„Популарна култура може да обесмишљава саму себе“

„Фестивализација је само једна питомија форма спектакла, а спектакл је иначе обележје цивилизација још од најранијих времена. Као друштвена и културна бића – што је у нераскидивој вези -, ми људи непрекидно покушавамо да пронађемо нове облике занимљивости, односно забаве, зато што нам цивилизација нуди сигурнији опстанак и све бољи живот, а у складу са тим се отварају нове могућности у области забаве, уметности и, уопште, нових културних потреба“, коментарише за наш Културе.рс Жолт Лазар, професор социологије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду.

Како наводи, многи културни догађаји су некада били забава, као нпр. такмичења у класичној музици још у 19. веку – Јохан Штраус који је са својом чувеном композицијом „На лепом плавом Дунаву“ победио, ни мање ни више, композитора Жака Офенбаха. 

„Основне форме уметности, као и основни чиниоци културе, су заправо традиционални. Многи фестивали у Војводини су традиционалне манифестације које су се у складу са духом времена  трансформисале. Међу њима има доста квалитетних догађаја, од ликовних, вајарских колонија, сусрета песника или гурманских манифестација. Све је то данас пропраћено и ширим културно-уметничким контекстом, у чему не видим ништа лоше. Култура нам увек треба и културе никада доста. Како је то лепо исказао професор Ђуро Шушњић, култура је једино добро које када се подели, нико није на губитку. Зато нам је култура, макар и облику спектакла и фестивала, потребна“, наглашава.

Фестивализација је форма коју неке традиционалне културно-уметничке активности добијају захваљујући потреби модерног друштвеног израза, да би били актуелнији и препознатљивији. 

Фестивал „Exit“  који је почео да се одржава уочи избора 2000. године, био је у функцији политичког мотивисања младих да изађу на изборе. 

Како се у међувремену догодила значајна политичка промена, 2001. године одвија се први, победнички „Exit“ на Петроварадинској тврђави, када фестивал излази из политичког „undergrond-а“у јавну сферу. 

„То је обележје фестивала – они су огроман, популаран, забаван, јавни догађај који замењују оно што су некада били спектакли. Имају обележја фестивала јер трају дуже, нису једнократни догађаји, што видимо и по томе како је компонован сам „Еxit“. Њему недостаје једино такмичарска форма која је присутна у Гучи. Фестивализацији ових и сличних догађаја придодаје и савремена могућност покретљивости људи и масовног присуства, што је смисао фестивала –  да привуче што више публике из најразличитијих делова света и нивелише стандард вредности који је карактеристичан за, у овим случајевима, одређену врсту музике“, истиче наш саговорник, напомињући да је постмодерна култура заправо култура забаве и реактуализације и афирмације хедонизма:

„На фестивалу имамо неколико дана где можемо да прикажемо одређене садржаје који су филтрирани и представљају вредност са којом се слажу посетиоци са свих меридијана“.

Међутим, раст критеријума није увек случај – што се види на примеру Евровизије која обесмишљава форму забавне музике и не доприноси све већем квалитету популарне музике. 

„О томе сведочи чињеница да имамо забавну и поп музику изван Евровизије која је много популарнија. Евровизија, на којој је присутна сирова промоција одређене политике најбоља је илустрација тога да популарна култура може да обесмишљава саму себе“, истиче Жолт Лазар.

Озбиљна уметност поставља стандарде

Неке области људског стваралаштва нису масовно прихваћене јер нема довољно образовања, искуства, што можемо видети на примеру класичне музике, авангардне и концептуалне уметности. 

Коментаришући популарну уметност и културу, професор Жолт Лазар сматра да она „и те како може да изнедри одређене квалитете“, што се може видети на примерима уметничког стрипа или филма. 

У популарној музици то се огледа не само са становишта одрживости кроз време, него и кроз развој уметничких форми и стилова; примера има много – од филмске музике и музике Битлса, па до џеза, који је еволуирао од забавне музике за плес у врло озбиљну уметничку форму. 

 И телевизијске серије, које су кренуле наивно, као програм за попуњавање времена, прерасле су у сложену продукцијску и уметничку форму. Али…

„Проблем је у томе што се форсирају одређени садржаји – секс, насиље, брз успех, ароганција, док модерно друштво од нас захтева да не будемо такви. Ту настаје генерални проблем – популарна култура пласира садржаје који нису у складу са елементима вредносног система који се промовише кроз политичку коректност. Пример насиља или брзог успеха без рада је присутан у серијама и филмовима, као и популарној књижевности, док се са друге стране постављају захтеви у васпитно-образовном систему, односно институционалној комуникацији, за толерантношћу и стрпљењем“, наглашава.

Тај конфликт, како објашњава, производи расцеп и отвара питање којем систему вредности се приклонити и како се понашати. 

