„Reč reforma, u Srbiji beše samo ona reč kojoj značenje niko nije dublje osećao, a malo ko ju je i razumevao”: Sterija, pisac i reformator koji je bio ispred svog vremena

Kao načelnik prosvete, 1844. godine inicirao je dva ukaza koja je na njegov predlog potpisao knez Aleksandar Karađorđević, a to je Ukaz o osnivanju Muzeuma serbskog i Ukaz o zabrani rušenja starih gradova i njihovih razvalina.

Ovim je postavljen temelj nacionalne delatnosti sakupljanja, čuvanja i zaštite kulturnih dobara.

Muzeum serbski , trebalo je da na jednom mestu sabere starine i da ih za potomstvo sačuva. Prvi inventar Muzeja sačinjen je četiri godine kasnije i imao je 79 rednih brojeva. Danas, zbirke muzeja poseduju oko 400.000 različitih arheoloških i istorijsko-umetničkih eksponata.

Ukaz o zabrani rušenja starih gradova i njihovih razvalina nije imao tako plodan kontinuitet kao ukaz o osnivanju Muzeuma serbskog.

Knez Aleksandar Karađorđević ga je potpisao u nameri da se sačuva srednjevekovno nacionalno nasleđe, a njegov unuk Kralj Aleksandar Karađorđević je iz samo njemu poznatih razloga, odlučio da se sruši srednjovekovna tvrđava Žrnov na Avali, i podigne Spomenik Neznanom junaku.

U Srbiju je Sterija prešao 1840. godine na poziv Praviteljstva srpskog, da predaje prirodno pravo na Liceju u Kragujevcu.

Već naredne godine sa rektorom Liceja i profesorom matematike Atanasijem Nikolićem, koji je kao i Sterija bio iz preka, osnivaju Društvo srpske slovesnosti iz kojeg je proistekla današnja Akademija nauka i umetnosti.

Sterija i Nikolić, obnovili su rad pozorišta u Kragujevcu, a po prelasku u Beograd, kada je premešten Licej, najzaslužniji su za osnivanje prvog stalnog pozorišta, poznatog kao Teatar na Đumruku.

Sterija, načelnik prosvete

Kao načelniku Ministarstva prosvete, Steriji je bilo povereno organizovanje škola u Srbiji. U državi gde je bilo malo pismenih a još manje istinski obrazovanih i kako je Vuk zabeležio „ni u sto sela nije bilo svuda jedne škole”, posao nije bilo lak.

Iako je rad na otvaranju škola krenuo još u vreme Prvog ustanka, odvijao se sporo i teško.

Sterija je zaslužan za donošenje zakona kojim je predviđeno postojanje četiri vrste škola osnovna, licej, gimnazija i poslenotrgovačka.

Donet je 1844. godine i nov nastavni plan i program, a gimnazija je uređena po ugledu na austrijski model.

Zahvaljujući Steriji, ženska deca dobila su mogućnost da se školuju, donet je i akt o ženskim školama a prva ženska škola osnovana je u Paraćinu.

Mnoge školske udžbenike napisao je sam Sterija, a sve važne predstavke, akti i naredbe za škole i učitelje iz njegovog su pera proistekli.

Ipak, njegova koncepcija prosvete i kulture nadilazila je shvatanja sredine u kojoj se našao. Bilo kakva reforma naročito u društveno-socijalnoj sferi bila je teška.

Jovan Ristić, opisujući vreme u kojem je Sterija napustio Srbiju, u svojim Istorijskim spisima zabeležio je:

„Reč reforma, u Srbiji beše samo ona reč kojoj značenje niko nije dublje osećao, a malo ko ju je i razumevao.”

Predsednik Čitaonice u kojoj se skupljala prestonička inteligencija, a koja je i povela raspravu o reformama koje bi Srbija trebala izvesti, posle konsultacija sa vladom je objasnio:

„Srbija odavno uživa sve one slobode za koje je sada ustala zapadna Evropa; u svojoj narodnoj skupštini, Srbija ima i svoj Parlament; u slobodi da svaki Srbin može nositi oružije za pojasom i u kuburama, a ako ko ume pametno da piše, da će naći i slobodnu pečatnju.”

I kako navodi Ristić „skup se raziđe, ubeđen i zadovoljan hvaleći i preuznoseći napredak srećne Srbije pred zaostalim Zapadom”.

