„Teško je poznati život, a slikati je lako”: Čudesni svet Ilije Bosilja  

Ponikli u istom mestu, jedan školovan, intelektualac,  drugi paor stvoriće dela sa izrazitim ličnim pečatom, koja će ih činiti ne samo prepoznatljivim nego i posebnim.

Sava Šumanović je jedan od najznačajnijih srpskih modernističkih slikara prve polovine 20. veka, dok je Ilija Bosilj jedinstven fenomen jugoslovenske marginalne i naivne umetnosti.

Rođeni godinu za godinom, Šumanović 1896. godine i Bosilj godinu dana ranije, Šumanović će sav svoj život posvetiti slikarstvu, dok će Ilija Bosilj početi da slika kada Šumanovića odavno više ne bude bilo.

Obojica osuđeni na smrt 1942. u NDH, Šumanović smrt nije izbegao, Ilija Bosilj jeste. 

Neke druge prilike, ne ratne, već društvene, možda neuporedive ali isto tako nepravedne i teške navele su Iliju Bosilja da se okrene slikarstvu.

Kada mu je oduzeta zemlja, nije Ilija samo ostao bez svog imanja, bez svojih vinograda i svog parčeta te masne, crne, plodne ravnice,  nego je otrgnut  od suštine svog postojanja, onog iskonskog što čoveka paora vezuje za zemlju kao neposrednog učesnika u tom neprekidnom procesu rađanja jedinom, izvesnom i nepromenljivom od postanja sveta.

Kao i mnogi, koje je zadesila ista sudbina, jer su „stajali na putu ideje koja je stvarala bolje i pravednije društvo”,  obeležen i nepoželjan, postao je čovek sa margina, autsajder novog društvenog poretka.

U životu Ilije Bosilja, naročito  u njegovoj biografiji stvaralačkog perioda, ogleda se duh vremena, ne onakav kakav je predstavljan već onakav kakav je on zaista bio.

Jedinstven i neponovljiv

Tom zemljoradniku bezemljašu, gotovo neukom koji je počeo da slika u svojoj 62. godini, pošlo je za rukom ono čemu svi umetnici teže, a što jeste najteže i najređe, da stvore delo jedinstveno i neponovljivo.

Kada je počeo da slika, 1957. godine, Ilija je već bio u godinama kada više nije otkrivao svet. On je taj svet odavno dobro poznavao i svojim životnim iskustvom dobro spoznao sve njegove strane.

Tajne prirode i života sigurno su bile duboko utkane u njemu, u tajnu ljudske duše pronikao je životnim iskustvom, i tokom svog života, kako je govorio, uverio se da su sva božija stvorenja na ovom svetu maramice sa dva lica, da jedno lice prikazuju pred svetom, a drugo pravo, kriju i samo retki imaju prilike da ga vide.

Na svojim slikama Bosilj nije preslikavao stvarnost, ali on jeste slikar stvarnosti, ne one viđene već doživljene, ne njene manifestacije, nego suštine.

On potpuno iskreno i jednostavno razotkriva na svojim slikama kojr nalikuju dečijem crtežu, svoj doživljaj  motiva iz Biblije, mitologije, epova i legendi, likove iz životinjskog sveta, astrološka bića,  dvoglava  ili dvolika stvorenja ali i borbu sa ljudskom glupošću, dvoličnošću i licemerjem.

Neopterećen bilo kakvim slikarskim znanjem, Ilija Bosilj nije svojim stvaralaštvom rešavao slikarske probleme, nije tražio nove forme i oblike i  nije imao uzore.

On je bio umetnik u najelementarnijem smislu te reči, bez pretenzija na uspeh.

Ilija nije slikao samo  da bi slikao. Slikao je,  jer je to bio njegov način da iskaže svoju spoznaju ljudi i života.

„Teško je poznati život, a slikati je lako . Treba samo započeti, posle ide samo. Slaže se jedno na drugo, i kad svršim sliku, vidim da je na njoj sve šareno kao u životu i da svaka istina ima dva lica.”

Neočekivano, ovaj samouki gotovo starac, sa četiri razreda osnovno škole, stvorio je nešto novo i do tada neviđeno, izašavši iz konformizma i zadate teme Jugoslovenskog naivnog slikarstva, i tu je nastao problem.

Nema zemlje za Iliju

Prvi se oglasio Krsto Hegedušić, sredinom šezdesetih godina, član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti sa zvanjem majstora slikarstva, najveći autoritet u oblasti naivnog slikarstva i neprikosnoveni slikar mukotrpnog života hrvatskih težaka, koji je u članku objavljenom u Ekspres Politici izjavio: 

„Sumnjam da je Bosilj autor”.

Povređena sujeta i surevnjivost koja je išla iz dva pravca pokrenula je hajku koja je trajala godinama.

Krsto Hegedušić, rođen u Petrinji, studirao je slikarstvo u Zagrebu na Akademiji za umjetnost i obrt, istoj onoj koju je završio i Sava Šumanović. Opredelio se za socijalno-angažovano slikarstvo i stvarao pod uticajem prvenstveno Brojgela.