„Ми немамо добар систем васпитања, када је реч о понашању. Традиционални системи су били крући, што јесте недостатак, али бољи, јер је цела заједница интензивно радила на примарној и секундарној социјализацији деце и омладине, што се више не ради. То се данас очекује од вртића, школе, друштвених организација, цркве. Породица губи функцију примарног агенса социјализације. Модели које промовишу медији и популарна култура су толико свеприсутни, да стварају генерални проблем у систему вредности и у обрасцима понашања који треба да се усвоје. Тај проблем је драстично актуелизован и у српском друштву након трагичних догађаја у мају. Популарна култура доноси моделе личности и обрасце понашања који врло често нису у складу са основним друштвеним вредностима“.

Индивидуализација

„Популарна култура део је трендова који су се развили у индустријски најразвијенијим земљама које су изнедриле масовну и потрошачку културу, то јест оно што ми данас сматрамо западном културом. Захваљујући Титовом раскиду са Стаљином и совјетским моделом социјализма, та култура је релативно рано ушла и на наше просторе и од тада се интензивно развија. Једна од добрих последица тога процеса је и развој неких квалитетних, пре свега алтернативних жанрова у уметности, попут Црног таласа у филму, или прогресивне рок музике раних 70-тих која је, по мом мишљењу, била у самом врху светске продукције, раме уз раме са британским и америчким прог-роком; такође, одмах након његове појаве у Великој Британији, ствара се и развија квалитетна панк-рок сцена прво у Новом Саду и Љубљани, а затим и у Загребу и Београду. Популарна култура код нас је, дакле, присутна деценијама у квалитетном облику“, наглашава професор Жолт Лазар.

Међутим, проблем настаје у политичкој сфери. 

Осамдесетих година се СФРЈ суочава са проблемима економске природе као и проблемима у функционисању федерације, што почиње полако да се одржава на буђење популизма у Србији, а међу првим феноменима те појаве у домену популарне културе су Рокери с Мораву и Лепа Брена. 

Међутим, док се Рокери с Мораву могу посматрати и као нека врста критике специфичног рурално-урбаног скоројевићства, феномен Лепе Брене био је   „рани изданак и наговештај оних популистичких тенеденција које ће се после покренути на политичкој сцени у Србији и интензивирати се крајем осамдесетих, које ће изнедрити Слободана Милошевића и све оно што је дошло са њим и за њим. За банализацију популарне културе која је, као што сам већ рекао, достигла прилично висок ниво у некадашњој СФРЈ, заслужна је пре свега политичка сфера и неразрешени проблеми који су се нагомилали и који су индуковали и популизам. Тада је заправо пукла тиква, односно југословенска федерација“, додаје.

Свепристуан ријалити је непосредан  продукт потрошачке и медијске културе и део процеса свеопште  индивидуализације – модерно индустријско друштво је, раскидајући примарне друштвене везе у складу са којима су функционисале традиционалне заједнице, афирмацију појединца из колективне пренела у индивидуалну сферу, док су мас-медији то прихватили и даље усмерили ка најбаналнијој промоцији појединца.

„Модерно политичко друштво је такође друштво индивидуа и либерална идеологија која је најстарија модерна, још увек постојећа идеологија, акценат ставља на појединца. Једна од суштинских последица те индивидуализације јесу модерни политички системи и њихов развој ка општем праву гласа. Међутим, развој личности иде у погрешном правцу јер је, посебно од Другог светског рата па наовамо, све више под утицајем потрошачке културе. Модерна индустрија омогућила је да можемо да бирамо и да се кроз производе исказујемо и кроз њих градимо своју индивидуалност и аутентичност, што је подржано кроз медије.  Суштина се губи – појединац добија све више права, све више могућности да се исказује у разним сферама друштвеног живота, а те могућности троши на  баналне садржаје, као што је афирмација путем праћења модних трендова, такмичења у поседовању потрошачких артикала, на различите форме личног – најчешће егоцентричног –, приказивања на друштвеним мрежама“, каже наш саговорник, напомињући да је тај негативан аспект индивидуализације уочен још педесетих година прошлог века. 

„Крајем седамдесетих амерички психолог Кристофер Лаш објављује своју студију „Нарцистичка култура“ у којој говори да је модерна култура нарцистичка, а да је нарцизам данас метафора стања личности модерног друштва. Потрошачка култура нас подстиче на егоизам, који нас и води нарцисоидности, јер га лако реализујемо куповином артикала и промоцијом животних стилова, а моделе за то добијамо кроз медије. Закључак није оптимистичан, ако имамо у виду расцеп у систему вредности: с једне стране имамо моделе личности и обрасце понашања које промовишу популарна и медијска култура, а са друге институционалне захтеве модерног друштва, који су често потпуно супротни томе. Најбоља илустрација су друштвене мреже, које су и те како извор прикривеног и отвореног насиља на свим нивоима, од вербалног до отворених претњи. Зато и не треба да се чудимо трагичним исходима постмодерне бахатости, који почињу и код нас да се догађају“, закључује професор Жолт Лазар.