научна сагледавања стваралаштва ових седам уметника, предложено ново читање збирке, изложба је изнова указала на важност колекционара. Предложено је сагледавање колекционарске проницљивости Рајка Мамузића, који се определио за стваралаштво младих, неафирмисаних уметника, са неизвесном професионалном будућношћу. Истовремено је истакла и његово визионарство, јер се колекционар, пре него што ће уметност прве послератне генерације бити валоризована, упустио у авантуру оснивања музеја, чије су основне смернице установљене крајем педесетих година. Потпуна реализација уследила 1972. године, када је збирка поклоњена, односно, у октобру 1974. године када је музеј у Новом Саду и отворен”, истиче Јованка Столић.

Ко је био Рајко Мамузић?

Рођен у Краљевцима 1915. године, један је од наших значајнијих мецена и колекционара друге половине двадесетог века. 

„Његово име се и укруговима љубитеља  уметности и  међу  стручњацима искључиво   везује за галерију ликовне уметности,  међутим, својим ангажовањем он је у првим деценијама после Другог светског рата дао  значајан  допринос  и обнови културног живота код нас”, истиче ауторка изложбе.

Као пасионирани фотограф, његове прве активности су биле у тој области – учествовао је у  повезивању  фото-кино клубова који су постојали по градовима и већим местима Војводине  у Фото кино савез Војводине 1947. године. 

Био је  други секретар Матице српске 1948. године, а  потом и један од првих управника Покрајинског завода за заштиту споменика културе (1951-53. године).

Ширину Мамузићевих  интересовања добро илуструје и његово  активно учествовање  у  оснивању  Легата Саве Шумановића у Шиду, 1952. године. 

Шездесетих година прошлог века Покрајинско извршно веће га је  ангажовало и на организовању Галерије савремене ликовне уметности – ова музејска институција формирана је, ипак, нешто касније, без Мамузићевог учествовања.

Круна његовог рада је свакако оснивање Галерије ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића, музејске институције која баштини уметност тридесет пет уметника прве послератне генерације. 

„За ове уметнике  није се случајно определио. По писаним подацима  ту генерацију доживљавао је као изванредну по достигнућима, сматрао је да је она  јединственом оргиналношћу успела да  дигне  нашу земљу на исти ниво са земљама високог ликовног домета. Велики подстицај за стварање колекције била је и Мамузићева потреба да помогне младим уметницима који су били у незавидном материјалном положају” каже Јованка Столић и додаје: 

„По сведочењу савременика Мамузић је са уметницима успостављао врло пријатељске односе. Сабирање слика и скулптура протицало је у   атмосфери  међусобног поверења, у којој како каже, сликар Зоран Петровић,   уметници никада  нису Мамузића дожиљавали  као обичног сакупљача слика, већ неког ко је  годинама пратио њихово уметничко рађање и био им нека врста покровитеља”.

Управо колекција Рајка Мамузића представља својеврстан пресек и преглед југословенске односно, српске уметности  настале у првим послератним деценијама. 

„Она  презентује морфолошку разуђеност ликовне сцене првих деценија после Другог светског рата, представља најкарактеристичније уметничке ставове, донекле пружа увид  у хронологију уметничких дешавањатог периода. У колекцији се могу наћи сабране (скоро) у целини уметничке групе:  Задарска група, (чији чланови представљају језгро групе Једанаесторица која је и основана на иницијативу Милорада Бате Михаиловића),  Децембарска група и Београдска група. Као таква колекција је незобилазна у сваком проучавању ликовне уметности друге половине двадесетог века код нас”.

Данас је колекција  смештена у једном од најлепших здања на Малом Лиману, некадашњој вили угледног србобранског велепоседника Ђорђа Радуловића, у улици Васе Стајића 1, коју је у послератном периоду користио  Универзитетски  комитет, за потребе  Студентског културног  центра. 

Претходно је колекција била смештена у новосадском насељу Клиса у кући Мамузићевог пријатеља Милоша Вучуревића,  у згради Скупштине САП Војводине и коначно  у Мамузићевом стану у Јеврејској улици бр. 30/II (тада ЈНА), у Новом Саду. 

