Tišina Studija M

Taj precenjeni impuls koji je trebalo da podstakne, poslednjih decenija, posustalu kulturnu scenu Novog Sada nije doneo ništa novo, ali je izrodio ideju da se  sada već bivša zgrada Radio Novog Sada zajedno sa  njenim kultnim mestom Studijom M, pretvori u Muzej 20 21.

Ideja je da se u tom prostoru prezentuje kulturno stvaralaštvo Vojvodine nastalo tokom 20. veka, ali i da se u ime izgradnje muzeja nepovratno uništi nasleđe tog istog 20. veka, rušenjem bivših radijskih zgrada.

Da bi se sačuvala zgrada Studija M kao i zgrada Trgovačkog Lojda koju je koristio Radio Novi Sad, sa svojim reprezentativnim holom i stepeništem, koji su projektom rekonstrukcije predviđeni za rušenje, Društvo arhitekata Novog Sada svojevremeno je pokrenulo inicijativu  da se ovaj kompleks utvrdi za kulturno dobro i da se na taj način uredi njegova rekonstrukcija.

Izgleda da postoji nerazumevanje da kulturni identitet jednog grada čini i njegovo arhitektonsko nasleđe. 

Svaka kulturna institucija kao arhitektonsko delo  sa svojim sadržajem čini jednu celinu, i  to je ono što ih čini prepoznatljivim i u prostoru i u vremenu.

Novosađani su još od 19. veka dobro znali da je kultura neophodan činilac nacionalnog opstanka ali i društvenog napretka i zato su se istinski borili i nesebično materijalno pomagali osnivanje i izgradnju  svake kulturne institucije u svom gradu.

Na taj način oni su stvarali svoj identitet i identitet Novog Sada.

I u promenjenim političkim i društvenim prilikama koje je doneo 20. vek, oslobođeni pritisaka neblagonaklone vlasti, sada u svojoj državi, nastavili su da obogaćuju gradski  kulturni život.

Tako je bilo i pre ali i nakon Drugog svetskog rata, kada se nakon teških ratnih, i ne baš lakih poratnih godina, krenulo, praktično ni iz čega, u obnovu kulturnog života u Novom Sadu.

Našlo se dovoljno entuzijasta, uglavnom predratnih umetnika naročito iz sveta muzike koji su krenuli u ovaj poduhvat.

„Nisu radosti života samo ono što se vidi, čuje i doživi. Prava radost i sreća je osećanje da je čovek uradio nešto vredno, lepo i plemenito u korist svoje rodne zemlje”, zapisao je Anton Eberst u svojoj autobiografiji.

Anton Eberst je kao glavni i odgovorni urednik muzičkog programa Radio Novog Sada, najzaslužniji za izgradnju naše jedinstvene koncertno-studijske dvorane, Studija M, koja je bila ne samo jedna od najboljih te vrste u Jugoslaviji, već predstavlja i arhitektonsko remek delo.

„Ovde Radio Novi Sad…”

Odluka o osnivanju Radio Novog Sada doneta je marta 1949. godine, a za datum početka emitovanja programa određen je Dan Republike, 29. novembar, iste godine.

Delovi potrebni za izradu radio stanice, prikupljani su iz cele Vojvodine, i od svega prikupljenog, profesor radio-tehnike u subotičkoj Srednjoj tehničkoj školi, Ladislav Grajner, sačinio je prvi predajnik, skromnog dometa, i tako je počelo.

Kada je radio stanca dobila jače predajnike, zbog programa emitovanog na pet jezika ali i necenzurisane muzike raznih žanrova, postala je slušana naročito u okolnim zemljama Istočnog bloka.

Upravo su muzičke emisije, činile veliki deo programa, ali kako nije postojala mogućnost snimanja muzike jer radio nije posedovao magnetofon, emisije su išle uživo.

I fond od dvadesetak gramofonskih ploča bio je više nego skroman, tako da su se ploče neretko pozajmljivale od samih slušalaca.

