Kosovski boj: Između mita, legende i istorijske prekretnice

U bici vođenoj na Vidovdan 1389. godine, nije bilo pobednika, mada nam izvori govore drugačije. Hrišćanski svet slavio je pobedu srpske vojske, a glas se proneo od Moskve do Pariza.

Iako ne znamo pouzdano da li su zvona crkve Notr Dam oglasila pobedu hrišćanskog oružja, znamo da je francuska aristokratija održala sećanje na podvig srpske vojske u boju na Kosovu.

Tapiserija iz 16. veka koja je krasila prostorije francuske kraljice Marije Mediči, stilizovana predstava Kosovskog boja, nalazi se u dvorcu Šonanso na reci Loari.

Događaji koji su promenili tok istorije

U bici na Kosovu polju,  u kojoj su svoje vojske predvodili knez Lazar i sultan Murat, život su izgubila obojica. 

Mada se nakon ubistva Murata turska vojska konsolidovala, zahvaljujući odlučnim potezom Muratovog sina Bajazita da preuzme vlast umorivši svog brata Jakuba, on ipak napušta ovu teritoriju, što je na kratak period izgledalo kao hrišćanska pobeda.

Ne odustajući od svog nauma Osmanlije su u manjim ili većim pohodima preko Balkana nastavljale svoj prodor u Evropu.

Događaj koji je presudno uticao na dalji tok istorije, obeležen gotovo neprestanom borbom za odbranu Evrope od Turaka i islama, bio je pad Carigrada, maja 1453. godine.

Grad koji je osnovao Konstantin Veliki, nakon 11. vekova branio je car istog imena, Konstantin XI.

Poslednji Romejski car Konstantin prozvan Dragaš, po majci srpkinji Jeleni Dragaš od koje je kažu nasledio hrabrost, poginuo je na zidinama Carigrada braneći prestonicu, ono što je jedino preostalo od već odavno posustalog carstva, znajući da vodi bitku za čast a ne pobedu.

Mehmed II Osvajač, sultan koji je govorio srpski, naučivši ga od svoje maćehe sultanije Mare Branković koju je neizmerno poštovao, šest godina nakon osvajanja Carigrada u koji je premestio svoju prestonicu, osvojio je i Srpsku despotovinu.

Tada su konačno srpske zemlje potpale pod tursku vlast, a Turci su ostvarili svoju osnovnu ideju, da na teritoriji Istočnog Rimskog carstva stvore jedinstvenu, centralističku i islamsku državu.

Put ka zapadnoj Evropi, šezdeset godina nakon Kosovske bitke, za Osmanlije bio je otvoren.

Kult kneza Lazara

Knez Lazar, svakako centralna ličnost Kosovskog boja, istovremeno je istorijska i kultna ličnost, i u nacionalnim okvirima i jedna i druga imaju istorijski značaj.

Godinu ili dve nakon pogibije na Kosovu proglašen je za svetitelja, kada je njegovo telo premešteno iz crkve Vaznesenja u Prištini u manastir Ravanicu, njegovu zadužbinu. 

U stvaranju kulta nisu bile presudne samo njegove sačuvane mošti, već i njegovo junačko držanje i mučenička smrt. 

Taj lični heroizam, hrabrost iznikla iz vere, duboko moralan stav prema životu i smrti u odsudnom trenutku nadolazeće opasnosti, prevazišao je i samog kneza Lazara.

 Sve ove osobine vrlog ratnika natkrilila su i samu srpsku vojsku i sam boj, koji će zahvaljujući tome postati mit na kojem će se graditi težnja za slobodom naroda koji će narednih nekoliko vekova provesti u ropstvu.

Kao najveću dragocenost, čuvane i prenošene su mošti kneza Lazara. U vreme Velike seobe Srba, stigle su do najsevernije tačke seoba, Sentandreju, odakle su par godina kasnije premeštene u manastir Vrdnik-Novu Ravanicu na Fruškoj Gori. 

Početkom Drugog svetskog rata mošti su iz Vrdnika premeštene u manastir Bešenovo a odatle  su sklonjene u Sabornu crkvu u Beogradu. Mošti su ostale neoštećene ali su opljačkane sve dragocenosti koje su se nalazile sa njima, kao što su opljačkane i sve dragocenosti koje su se nalazile u riznicama Fruškogorskih manastira, od strane NDH.

Nakon tri veka od Velike seobe i šest vekova od pogibije na Kosovu, mošti Kneza Lazara vraćene su u njegovu zadužbinu, manastir Ravanicu.

Kult Kneza Lazara i kosovska legenda stvaraju se uporedo i to ne u narodnoj nego književnosti tog vremena.

Njegov sin despot Stefan Lazarević napisao je „Nadgrobno ridanje“, a patrijarh Danilo III „Slovo o Knezu Lazaru”. Tu je i spis koji je sačinila njegova udovica Knjeginja Milica i „Pohvala knezu Lazaru“ njene rođake Jefimije.

Lazareve mošti, tako revnosno prenošene i čuvane čuvale su i sam kult, na samo kao sećanje na neka prošla slavna vremena, na izgubljenu državu već i kao beleg postojanja, podsećanja na potrebu opstanka u ropstvu i u tuđoj zemlji druge vere, i zalog za slobodu.

Knez Lazar, istorijska ličnost

Kada je poginuo na Kosovu, knez Lazar imao je 60 godina.

Njegov otac, Pribac Hrebeljanović bio je logotet, čelnik dvorske kancelarije, na dvoru cara Dušana, gde je i mladi Lazar započeo svoju karijeru kao stavilac, i nastavio je i u vreme Dušanovog naslednika, cara Uroša.

