Izložba ”Konstantin Brankuši: rumunski izvori i univerzalne perspektive” prikazuje njegovo stvaralaštvo, više od 100 radova – skulpture, crteže, fotografije i dokumentarni materijal, koji su ovim povodom pozajmljeni iz Centra Pompidu, Tejt Galerije, Gugenhajm fondacije, Nacionalnog muzeja umetnosti Rumunije, Muzeja umetnosti Krajove i tri privatne kolekcije.
Doprinos savremenoj skulpturi istoričari umetnosti neretko ocenjuju nemerljivim, a njegov stvaralački put uzima maha kada sa 28 godina napušta domovinu, ali ga to ne sprečava da svoje rumunsko poreklo implementira u svoje univerzalne perspektive stvaralaštva, baš kako i naslov izložbe kaže.
Među najčuvenijim skulptorima 20. veka, Konstantin Brankuši rođen je 1876. godine u rumunskom selu Hobica, u porodici siromašnih seljaka.
Školovao se na mnogo mesta – pohađao je Umetničku školu u Krajovi, studirao je na Umetničkoj akademiji u Bukureštu, da bi 1902. preko Nemačke i Švajcarske krenuo pešice u Pariz, u koji je stigao dve godine kasnije.
Nakon završenih studija u École des Beaux-Arts, Brankuši je počeo da izlaže, najpre u Nacionalnom salonu, a potom u Jesenjem salonu.
Tako je počeo put jednog od najvećih skulptora 20. veka.
Njegovo su stvaralaštvo istoričari umetnosti podelili u pet perioda:
- Prvi obuhvata vreme od njegovih početaka do 1905. – od portreta Vitelija do “Ponosne”;
- Drugi periode smešten je u razdoblje između 1907. i 1910. godine, od “Molitve” do “Poljupca”;
- Treći period, 1911. godine započinje “Usnulom muzom” u mermeru, a završava se 1916. “Princezom X”.
- Četvrti period obuhvata vreme od 1916. do 1933, gde spada jedan broj “Usnulih muza”, portreti Gospođice Pogani, Ežen Mejer Džo, Nensi Kunard, serija torza i druga dela;
- Peti period je vreme od 1937. do kraja 1941. koji je obeležio njegov put u Indiju i izradu projekta “Hrama kontemplacije i oslobođenja”, i put u Rumuniju.
Ogist Roden i Konstantin Brankuši su među najuticajnijim umetnicima u pogledu modernog vajarstva u 20. veku.
Roden je vajarstvo oslobodio načela akademizma i stvorio je slobodnu umetnost, dok je Brankuši insistirao na čistom obliku, prešavši sa figurativnog predstavljanja stvarnosti na izražavanje suštine stvari.
Brankuši je preminuo 1957. godine u Parizu, gde je i sahranjen, na groblju Monparnas.
Na njegovoj sahrani govorio je Žorž Sal, koji je rekao:
“Pošto ti nikada više nećemo čuti čarobni glas, koji se uzdizao iz tvoje bele brade da nas odvede u svet bajki i legendi, pošto ti više nikada nećemo videti sjaj u očima, sa svetlucanjem lukavstva, koje su se smejale onome što su videle a nama nije bilo dato da vidimo, opraštamo se ožalošćena srca, mi, koji smo te voleli i divili ti se, mi, oni koje si opčinio i koji znamo da, tvojom smrću, nestaje jedan pravi pesnik i večno se zatvara božanska ruka. Opraštamo se ali tvoja dela, uzvišena, čista, sjajna, ostaju: danas, više nego ikad, ona odišu životom i nikada neće prestati da žive“.
Izložbu prati dvojezični, rumunsko-engleski katalog, kustokinje Dojne Lemni, i objedinjuje tekstove rumunskih, francuskih i engleskih istoričara umetnosti o umetniku i njegovim delima koja su predstavljena na izložbi, sa ažuriranom verzijom njegove biografije koja je bazirana na informacijama dobijenim u okviru najnovijih istraživanja.
kulture.rs
kulture.rs
kulture.rs
kulture.rs
Ova izložba, koja će biti otvorena do 28. januara, odvija se u okviru programa Evropske prestonice kulture Temišvar, gde je nedavno otvorena i izložba ”Paralele. Novi Sad / Temišvar” koja je nastala u saradnji Nacionalno umetničkog muzeja u Temišvaru i Galerije Matice srpske.
pogledajte još
Vida Ognjenović
rediteljka i književnica
„Odbijamo da budemo žrtve, nema razloga da vlast žrtvuje kulturu. Neka sa žrtvuje sama, neka se vlast sama preispita za svoje greške a ne da ih naplaćuje od kulture. Glasniku se glava ne seče. Bojeći se da ih je kultura prepoznala i prozrela, pokušavaju da uguše kulturu. Pa slabi su im zubi“.
Darko Bajić
režiser
Da bi došli do kulturnog identiteta pre svega moramo da poštujemo iskustvo i da pogledamo u prošlost, a ne da bežimo od nje, kako nas danas neretko savetuju. Gledajući film, čitajući knjige i upijajući slikarska dela, mi stvaramo osnovu nekog sopstvenog identiteta. Nacionalni identitet mora da postane deo tvog identiteta. Sa tim saznanjem možeš slobodno leonovati u predivnom svetu različitosti.