Prvi magnetofon koji je tek tri godine kasnije stigao u radio bio  trofejni nemački uređaj iz Drugog svetskog rata, zarobljen od Romelovog Afričkog puka koji je nekim neverovatnim putevima stigao do Novog Sada.

Već od 1953. godine započinje nova era u radu Radio Novog Sada,  nabavkom nove moderne studijske opreme.

 U to vreme, u okviru Muzičkog odeljenja, formirano je nekoliko različitih radijskih ansambala i hor, ali su i pored njih u programu učestvovali i solisti, vokalni ili instrumentalni, uz klavirsku pratnju i povremeno Novosadsku filharmoniju.

Kada je problem tehnike rešen i snimanja bilo sve više, nedostajalo je studijskog prostora koji bi u potpunosti odgovarali tehničkim zahtevima kvalitetnog snimanja muzike.

Zamisao Antona Ebersta,  bila je  da Radio Novi Sad dobije kvalitetan prostor za tonsko snimanje, ali i da se što je moguće više obogati i unapredi muzički život u gradu.

Tako se 1958. godine rodila ideja da se izgradi koncertni studio.

Sedam godina kasnije otvoren je Studio M, koji će sem prvorazrednog studijskog prostora biti i kultna gradska koncertna sala, epicentar muzičkih zbivanja u Novom Sadu. 

Sklad graditeljstva i umetnosti

Sve do izgradnje Studija M, Novi Sad nije imao pravu koncertnu dvoranu.

Koncerti su se priređivali u velikoj sali Sokolskog doma, kao i u nešto manjoj sali Radničkog doma na Bulevaru Mihajla Pupina.

Posao je poveren arhitekti Pavlu Žilniku, koji je ovo zdanje, nesumnjivo jedno od najlepših savremenih arhitektonskih ostvarenja posleratnog perioda u gradu, odlično uklopio uz zgradu Radio Novog Sada.

Novoizgrađenim objektom dobijena je savršena arhitektonska celina koju čine Dom trgovačke omladine delo arhitekte Đorđa Tabakovića i Dom udruženja trgovaca poznat kao ”Trgovački Lojd”, delo Dake Popovića  u kojem je posle rata bio smešten  Radio Novi Sad, izgrađenih u stilu moderne tridesetih godina 20. veka.

Pavle Žilnik bio je u to vreme jedan od vodećih novosadskih arhitekata, a za zaposlenje u Pokrajinskom odseku za građevinarstvo preporučio ga je Đorđe Tabaković.

Kao apsolvent Arhitektonskog odseka Tehničkog fakulteta u Budimpešti, nakon rata diplomirao je u Beogradu kod profesora Milana Zlokovića, tako da će njegovo ime biti na neki način povezano sa dva velikana jugoslovenske arhitekture.

Zadatak pred kojim se našao Žilnik bio je i  tehnički i arhitektonski izazov. 

Potrebno je bilo preurediti deo postojećeg objekta na koji je trebalo i funkcionalno i vizuelno nadovezati nov koji je morao zadovoljiti potrebe i koncertne dvorane i studija za snimanje muzike.

Izvučene široke zastakljene površine i visoka zidna vertikala sa slobodno grupisanim prozorima različitih dimenzija, svojevrsna apstraktna geometrijska kompozicija, uspešan su primer spoja graditeljstva i umetnosti.

Isto tako dobro je osmišljen i enterijer dopunjen u prizemlju velikom tepiserijom slikara Boška Petrovića i plitkim reljefom u gornjem holu Stevana Maksimovića, ali i sam prilaz studiju M u formi platoa sa fontanom koja je delo vajara Jovana Soldatovića.

Centralni prostor nove zgrade, koncertna sala sa svojih 400 mesta ujedno je bila i studijski prostor. 

Primenom po prvi put u Jugoslaviji, vrhunski, inovativni sistem ”kopenhaških rešetki”, ova dvorana je zadovoljila najstrože tehničke zahteve za snimanje muzike.