Ovo je bila skromna titula i počasna dužnost, ali Lazar Hrebeljanović je bio dvorski čovek od poverenja, i u carskoj službi ostao je do vremena kada mladi car u ličnosti kralja Vukašina dobio savladara.

Hrebeljanovići nisu bili stara vlasteoska porodica, ali Lazar se oženio Milicom, ćerkom velikog kneza Vratka, potomka Nemanjinog sina Vukana.

Kada praktično nestaje centralne vlasti, u doba prevlasti Mrnjavčevića osamostaljuje se i Lazar Hrebeljanović.

Raspad države započeo je dvadeset godina pre Kosovskog boja na istom mestu, kada su se car Uroš i župan Nikola Altomanović sukobili  sa kraljem Vukašinom. Car Uroš sa delom vlastele je zarobljen a Lazar je mudro ovaj sukob izbegao.

Dve godine kasnije u bici na Marici, u kojoj su se sukobila turska i srpska vojska, poginuo je kralj Vukašin i njegov brat despot Jovan Uglješa, a Vukašinov naslednik, u narodu poznat kao Marko Kraljević nije uspeo da održi srpske zemlje i postaje turski vazal.

Iste godine umro je i car Uroš, i obezglavljena Srbija i baština Nemanjića postaju plen oblasnih gospodara.

Knez Lazar je nakon Maričke bitke dobio na upravu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik. Prestonicu je premestio u grad Kruševac, i ubrzo on postaje najmoćniji srpski velikaš a njegova oblast Moravska Srbija najveća oblast na teritoriji bivšeg carstva. 

Za razliku od drugih moćnih ali preambicioznih i ratobornih velikaša, knez Lazar ostao je u lepom sećanju. Dubrovčani ga u svojim dokumentima spominju kao vrlog čoveka i vladara.

Izmirenje Srpske Crkve i Carigradske Patrijaršije, kada je skinuta anatema sa careva Dušana i Uroša i patrijarha Joanikija, dogodilo se zalaganjem  čestitog kneza, što mu je značajno podiglo ugled.

Moćan i poštovan, i od crkve prepoznat kao dostojan da se nazove  gospodarem i  vladaocem nad svim Srbima, Lazar Hrebeljanović nikada se nije uzvisio  dostojanstvom višim od kneza. 

Mada se u nekim dokumentima pominje kao veliki knez, to nije titula. Epitet „veliki”  vezan je , sasvim zasluženo, za njegovu ličnost.

„Izginuli, da svagda živi budu”

Turci su zaobilazeći Carigrad napredovali na Balkanu. 

Tri godine pre Kosovske bitke Muratov pohod na Srbiju osujetio je knez Lazar, kod Pločnika u Toplici. Sultan se povukao ali je povratku osvojio Niš.

Za odlučujuću bitku koja se odigrala na Kosovu polju, 28. (15) juna na Vidovdan, Murat je sakupio  veliku vojsku iz maloazijskih i evropskih delova svoga carstva uz oprobane vojskovođe Ali-pašu, Evrenosa Jakšina i Šahina i poveo u rat i svoja dva sina Bajazita i Jakuba. 

Knez Lazar sabrao je svoju vojsku, potpomognut Vukom Brankovićem, na čijoj se teritoriji bitka i odigrala a koji je komandovao levim krilom vojske i bosanskom vlastelom koju je predvodio Vlatko Vuković.

Tri Lazareva zeta nisu se pridružila srpskoj vojsci, gospodar Zete Đurađ  Stracimirović Balšić, Jovan Aleksandar bugarski carević i mačvanski ban Nikola Gorjanski.

Malo je pouzdanih vesti ostalo o toku i ishodu bitke. U žestokom sudaru dvaju vojski život su izgubila oba vladara, sultan Murat i knez Lazar sa čitavim pokoljenjem srpske vlastele i vitezova.

U jednom rukopisu s kraja 14. veka sačuvan je tekst koji se nalazio na stubu, kojeg   više nema , na Kosovu polju. Autor teksta nije poznat, ali se pretpostavlja da je to despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara.

„O čoveče, koji srpskom zemljom stupaš, došljak li si ili ovdašnji, kada dođeš na polje ovo, koje se zove Kosovo, i po svemu ugledaš puno kostiju mrtvih, a sa njima mene sa znakom krsta, kako uspravno stojim, ne prođi, no molim te priđi i svu suštinu ću ti reći onoga što se ovde dogodi. Ovde nekada veliki samodržac srpski, koji se zvao Lazar knez veliki, um ognjeni, strancima zaštitnik, hranilac gladnima, tužnima utešitelj, koji ljubi sve što Hristos hoće, ka ovome dakle, sve svoje bezbrojno mnoštvo, muževe dobre, muževe hrabre, mudro privede da u Hristu završe i stradanja venac prime, višnje slave učesnici budu. I tako bezbrojno mnoštvo, zajedno sa dobrim i velikim Lazarom knezom, hrabre duše i verom tvrdom na neprijatelja ustremiše se, i zmaja zgaziše, i umrtviše zveri divljega i velikog protivnika, Amurata i sina njegova, aspidino čedo i gujino, i sa njima i drugih ne malo.

O čuda, Božijih sudova! Uhvaćen bi hrabri stradalac, rukama bezakonim agarjanskim, i mučenik Hristov postade veliki knez Lazar. I sve ovo rečeno dogodi se u leto 6897, indikta dvanaestog, meseca junija, petnaesti dan, a čas je bio ili šesti ili sedmi, ne znam, Bog zna.”

Živo je sećanje i danas, na Kosovsku bitku kada je zajedno sa svojim knezom mučenikom Lazarom dvadeset hiljada „velehvalnih i blagodarnih koje podiže Srpska zemlja, izginulo, da svagda živi budu”.