Šta ateljei govore o umetnicima i njihovom stvaralaštvu?

Takođe, raspored i odnosi predmeta unutar ateljea često su oblikovani ukusom, interesovanjima i navikama njegovog vlasnika, dok arhitektura i osvetljenost tog prostora doprinose stvaranju jedinstvene atmosfere koja može uticati na umetnika i proces stvaranja. 

Bilo da služi kao mesto stvaralačke izolacije ili kao prostor susreta, dijaloga, društvenog i umetničkog udruživanja atelje je centralno mesto umetnikovog stvaralaštva, utočište ideja i mašte, te često prvi okvir u procesu nastanka umetničkog dela.

Kroz devedeset izuzetnih fotografija ateljea španskih umetnika iz arhiva Instituta za kulturno nasleđe Španije predstavljenih na izložbi „Ateljei umetnika” prepoznaje i naglašava značaj i vrednost prikaza tih prostora kao ključne teme u istoriji umetnosti. 

„Fotografije predstavljene na izložbi nastale su u periodu od kraja 19. do polovine 20. veka i prikazuju umetnike u prostorima stvaranja. Bilo da je reč o poznatijim španskim autorima ili onim umetnicima čije je stvaralaštvo ostalo na margini zvaničnog toka istorije umetnosti posetiocima se omogućava da „zavire“ u lične prostore stvaralaca, ali i da se na jedan potpuno drugačiji način upoznaju sa društvenim, kulturnim i umetničkim karakteristikama epohe definisane hronologijom nastanka izloženih radova“, kaže za Kulture.rs kustoskinja izložbe Stanislava Jovanović Mindić.

Prikazane fotografije imaju izuzetnu vrednost, dokumentarnu i estetsku, jer su ih radili istaknuti fotografi onog vremena, među kojima se ističu  Marijano i Visente Moreno, Ruis Vernaći, Aurelio de Kolmenares Orgasa, grof od Polentinosa, Kabre, Vunderlih ili Pando. 

„Izložene fotografije pružaju nam dublji uvid u svet umetnika. Njihova estetska vrednost leži u izvanrednoj tehničkoj veštini fotografa da majstorski poveže enterijer ateljea sa umetnikovim prisustvom, te da stvori jedinstvenu celinu. Međutim, njihov značaj često prevazilazi čisto estetske vrednosti, jer su ove fotografije, pre svega, dragocen dokument i svedoče o vremenu u kojem su nastale, predstavljaju važan dodatak biografijama umetnika, i pružaju vizuelni uvid u njihov kreativni prostor i trenutke stvaranja. Tako, kada posmatramo te fotografije, ne gledamo samo umetničku fotografiju, već i deo istorije, umetnosti i života samih umetnika.“, dodaje kustoskinja 

К:I kada zavirimo u lične prostore umetnika, šta možemo čitati iz njih?

Kada zavirimo u ove lične prostore umetnika kroz fotografski medij otkriva se niz podataka i detalja.

„Pre svega, izgled i uređenje enterijera ateljea direktno svedoče o društvenom statusu i ugledu umetnika. Od reprezentativnih salonskih prostora, koji jasno govore o stečenom priznanju i uspehu, do manjih, intimnijih stanova koji su bili utočište umetnicima, kao na primer tokom studentskih dana ili tokom perioda traganju za mestom u umetničkom svetu. Kroz njihovo uređenje i sveukupni izgled dosta saznajemo o dominantnoj estetici epohe, ali i o ličnoj estetici, ukusu i navikama umetnika. Svaki element – od izbora nameštaja do rasporeda predmeta – odražava individualnost stanara. Ovi prostori su često obogaćeni raznovrsnim predmetima primenjene umetnosti i mnoštvom drugih detalja koji nisu tu slučajno. Različiti predmeti u prostorima ateljea mogu biti pravi odraz kolekcionarske strasti umetnika, njihovog obrazovanja i širokih interesovanja. Ponekad nam mogu otkriti i koji su im predmeti služili kao inspiracija za nastanak umetničkih dela.“

Osim što je bio intiman prostor za stvaranje, atelje je bio i važno mesto društvenih okupljanja i susreta, a mnogobrojni primeri sa izložbe svedoče o ateljeu kao mestu društvene kohezije, a pojedine fotografije omogućavaju uvidu u odnos umetnika i modela, ali i umetnika i porodice.  

К: Ko su umetnici sa fotografija?