Zahvaljujući vrhunskom stručnjaku za akustiku inženjeru Vasiliju Dimiću, koji je kao prvi Žilnikov saradnik na ovom projektu primenio savremena teorijska znanja i praktična rešenja, novosadski Studio M bio je u rangu najboljih studijsko-koncertnih prostora u svetu.

Izgubljeni brend

Od svog otvaranja pa narednih par decenija, Studio M bio je, bar što se muzičkih zbivanja tiče, kultno mesto, koje je prevazišlo još od samog otvaranja lokalni značaj.

Nastupi u ovom koncertnom prostoru bili su i stvar prestiža za izvođače svih žanrova muzike. 

Kao gosti iz inostranstva svirali su ovde i velikani klasične muzike kao što su Ojstrah i Menjuhin, ali poznati džez muzičari iz Amerike.

Verovatno ne postoji ime domaće klasične muzike koje nije imalo koncert u Studiju M, počevši od Pogorelića, Aleksandra Madžara, Kemala Gekića koji je  svoje nastupe započeo baš ovde još kao student, Nikole Rackova i mnogih drugih.

U studiju M svoj prvi koncert van Makedonije održala je grupa ”Leb i sol” a poslednji poznata ”Korni grupa”.

S obzirom da je studio imao prvoklasne uslove za snimanje klasične ali i tradicionalne, naročito tamburaške muzike, koja je ovde izvođena, prvenstveno za potrebe Radija, snimani su materijali i za albume mnogih poznatih bendova.

Svoj prvi album snimio je ovde Parni valjak a EKV svoja dva najznačajnija Ljubav i Samo par godina za nas.

Zbog velikog interesovanja za snimanje muzičkog materijala, Radio Novi Sad je odlučio da pokrene svoju diskografsku kuću ali je ”politika” rešila drugačije pa je sva naručena oprema za štampanje ploča i kaseta završila u ”Diskosu” iz Aleksandrovca.

Ipak izdavaštvo je postojalo u saradnji sa drugim diskografskim kućama i tokom 80-tih godina produkcija sa amblemom ”M”, bila je jedna od najplodnijih u Jugoslaviji.

Ovde su još davne 1973. pokrenute i Novosadske muzičke svečanosti, Dani džeza i mnogi drugi festivali.

Takmičenje ton-majstora TAKTONS pokrenuto je 1982. godine i preraslo je u svetsko bijenale.

Sem muzičkih, održavale su se ovde književne manifestacije i likovne izložbe, snimale radio drame ali jedno kratko vreme u prizemlju je bila i diskoteka.

Nemoguće je pobrojati sve manifestacije, koncerte, izvođače i umetnike uopšte, koji su prošli kroz Studio M.

Bilo je ovo zaista živo mesto, epicentar kulturnog, prvenstvenog muzičkog života Novog Sada.

Ako je trajanje, kvalitet i prepoznatljivost osnovni kriterijum da nešto postane brend, Studio M je bio na dobrom putu.

Vremena koja su usledila nakon 90-tih, nisu bila naklonjena kulturi. 

Kultura više nije bila visoko na listi ni političkog a samim tim ni društvenog prioriteta.

Novi Sad je poslednjih decenija svoj status i imidž grada, sve više,  zasnivao na broju izgrađenih stambeno poslovnih kvadrata i količini betona, a sve manje na svojim kulturnim institucijama.

Ljudi koji su ga vodili nisu dobro razumeli da su baš one, u svojoj prošlosti, Novi Sad učinile gradom.

Šta će Muzej 20 21, u čijem bi sklopu trebao bar na neki način  da zaživi Studio M, doneti Novom Sadu, pokazaće vreme. 

Jedno je sigurno, da Studio M više nikada neće biti kultno mesto, tako živo, prepoznatljivo i prestižno, kakvo je nekada bilo.