“Tamo gde je trebalo da je rodoljublje, video sam sebičnost na račun srpstva”: Kako su crkveni orguljaš i češki kompozitor odredili sudbinu lekara Jovana Pačua

Borba za rešavanje statusa Ugarske na ustavnim osnovama u okviru monarhije, koji su započeli Mađari, rasplamsala se u krvavi sukob.

„Znam da postoje narodi i rase koji govore svojim jezicima, ali nacija je samo jedna –  Mađarska“, bio je stav vođe mađarske revolucije Košuta Lajoša, a Srbima je poručio: 

„Ovi Srbi i Raci zovu se narod, ta to je gomila razbojnika! A za razbojnike je samo preki sud!“

Košut je ovim stavom osporio dobijanje bilo kakvog prava na nacionalnoj osnovi drugim narodima, Česima, Slovacima, Srbima, Nemcima, i Rumunima koji su živeli u Ugarskoj i u odnosu na Mađare, bili većina.

On je i ne hoteći doprineo rasplamsavanju već probuđene nacionalne svesti i utvrđivanju potrebe okretanja prema narodnom i nacionalnom kroz borbu za stvaranje kulturnih institucija koje će na tome raditi ali i političku borbu za ustavno rešenje nacionalnog pitanja. 

Ta borba neće prestajati sve do okončanja postojanja i raspada monarhije.

Nakon sloma revolucije 1849.godine, Beč je uspostavio birokratsko policijsku vlast sa ciljem stvaranja jedinstvene nemačke carevine.

U svojim Memoarima, Jaša Ignjatović opisujući Peštu u to vreme, piše: 

„U spoljašnjoj formi nikakve razlike, samo je u unutrašnjoj društveni oblik gotovo za nepoznanje promenjen. Po ulicama svetlog dana žandarmi patroliraju, uniformisani na prusku formu. Garnizon varoši veliki, vidim po ulicama vojnika, oficira, gde se ponosno šetaju, kao što obično biva u pobedilaca. Tip rase mađarske u varoši zbrisan, Pešta prekonoć postala čisto nemačka varoš, kad slušaš i gledaš po njoj, rekao bi da si u kakvoj Drezdi ili u Frankfurtu“.

Tako je bilo u celoj zemlji, sve do 1860, kad je ukinut apsolutizam kancelara Baha, ali i Srpska Vojvodina u kojoj su Srbi videli rešenje svog nacionalnog pitanja.

U takvim je prilikama odrastao Jovan Paču, sa majkom, bratom i sestrom, bez oca kojeg su izgubili u Buni.

Nakon završene osnovne škole u Aleksandrovu, gimnazijsko školovanje započeo je u Subotici i preko Kečkemeta završio u Požunu.

Studije medicine koje je započeo u Pešti na nagovor svog kolege Jovana Jovanovića Zmaja, nastavio je i okončao u Pragu 1872. godine.

Lekarski poziv je bio njegovo osnovno zanimanje, muzika je bila ta koja je odredila njegov životni put a političke ideje Svetozara Miletića za političku jednakost svih kojima je ostao veran celog života, opredelilo ga je da svoj život stavi u službu svom rodu.

Crkveni orguljaš i kantor, Čeh Vićeslav Soušek bio je njegov prvi učitelj muzike u Subotici.

Sem ljubavi prema muzici, umeću reprodukovanja ali i muzičkom stvaranju, Soušek je njemu ulio ljubav prema Česima i Slovacima, njihovoj nacionalnoj borbi i Pragu kao centru panslavističke ideje.

Tako, nije slučajno da je kao student odabrao da svoje studije medicine nastavi u Pragu gde se i muzički usavršavao kod tada već poznatog Bedžiha Smetane.

Upravo će njegovi učitelji, opredeliti njegovo muzičko stvaralaštvo inspirisano narodnim motivima ali i sam njegov rad na muzičkom polju kao borbu za očuvanje nacionalnog duha.

Kako je život proveo sam, svoju egzistenciju nije vezao za jedno mesto.

Nakon studija nastanio se u Kikindi gde je prvo započeo rad na muzičkom polju.

Davao je koncerte ali i časove muzike u svom salonu, i sa učiteljem Tošom Kneževićem osnovao hor.

Tada nastaju i njegove prve horske kompozicije.