Prilikom odabira slika za ovu izložbu, kustosi Isabel Argerić Fernandes i Oskar Munjos Sanćez, poseban fokus su stavili na estetske vrednosti i tehničko savršenstvo fotografija. S obzirom da su dela i umetnički putevi stvaraoca izuzetno raznoliki, postavka nije isključivo hronološki koncipirana, a posetiocima se omogućava da kroz nekoliko tematsko-vizuelnih celina prate izložene radove. 

Među predstavljenim umetnicima nalaze se neki od najistaknutijih stvaralaca čija dela danas predstavljaju značajan deo španske kulturne baštine. Izdvaja se ime slikara Aurelijana de Berueta, čiji je sin postao direktor Muzeja Prado u Madridu, jednog od najznačajnijih muzeja u Španiji. Prikazan je i atelje vajara Eduarda Barona Gonsalesa, čija nas fotografija ne podseća samo na njegov umetnički rad, već i na pionirski poduhvat – prvu obradu zbirke vajarskih radova Muzeja Prado. 

Pored njih, izložba prikazuje slikarski atelje Morena Karbonera, zatim istaknutog vajara Marijana Benliurea ili Agustina Kerola, autora bogate skulpturalne dekoracije Nacionalne biblioteke u Madridu, kao i umetnika koji su aktivno radili na zaštiti kulturnog nasleđa Španije tokom Građanskog rata (1936–1939). U okviru izložbe prikazan je mali broj ateljea umetnica, a ova činjenica može nas usmeriti na dublje promišljanje o prisustvu žena umetnica u istoriji umetnosti. 

Posebna pažnja je posvećena onim umetnicima čiji je rad svojevremeno bio visoko cenjen od strane kritike, ali su njihova dela, nažalost, nepravedno pala u zaborav ili ostala na marginama razvoja španske i evropske umetnosti. 

Upravo je u tome ogroman značaj ove izložbe, jer pruža priliku da se ukaže na ona umetnička imena koja su vremenom zaboravljena, te da se njihove ličnosti i stvaralaštvo reaktuelizuju.

К: Izuzev španskih umetnika, uz saglasnost Instituta za kulturno nasleđe Španije, ova postavka dopunjena je i sa fotografijama sedam domaćih umetnika…

Uz saglasnost kolega iz Španije dopunili smo postavku fotografijama nastalim u ateljeima srpskih umetnika. Želeli smo da napravimo paralelu, da vidimo koje su sličnosti i razlike u predstavama umetnika u ateljeima, kao i šta je to što ih povezuje. Proces odabira fotografija smo započeli s jednom većom grupom fotografija, ali smo se na kraju odličili da prikažemo one umetnike povezane sa kolekcijom Galerije Matice srpske i njenom istorijom. 

Na izložbi je predstavljeno sedam fotografija ateljea srpskih umetnika, i to: Paje Jovanovića, Uroša Predića, Stevana Aleksića, Ivana Tabakovića, Milana Konjovića i Ljubice Cuce Sokić. Ovih sedam fotografija hronološki se datuju od 1889. do 1974. godine. Najstarija fotografija nastala je u ateljeu Paje Jovanovića, dok je najmlađa iz ateljea Milana Konjovića.

Fotografije ateljea nastale su u različite svrhe, kao narudžbina umetnika ili za potrebe objavljivanja u novinskim člancima. Neke su služile predstavljanju umetnika i njegovog stvaralaštva potencijalnoj klijenteli, dok su druge bile namenjene za porodične albume na šta ukazuju primeri gde se umetnici fotografišu sa članovima porodice kraj svojih radova (atelje Stevana Aleksića). Poseban tip fotografije prikazuje umetnike u ateljeima dok sede ili stoje u ambijentu ispunjenom svojim radovima, bilo dovršenim ili onim koji tek treba da dobiju konačnu formu. Na fotografijama slikara modernista situacija je malo drugačija, te možemo videti umetnike koji su u prostoru svog stvaranja prepušteni razmišljanju u trenutku rada ili sagledavaju svoje završene radove. 

Kada govorimo o autorima fotografija, za mali broj možemo precizno odgovoriti o kom fotografskom studiju ili fotografu je reč. Ipak, bez obzira što na neka od pitanja u ovom trenutku nemamo precizne odgovore, ova izložba nas je podstakla da sagledamo izuzetan značaj fotografija umetničkih ateljea za nacionalnu istoriju umetnosti, ali i da ovu temu preporučimo za neka buduća istraživanja.  