Nakon osam godina službovanja, 1848. godine, Sterija je dao ostavku i vratio se u rodni Vršac. U svojoj ostavci pozvao na slabo zdravlje, ali stvarni razlozi ostali su nepoznati.

Srbiju je napustio razočaran i čitajući Ristićeve zabeleške, možemo pretpostaviti zbog čega, mada je tu bilo i ličnih nesuglasica sa Tomom Vučićem Perišićem.

U rodnom Vršcu

Sterija se rodio 1806. godine u Vršcu. U Vršcu je i umro u svojoj pedesetoj godini.

Njegov otac trgovac, Sterio Papaz u Vršac je stigao iz Zemuna, a svoje grčko prezime promenio je u Popović.

Iz braka sa udovicom slikara Vasilija Nedeljkovića, ćerkom poznatog slikara Nikole Neškovića, Julijanom, rodio se Jovan Popović koji je kasnije svom imenu dodao očevo ime Sterija.

Školovanje je započeo u rodnom gradu ali kada je niža gimnazija, „latinska škola” kako se tada zvala, zatvorena, Sterija je prekinuo školovanje i naredne dve godine je proveo u Vršcu.

Beleške o tom periodu njegovog života nalazimo u Pomeniku znamenitih ljudi Milana Miličevića:

„Popović je bio srednjeg stasa, a slaba sastava; leva ruka mu je bila suha, jer mu se još u detinjstvu njegovu počela sušiti. Zato ga je otac hteo dati na berberski zanat, koji se brzo uči, i lako radi.”

Sreća, za berberina nije izučio, već je nastavio školovanje u Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Pešti, da bi prava završio u Kečmarku u Slovačkoj.

Najveći deo svog života proveo je u svom rodnom mestu radeći kao privatni nastavnik i jedno vreme kao advokat. Vršac je u to vreme bio varošica trgovaca, zanatlija, seljaka i nešto inteligencije koju su sačinjavali učitelji, činovnici i sveštenici sa vladikom na čelu.

Sterija je svojim umom i kulturom nadmašio sredinu u kojoj je živeo i u jednom razgovoru sa Jovanom Subotićem se požalio:

„Vi ste srećni u Novom Sadu, vi imate tamo društva, pa se možete kad kad sastati i razgovarati o svačemu pak i onome što pišete. Meni više ne prija ovde u Vršcu, hoće samost da me pojede. Nego znate li šta, ja ću pokupiti moje andravulje, pa eto mene k vama. Samo ako mi Bog da zdravlja i života.”

Zdravlje mu ovo nije dozvolilo, a poživeo je nakon ovog razgovora samo dve godine.

Sterija, pisac

Svoj književni rad Sterija je započeo kao pisac romana, pod uticajem danas zaboravljenog pisca Milovana Vidakovića i atmosfere odbrane nacionalnog bića kroz povratak u slavnu srednjovekovnu prošlost.

Vidaković koji nije bio naročito talentovan pisac a nije ni najbolje znao istoriju, njegovi istorijski romani pisani u avanturističko-viteškom stilu, na osnovu stranih uzora stvorili su srpsku čitalačku publiku i čitav niz podržavatelja.

Prvi Sterijin roman ”Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”, objavljen je 1928. godine u izdanju Matice srpske.

Na sličan način kao i Vidaković, on je preradio roman jednog prilično beznačajnog francuskog pisca Florijana, čija je radnja smeštena u vreme borbe Španaca sa Mavrima. Špance je zamenio Srbima, Mavre doveo u vezu sa Turcima a Grenadu zamenio Trnovom u Bugarskoj.

Drugi roman koji je trebao da opiše neslogu i borbu u bosanskoj kraljevskoj porodici i šurovanje feudalaca sa Turcima ostao je nedovršen.

Taj Vidakovićev romantični sentimentalizam i sva dela nastala na tom uzoru nisu donela srpskoj književnosti značajnih plodova.

Kada je Sterijino književno stvaralaštvo izašlo iz tih tokova, i krenulo svojim putem i otišlo ispred svog vremena, nastala su dela koja su zauzela pravo mesto u našem književnom i kulturnom nasleđu.

Njegova prva dramska dela ”Svetislav i Mileva”, ”Miloš Obilić” i ”Nahod Simeon”, imaju temu vezanu za Kosovski boj. Ove drame imale su uspeh kod publike, mada su i ova dela imala početničke slabosti.