Upravo mu se tu rodila ideja o potrebi otvaranja muzičke škole ali kako je Kikinda bila malo mesto, on sa svojom idejom odlazi u Beograd, 1874.

Prva muzička škola u Beogradu otvorena je tek 1899. godine, a o svom neuspehu Paču nikada nije govorio.

Priređivao je koncertne turneje, a novac od prodatih ulaznica davao je u dobrotvorne svrhe.

Potreba da muzikom oblikuje nacionalni identitet Srpskog naroda nije prošla nezapaženo kod mađarske štampe, pa tako Subotički glasnik na mađarskom jeziku piše:

“Veče je sa muzičkog aspekta pružilo veliko zadovoljstvo iako se sa nacionalnog stanovišta  može smatrati pravim demonstracijama“.

U Sombor, Paču se seli 1881, i ovaj period njegovog života može se smatrati najplodnijim periodom u njegovom muzičkom stvaralaštvu.

Tada nastaje ciklus Srpski zvuci, tj. dvanaest rapsodija za klavir, koje  predstavljaju transkripciju srpskih narodnih pesama.

Nekako u to vreme, Laza Kostić je naumio da napiše libreto za operetu, čije bi tema bila Geteova Bajadera, i tim povodom on se obratio pismom Jovanu Pačuu:

“Za muzičkog ortaka naumio sam zamoliti Vas…Predmet je vrlo zgodan, da se mogu uplesti sve istočne melodije, pa i srpske, makar il upravo baš zato, što mislim, da će stvar, ako nam pođe za rukom trebati izneti na veliki vašar tj. u Pariz“. 

Ova saradnja nije ostvarena ali jeste sa Mitom Popovićem s kojim realizuje pozorišnu igru sa pevanjem Naši seljani čija je tema uzeta iz života vojvođanskog sela. 

Nakon nekoliko godina Jovan Paču odlazi u Sarajevo, gde je proveo narednih pet godina, i u kojem je nastavio sa svojom lekarskom praksom ali i radom na polju kulture, pomažući osnivanje pevačkih društava i saradnjom sa časopisom Bosanska vila.

Bosnu je napustio zbog neizdržive atmosfere neprestanog špijuniranja koju je stvorio tadašnji ministar finansija i nadzornik zemaljske uprave Bosne i Hercegovine Benjamin Kalaj, i on u oproštajnom pismu Kalaju, koje su objavili svi češki listovi kaže:

“Kada sam prvi put stupio na tle Bosne, zaverio sam se na tri stvari, i to:  da za celo vreme boravka u okupiranim zemljama Bosne i Hercegovine neću ići u državnu službu, da se neću mešati u unutrašnje bosanske stvari i da celo vreme boravka neću biti saradnik ni jednog srpskog-nesrpskog lista, i moju sam zaveru u potpunosti održao“.

Kada se prihvatio mesta glavnog urednika Miletićeve Zastave, 1892. godine u Novom Sadu, koja je već bila u dubokoj krizi, nije ni slutio da će već nakon nepunih šest meseci dati ostavku, i o tome on ovim rečima obaveštava svoga brata Mitu:

Više pod političkim nego ekonomskim pritiskom stasala je nova generacija, u jednoj novonastaloj građanskoj sredini, koja je bila više oportunog nego borbenog duha, njemu potpuno stranom.

Pomalo razočaran i umoran on odlazi u Zagreb, gde je i umro od posledica moždanog udara 1903.godine.

I ako pod neprestanom policijskom prismotrom, koju je doživeo kao izazov nastavio je svoj rad sarađujući na kulturnom polju gde kod je to bilo potrebno. 

I kao lekar Jovan Paču utvrđen u svom rodoljublju je služio narodu.

U vreme Srpsko-Turskog rata 1876, kao dobrovoljac javio se u vojno sanitetsku službu, i uredio jednu poljsku etapnu bolnicu kojom je i rukovodio.

Svo vreme svog života i rada u Somboru besplatno je lečio učenike Učiteljske škole.

Boraveći u Sarajevu, lečio je štićenike Mis Irbi, ali i radio na njihovom muzičkom i opštem obrazovanju,  engleskinje koja je bila angažovana na dobrovoljnom radu staranja nad srpskoj siročadi.

Kada bi jednom rečju, trebalo opisati lik i rad dr Jovana Pačua, bila bi to svakako reč neumoran.

Retko prožet život tolikom energijom i tako nepokolebljivim rodoljubljem.