„O svinjama sve najlepše“

Ona je trenutno na doktorskim studijama primenjene umetnosti i dizajna na Akademiji umetnosti u Novom Sadu.

Angažovana je kao konzervator u Galeriji Matice srpske.

Ovi radovi, na kojima svinja dominira kao glavni motiv, za umetnicu predstavljaju svojevrsnu introspekciju, pogled na sopstvena iskustva, ali i pogled na okruženje.

Kako piše kustos izložbe Goran Vujkov, ovom postavkom umetnica kruniše i postavlja na pijedestal „neadekvatnu” temu, nastojeći da nas upita o umetnosti, formi, kulturi, društvu i istoriji. 

„Iako se ova izložba bavi svinjama, ona ništa manje ne govori o čoveku.“, konstatuje Vujkov.

„Mene najviše interesuju oblici i forme. Svinja je životinja koja nema nikakvu formu, ona je poput elipse koja je popunjena. Više masa, nego oblik. Masa sa četiri noge, i trouglastom glavom. Ali ipak, toliko je prisutna. Nije toliko interesantna bila umetnicima, poput konja ili psa“, kaže Snežana Mijić za Kulture.rs,

No, pored svinja, u svojim istraživanjima, kaže da je svojevremeno bila opčinjena i kokoškama, „trouglovima na dve noge koji smešno trče“, ali je svinja prevagnula.

„Tek sam kasnije počela da otkrivam šta sve stoji iza tih svinja u mojoj podsvesti. Verujem da sam negde  podsvesno izabrala taj oblik. Već sedam godina pokušavam da pomeram svoje granice, idem na psihoterapije, naučila sam različite tehnike. Došla sam do zaključka da je svinja neki potisnuti bes koji sam na ovaj način izbacila“, dodaje Mijić i naglašava:

„Naziv izložbe došao je sam od sebe, dok sam slikala. I govori kako o karakterima nekih ljudi, ali i različitim situacijama u kojima sam se našla. Bez tih iskustava ne bih bila ovo što jesam, ne bih imala jasne granice, ne bih prošla kroz neprijatne situacije, koje su me mnogo čemu naučile. Zbog toga nekako oprostiš samom sebi. A možda sam i ja ta svinja…“

К: Mnogo ste naučili o svinjama pripremajući ovu izložbu. Koliko su one slične čoveku?

Istraživala sam kako funkcionišu svinje na farmi, njihovu hijerarhiju, kako se koja svinja tretira, jer nemaju sve isti tretman, i svaka ima svoju ulogu. Nerast je jako lepo tretiran, obično krmače i nisu toliko, prasići su jako lepo tretirani, neki žive duže a neki kraće. Svako ima svoju ulogu jer su svi zapravo proizvod jedne farme. Nerast se nabavlja čak i iz inostranstva, pa se neguje, najbolje se hrane, i žive po nekoliko godina na farmama. Tako i kod nas u društvu. Neko je prase, a neko nije…

К: I upravo tu možemo da podvučemo paralelu su Orvelovom „Životnjskom farmom“ i citatom na koji nailazimo u katalogu izložbe: „Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje, i ponovo od svinje do čoveka; ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek.“

Meni je iz Orvela interesantan momenat kako su svinje uvek menjale pravila, kada su ljudi već otišli. Kao i u društvu, imamo konstantno menjanje pravila sebi u korist, pravljenje razlika koje ne bi trebale da postoje u toj meri.

К: Da li se neko prepoznao u naslovu „O svinjama sve najlepše“?

Mada naslov predstavlja lični aspekt, bilo je šta je bilo, bilo je i ružno, ali treba sve najlepše zadržati, ali ne gorčinu i bes. To treba pustiti da ode. Svako to može na svoj način da sagleda.

Pre nego što je izložba otvorena, u celoj paranoji kojom smo okruženi, čini mi se da je ljudima bilo prilično neprijatno, jer nisu znali o čemu se radi. Cela izložba izazvala je veći šok, nego da sam iznela golotinju pred publiku. Postigla je efekat koji je trebala da postigne. Najpre im nije bilo jasno zašto svinje, uz sva ova dešavanja kojima smo okruženi. Živimo u vremenu u kojem stalno čitamo da je sve protiv nas, ali ljudi nekako uvek vide najpre ono što je u njima.

Više ljudi se osećalo prozvanim. Ali mi nije to bio cilj, što opet nije moja krivica, ako se neko osećao loše, i što je neko sam o sebi pročitao da je svinja. Provokacija je bila jaka, neplanski. No nije svinja uvek nešto prljavo. Ona se u Kini doživljava kao obilje, kasicu-prasicu znamo kao simbol novca. 