„По сведочењу савременика у том стану збирка је доживела своју прву афимрацију. Као преглед нашег савременог сликарства представљен на једном месту бива уврштен у званичан програм и протоколе домаћихи страних делегација које су службено боравиле у нашој земљи, односно  биле у посети Извршном већу Војводине”.

Париз

Познато је да је током наше уметничке историје франуска ликовна уметност  била узор многим уметницима. 

Може се рећи у послераном периоду већини прве послератне генерације, не само Милораду Бати Михаиловићу и Петру Омчикусу који су живели у Паризу. 

Нова социјалистичка држава након захлађења односа са тадашњим СССР-ом покушала је да се и преко уметности приближи капиталистичким државама. 

Први корак је био организовање изложбе„Средњовековна југословенска уметност” у Паризу. 

Потом су стварани услови за формирање модерног ликовног израза. 

„С обзиром да је у Србији, тачније у Београду, постојала само једна академија ликовне уметности на којој су предавачи уметници међуратног периода (исти случај је и у осталим деловима Југославије), то није било тако једноставно. Ипак, организовањем изложби европске уметности у нашим музејима и систематичним слањем младих уметника на усавршавање у Париз, у чијим музејима и галеријама су имали прилику да виде оригинална, врло значајна уметничка дела, полако долази до промена”, објашњава Столић.

На тај начин Париз поново постаје главни носилац утицаја на развој српског послератног сликарства.

„Треба скренути пажњу да је у другој половини двадесетог века, у плуралистичкој уметничкој клими Париза врло важно место  заузимала  естетика лирске апстракције, током времена светски распрострањена као енформел, ташизам и апстрактни експерионизам. Паралелно је дошло до полета геометријске апстракције, али присутне су биле  и поетике  доминантне пре Другог светског рата.

Ликовни изрази ове генерације уметника већ средином педесетих година сведоче о препознавању, прихватању и промовисању нових идеја и уметничких пракси, они практично дају претпоставке будућег развоја наше  ликовне уметности”, наглашава.

Сасвим другачије путеве су, истиче, имали Бата Михаиловић и Петар Омчикус, који су, заједно са супругама уметничке каријере  градили у Паризу. 

„Лична перцепција високомодернистичке естетике код Бате Михаиловића је дата кроз експресионистичка дела, изведена слободним гестом, у ком је, ослобођен од сваке дескрипције, предмет потиснут у други план.У  уметничкој клими Париза формална сликарска истраживања Петра Омчикуса су најпре у области сликарства блиског апстракцији и енформелу, потом се враћа сликарству у којем  негује предмет и карактеристичну сведеност без естетизирања и сочног фактурисања. Може се рећи да стваралаштво ове двојице уметника померају перцепције југословенске уметности и да припадају подједнако и српској и француској уметности”, сматра Столић.

Задарска група

Феномен „Задарске групе“ је предмет све чешћих научних и стручних истраживања. 

Групу су чинили студенати Ликовне академије, који су у лето 1947. године напустили Академију и њен званичан програм и своје  уточиште пронашли у Задару. 

У приморском   амбијенту и још увек разрушеном граду, далеко од будног ока заговорника соцреалистичке уметности млади уметници су покушали да пронађу властите ликовне изразе и  дају одговоре на питање о суштини уметности.

На изложби су предствљена три дела из задарског периода (период од 1947. године до 1952. године, када је већина уметника отишла у Париз), док се у Збирци чува двадесетак слика из тог периода. Та дела карактерише слободан избор мотива, (портрети, мртве природе и пејзажи насупрот пожељних тема са социјалистичком садржином) и ликовни језик у коме су схватање и улога форме и боје још увек у духу српског сликарства имеђу два рата. 

„Дела су својеврсни наговештаји високих уметничких, естетичких и филозофских циљева, због чега „Задарска група“има значајно и посебно место у биографији сваког уметника понаособ”, наглашава саговорница.

Љубица Цуца Сокић 

Сликарка Љубица Цуца Сокић постала је редовни члан Српске академије наука и уметности 1978. године, а дописни 1968. 

Била је трећа жена академик у Србији, после Катарине Ивановић и Зоре Петровић, и прва уметница из колекције Рајка Мамузића која је понела највише признање. 

У раду новоосноване Галерије Српске академије наука и уметности дала је значајан допринос. 