К: Možemo li kroz ove fotografije uočiti poveznice između španskih i srpskih stvaralaca?

Uprkos geografskoj udaljenosti i različitim kulturno-istorijskim prilikama ono što povezuje španske i srpske umetnika je univerzalna potreba slikara ili vajara za predstavljanjem u prostorima gde su stvarali. Umetnici, bilo u Madridu ili Beogradu, težili su da svoj atelje predstave kao mesto koje je mnogo više od običnog radnog prostora. To su bili, u manjoj ili većoj meri, pažljivo uređeni prostori, opremljeni alatom za slikanje i vajanje, ali i svim onim rekvizitima koji su doprinosili stvaranju slike posvećenog stvaraoca i intelektualca. Ta potreba za vizuelnim iskazivanjem sopstvene profesije ali i značaja sopstvenog rada kroz fotografski medij bila je sveprisutna kod stvaralaca širom Evrope, pa tako i u Španiji i Srbiji.  

К: Posebno mesto u pratećem programu izložbe, kroz jedno predavanje, dobio je naš vajar Đorđe Jovanović, o čijem životu i stvaralaštvu svedoči veliki broj fotografija.

U okviru pratećeg programa izložbe posebno predavanje bilo je posvećeno predavanju  priči o ateljeu vajara Đorđa Jovanovića, rodonačelnika vajarke discipline u nacionalnoj umetnosti. Kroz objektiv fotoaparata zabeleženi su posebni trenuci iz prostora umetnikovog stvaranja, a sačuvane fotografije ne samo da dočaravaju izgled ateljea, već pružaju i pogled iza kulisa umetničkog procesa, prikazujući vajara u dubokoj povezanosti sa svojim delima tokom trenutaka stvaranja. Ovi ovekovečeni momenti predstavljaju dragocen dokument za istoriju nastanka Jovanovićevih dela, ali se istovremeno mogu tumačiti i kao portret samog umetnika. Na predavanju, posebna pažnja je bila psovećena analizi fotografija sa predstavama umetnika u ateljeu, odnosno tome kako je umetnik birao da bude predstavljen i s kojim radovima, kao i da li ti vizuelni zapisi predstavljaju odraz umetnikovih razmišljanja o sopstvenoj profesiji i umetničkom identitetu.

К: Izuzev postavke, neki ateljei su „oživeli“ pomoću VR-a?

Naša namera bila je da postavku upotpunimo digitalnim sadržajima i da posetiocima pored uživanja u izuzetnim fotografijama omogućimo i (virtuelni) ulazak u atelje umetnika. U saradnji sa Fakultetom tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu smo, na osnovu sačuvanih fotografija iz ateljea Đorđa Jovanovića i Milana Konjovića, kreirali virtuelne digitalne rekonstrukcije i na taj način predstavili prostore koje danas više ne postoje u originalnom obliku. Rekonstrukcija ateljea podrazumevala je prikupljanje brojnih podataka, analizu detalja sa fotografija i sačuvanih dokumenata, kao i starih prostornih planova kako bi se što vernije prikazali te enterijeri. Ovaj tip aplikacije omogućiće posetiocima da „prošetaju“ kroz ateljee naših poznatih umetnika, da uživaju u njihovim radovima, da se upoznaju s predmetima i atmosferom prostora gde su nastajala neka od najznačajnih dela srpske umetnosti. Sa ovim digitalni rekonstrukcijama ateljea reprodukovanim na posebnim ekranima i putem VR naočara, uspeli smo da, na neki način, proširimo granice muzejskog doživljaja i da na interaktivan način prikažemo stvaralaštvo srpskih umetnika. 

Drugi tip digitalnog sadržaja takođe je kreiran u segmentu izložbe posvećenom fotografijama srpskih umetnika. Putem aplikacije proširene realnosti, svi zainteresovani posetioci moći će da pogledaju gde su se nalazile neke od slika Uroša Predića i Stevana Aleksića iz kolekcije Galerije Matice srpske u nekadašnjim prostorima ateljea poznatih umetnika. Uz pomoć mobilnih telefona biće mapirana mesta na fotografijama ateljea, a posetioci će biti u prilici da pogledaju reprodukcije slika, ali i da uživaju u video animacijama slika „Devojka na studencu“ Uroša Predića i „Autoportret u kafani“ Stevana Aleksića, iz ateljea u Modošu, odnosno današnjem Jaši Tomiću.