К: Što se samog koncepta izložbe tiče, baziran je na motivu svinje iz čuvene fotografske serije, studije životinja u pokretu Edvarda Mejbridža…

Cela izložba je koncipirana na Mejbridžovim fotografijama. Pokret i animacija. Kruna postavke je film u kojem se prikazuju različite umetničke tehnike kroz pokret. Kreće od apstrakcije koja ide u običan crtež, crtež raste u akvarel, potom akvarel u ulje, i onda se rasipa. 

Sam koncept sadrži tri broda, prvi koji čine crteži – bavila sam se krokijem, brzim crtežom koji hvata pokret, dok su druga dva bila na jutanim platnima koja sam sama pripremila, s obzirom da sam konzervator. I tu sam eksperimentisala, pa sam ih napravila da izgledaju rustično. I čini mi se da su se te svinje najviše svidele publici –  na juti, nacrtane običnim ugljem. Drugi brod je ulje na platnu, gde sam pomešala komplementarne boje, gde je izašlo sve što je potisnuto u meni. Čula sam da je ljude to podsetilo na Vorhola, mada mi pop art nije bio cilj. 

Cirkulišem kroz ulje, crtež i nove medije. Interesuje me tradicionalna animacija, mada se nikada nisam bavila time detaljno. Interaktivni deo u trećem brodu, u kojem sam postavila oblik svinje napunjen materijalom za jastuke. Deci koja ne znaju da slika ne sme da se pipa, omogućeno je da pomaze svinju, instinktivno… Hteli su i odrasli, ali nisu znali da li smeju da pipnu svinju.

К: Na slikama je, kako kažete, prisutan kolorit Gornjeg Podunavlja…

Kako god da započinjem, stignem do plave, zelene i žute boje. Čini mi se da su boje podneblja sa kojeg je umetnik, uvek  integrisane u stvaralaštvo. Kada gledate slike npr. ruskih umetnika, poput Šiškina, tačno se vidi njihovo severnjačko svetlo, gledajući francuske umetnike prepoznajete svetlo tog podneblja. U tome je razlika između slikarstva i fotografije, jedno nikada neće zameniti drugo. Oko vidi mnogo više boja nego što to može kamera da zabeleži. Takođe zabeleži i atmosferu, ne samo kadar…

К: Baviti se slikarstvom nije lak zadatak i čini se da su mnogi umetnici odustali od tog poziva…

Borba je. Pogotovo žene slikarke veoma često odustanu, ili se udaju, stvore porodicu, nemaju više vremena da se posvete kreativnom procesu. Sa te strane je veliki problem. 

Generalno je teško jer nema nikakve podrške. Moraš je sam stvoriti, ili imaš podršku porodice. Imala sam i jedno i drugo na svu sreću. Niko me nije sprečavao da upišem slikarstvo, ali sam morala sama da se snađem. 

To je takva vrsta posla koji ne može da se desi nakon fakulteta, neophodno je iskustvo, treba da se stvore kontakti. Napraviti izložbu ne podrazumeva samo jednog čoveka koji je naslikao sliku. To je niz ljudi i prijatelja, koji te podržavaju…

К: Podrška generalno izostaje, ne samo što se tiče slikarstva, već i kod drugih vidova umetnosti…

Imamo kvalitetne pojedince. Ovo je takvo podneblje, koje je stvaralo kvalitetne pojedince, imamo kvalitetne umetnike, ali institucije ih teško prepoznaju. U menadžmentu je lider je onaj koji treba da uspostavi sistem, ali sistem u ovom slučaju ne funkcioniše.. Na polju umetnosti, generalno gledano, imamo problem sa saradnjom, timskim radom i međuljudskim odnosima….

К: U kojima se vrlo često „podmeće noga“…

Mislim da je to univerzalna ljudska vrednost. Da li zato što nemamo novca, pa je svako uplašen da će mu pozicija biti ugrožena, što sve čini providnim. Ne mislim da je neko u inostranstvu manje sklon tome, niti da je manje sujetan. Sujetni su svi, samo ima malo više mesta. Puno krokodila mala bara. A treba i mediokriteti negde da se smeste.

Odlazak napolje je početak od nule. Zavisi koliko imaš snage i da li jača ljubav prema tome šta želiš da radiš ili potreba da ne budeš u ovakvom okruženju. Niko ne zna šta ga čeka preko.

Kada shvatimo šta sve ovde ne valja, možemo jedino doživeti nervni slom. Zato motive moramo tražiti unutar sebe. Ne treba se prepustiti učmalosti. Svako mora naći mehanizme da se izvuče iz blata, važan je sopstveni mir. To ne znači pomiriti se sa stvarima takvima kakve su. Svako sebi treba da stvori atmosferu u kojoj može da funkcioniše.