Имајући свест о потреби систематичног чувања културних добара, уметница је предложила комплетан попис дела у Академији и формирање Уметничког фонда САНУ.

„У периоду најактивнијег Мамузићевог рада на сабирању уметнина, шездесетих година прошлог века, Љубица Цуца Сокић је већ поседовала богату професионалну биографију. Њен стваралачки опус, представљен на великом броју самосталних и групних изложби, вреднован је многим наградама. Скоро две деценије је предавала на Академији ликовне уметности, коју су, педестих година, похађали Стојан Ћелић, Младен Србиновић, Ксенија Дивјак, Мића Поповић – уметници прве послератне генерације, вероватно најзаслужнији за Мамузићево упознавање са стваралаштвом Љубице Сокић”, каже ауторка озложбе Јованка Столић. 

Мамузић је за збирку одабрао три рада ове уметнице: једно уље на платну и два рада у техници темпере из шездесетих година. 

„Приликом конзерваторских третмана на композицији Сто у ентеријеру утврђено је да је платно сликано са обе стране, што је додатно обогатило фонд збирке. Богат сликарски опус Љубице Цуце Сокић на изложби је представљен уметничким делима која су настала шездесетих година прошлог века, у оквиру једне стваралачке фазе. Судећи по називима, дела су, вероватно, настала у атељеу у поткровљу Коларчеве задужбине, који је Сокићева наследила 1960. године од сликарке Зоре Петровић, њене прве професорке цртања и искрене пријатељице. У том атељеу је, по сопственом сведочењу, уметница успела да пронађе сигурност и мир, као и могућност да се искрено посвети уметности која је, по многим историчарима уметности, била синтеза њеног трагања за унутрашњем значењем визуелног и унутрашње потребe за хармонијом”.

Никола Кока Јанковић 

Овај уметник на изложби је представљен са шест скулптура. 

Његов опус у Поклон збирци обухвата двадесет уметничких дела: један акварел, осам цртежа и 11 скулптурских радова, углавном реализованих шездесетих година прошлог века: портрети, ситна пластика и плакете. 

„То су дела изведена у реалистичком маниру, ликовним језиком базираним на тековинама традиционалне уметности. Као један од наших најбољих портретиста двадесетог века Јанковић је заступљен у Поклон збирци са седам портрета, од којих се посебно издвајају два, која су представљена на изложби”, поручује Столић.

Први портрет је портрет новинара и песника Воје Чолановића из 1964. године.

„Занимљив и у уметничком смислу, али и као први рад који је Мамузић купио за своју збирку. У односу на већину Јанковићевих портрета из педесетих и шездесетих година, ово дело карактерише већи степен стилизације. У њему је уметник сублимирао изворни таленат са знањем и искуством и физичку појавност модела реализовао кроз естетски чисту форму, која тежи геометризму”.

Друго дело – портрет Рајка Мамузића, због великог броја одливака (7), занимљив је, истиче, у ширем културноисторијском контексту:

„Портрет је настао почетком осамдесетих година. После колекционареве смрти (1994), први пут је изливен и постављен на његов гроб у Сурчину, где је по сопственој жељи сахрањен. Друга скулптура је место пронашла у холу Галерије ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића, установе која несумњиво представља круну колекционарове богате и разноврсне активности у области културе. Један одливак се чува у колекцији Николе Богдановића у Сремској Митровици, као израз најдубљег поштовање према Мамузићу, свом дугогодишњем ментору и пријатељу”.

Поред портрета који је реализовао Јован Солдатовић, Јанковићево дело представља једини скулпторски поретет у колекцији портрета колекционара, који су израдили уметници из Збирке. 

„То је није репрезентативни, идеализовани портрет, нити портрет који има функцију грађења визуалног имиџа колекционара. Као и остали портрети, настао је као израз поштовања уметника према свом дугогодишњем мецени. У том духу, Јанковић је изнео свој субјективни став у креирању овог портрета. Аутентични Мамузићев лик, помало грубих црта лица и јаке воље, материјализовао је чврстом унутрашњом структуром, стабилном архитектонском и карактеристичним моделовањем масе”. објашњава Столић.

Изложба је реализована је у сарадњи две институције: Галерије САНУ и Поклон збирке Рајка Мамузића, а биће отворена до 26. децембра.