Ipak njegova najbolja dela su komedije. Kao dobar posmatrač malograđanske sredine u kojoj je živeo Sterija je dobro uočio sve njene komične pokušaje da imitiraju „veliki svet”, karaktere provincijskih skorojevića i uspeo da ih pretoči u komedije koje su nadživele vreme u kojem su nastale.

I danas aktuelne, ”Pokondirena tikava”, ”Laža i paralaža”, ”Kir Janja”, su pokazatelj da je Sterija nepogrešivo u junacima svojih komedija dopro do suštine čovekove prirode koja se izgleda nikad ne menja.

Očigledno je i da je samoj njegovoj prirodi ovaj način izražavanja odgovarao i Jovan Subotić je dobro zapazio:

„On je počeo sa dramom, a svršio sa lirskim pesmama. Ali mu priroda nije bila dramatična ili lirična, nego upravo humoristična. Satira, humor i ironija borile su se u prirodi njegovoj o prvenstvo. Humor je mejdan održao.”

Sterija je bio i pesnik, i mnogo toga što je napisao u stihovima baca jednu određenu svetlost na ono što je napisao i za pozorište.

Kada se govori o pesniku Steriji, smatra se da on pripada jednoj odavno mrtvoj pesničkoj tradiciji. Međutim ne sme se izgubiti iz vida da su Sterija i Branko bili savremenici, u vreme kada se vodila žučna polemika prvenstveno oko jezika koja se prelila i na poeziju.

Branko je prihvatio novu poetiku ali pre svega on je prvi prihvatio jednu novu gramatiku i to mu je dalo prednost, i dovelo do situacije da se sva naša poezija kasnije odmeravala prema Branku.

Branko je pravu slavu pobrao mnogo godina nakon smrti a Sterija je na ovom polju stvaralaštva ostao nepravedno zaboravljen.

Rodoljupci, delo za koje Sterijini savremenici nisu znali

Revolucija koja je 1848. godine krenula iz Francuske, donela je burna ali i krvava vremena u Habzburškoj monarhiji. U Ugarskoj koja se digla protiv Austrijske dominacije pobunili su se i Srbi pritisnuti mađarizacijom tražeći svoja nacionalna prava. Nadanja su bila velika, i verovatno mnogo veća od političkih snaga i vojne moći koje su Srbi imali.

Sve je mnogo više zavisilo od podrške, vojne koja iz Srbije nije izostala i političke koja je zavisila od Rusije. I mada se patrijarh Rajačić obraćao Rusiji, političku i vojnu pomoć u odsudnom momentu dobila je Austrija. Ruski car Nikolaj smatrao je da je podrška svakom revolucionarnom pokretu, izdaja legalnog poretka Evrope.

Tako su se Srbi priklonili Austriji i izgubili samostalnost u borbi koju su vodili.

Revolucija je odnela mnogo žrtava i samo je privremeno urodila plodom.

Bila su to vremena kada je svako pokazao i savest i moral, i to je motiv koji je ogorčenog Steriju naveo da napiše ovo delo:

„Pozorje ovo neka bude kao privatna povesnica srpskog pokreta. Sve što je bilo dobro, opisaće istorija; ovde se samo predstavljaju strasti i sebičnosti…sve što se u njemu nalazi nisam izmislio, nego pokupio sam koje iz života , koje iz novina; i čitatelji će iz gde kojih opština se začuditi kad svoje Smrdiće, Šerbuliće, Žutilove u svojoj istovetnosti nađu.”

Nije poznato da li je Sterija želeo da to svoje delo štampa za života ili da bude izvedeno na sceni i da li je nešto povodom toga preduzimao.

Rukopis ”Rodoljubaca”, sve do 1878. godine bio je u posedu njegovih naslednika, koji su tada sve njegove rukopise predali Matici srpskoj.

Izvesno je da je Tona Hadžić, Matičin sekretar, urednik Letopisa i predsednik Pozorišnog odseka Društva za Srpsko narodno pozorište, čiji je uticaj na pozorišni repertoar u to vreme bio odlučujući, za ovaj rukopis znao.

I pored manjka dobrih domaćih dramskih tekstova ovaj komad je ostao „u fioci”, verovatno iz političkih razloga.

Prvi put ”Rodoljupci” su izvedeni 1904. godine na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu a tek deset godina kasnije u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu .

Ovim svojim delom i predgovorom koji za njega napisao, Sterija nam je ostavio veliko zaveštanje, jednu jetku opomenu i poruku, koja je nadživela i vremena i one kojima je u tom trenutku bila namenjena :

„Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u povesnici učili ko je od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao – donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji”.