Karijeru slikara i profesora Akademije gradio je bez većih potresa još od predratnih vremena. Za razliku od zverski ubijenog Šumanovića i Ilije Bašičevića koji spas za sebe i svoja dva sina našao bekstvom u Beč, Hegedušić, uhapšen pa pušten, rat je proveo slikajući u Zagrebu pod zaštitom nadbiskupa Stepinca.

Tridesetih godina, Hegedušić je osnovao u Hlebinama školu slikarstava namenjenu mladim slikarima seljacima, i započeo rad sa Ivanom Generalićem i Franjom Mrazom.

Već prva izložba, 1931. godine donela im je prepoznatljivost a naivna umetnost ovih neformalnih slikara seljaka postala je popularan oblik umetničkog izražavanja. 

Ivan Generalić je bio prvi majstor Hlebinske škole i prvi koje je razvio svoj lični stil i postaje u stvari dominantna ličnost ove škole.

Sin Ilije Bosilja, Dimitrije Bašičević, istoričar umetnosti, koji je doktorirao na delu Save Šumanovića,  kustos Galerije primitivne umetnosti u Zagrebu i asistent u JAZU,  „usudio se” da dovede u pitanje Hegedušićev ključni značaj za profilisanje  Hlebinske škole naive ali je i odbio da bude autor njegove monografije.

S druge strane, dela Ilije Bosilja srušila su sva dotadašnja pravila jugoslovenskog naivnog slikarstva. Jednostavno, i otac i sin izašli su iz okvira zadatog i poželjnog , svaki na svoj način.

Iliji je bilo osporavano autorstvo, a njegov sin označen kao autor očevih slika. Optužena su dakle,  bila obojica. Oformljena je komisija od  strane Kulturno prosvjetnog veća grada Zagreba pred kojim je Bosilj slikajući morao da dokaže svoje  autorstvo. I dokazao je.

Miljenko Jergović, hrvatski novinar i pisac, opisujući ovaj događaj, 2010. godine,  napisao je:

”Scena kada Ilija Bosilj pred četvoročlanim komesarijatom stvara svoju sliku, da bi jednu kulturnu sredinu , a zatim i cijelu Jugoslaviju, uvjerio da uopće postoji, jedna je od najintenzivnijih i najtačnijih slika naših povjesti i sudbina. Činjenica da o tom događaju ne postoji baš nikakva refleksija, deprimantna je kao i tolike druge činjenice hrvatske kulture. Sitna, ruševna i jadna danas je njezina građevina; sve zidić do zidića, a svaki sebe doživljava kao da je Kineski zid, ili barem dubrovačka zidina. Nema tu zemlje za Iliju.”

I dokle god kulturu, bilo gde, budu omeđavali oni koji oko sebe grade neprobojne zidove na temelju  pogrešnih i unapred potrošenih ideologija, zadovoljni u svom konformizmu i oportunizmu, nigde neće biti zemlje ni za jednog Iliju.

„I biće tako doveka….”

Iliju Bosilja,  ispravnog  čoveka i genijalnog umetnik, zatvaranog i proganjanog kao paora, trebalo je likvidirati i kao slikara. 

Komisija koja je donela zaključak da je „njegovo autorstvo odnosnih djela stvarno i nesumnjivo”, presudila je samoj sebi a ne umetniku u ovoj sramnoj stvari.

I pored svega, hajka je nastavljena i mada je dokazano da Ilija jeste naslikao svoje slike svi su se pravili kao da nije.

To je bio uobičajeni obračun kulturnih krugova s onima koji nisu uterani ili dobrovoljno bili deo tog uskog, plitkog i ideološki zadatog kulturnog formata.

Nije bio pošteđen ni Ilijin sin, Dimitrije Bašičević Mangelos, koji je u ovom prvorazrednom skandalu bio primoran da napusti Galeriju primitivne umetnosti i da svoja profesionalna opredeljenja okrene na drugu stranu, konceptualnoj umetnosti.

Zahvaljujući spletom okolnosti i otac i sin, okrenuli su se umetničkom stvaralaštvu  zahvaljujući kojem su daleko prevazišli lokalne okvire, sredine koja se tako zdušno trudila da ih uništi.

Ilija Bosilj, još za života izlagan je  širom Zapadne Evrope, Japana i Južne Amerike. Posthumno izlagan je i u Americi, zajedno sa delima Pikasa, Kandinskog, Šilea i drugih.

Treći Trijenale naivne umetnosti u Bratislavi, 1972. godine, par meseci nakon njegove smrti dodelio mu je priznanje međunarodnog žirija za dostignuća na planu naivne umetnosti.

Magazin RAW VISION, dobitnik nagrade UNESKO-a za najbolji časopis o umetnosti na svetu, uvrstio je Bosilja u 50 vodećih umetnika autsajder arta na svetu.

Njegove slike mogu se videti na izložbama širom sveta, a deo su poznatih kolekcija i muzeja kod nas i u svetu,  kao što su Kolekcija ”ART BRUT” u Lozani, Muzej ”Anatole  Jakovski” u Nici, kolekcija Rokfelera, Maksa Bila i drugih.

Godinu dana pred smrt, 1971. godine Ilija Bašičević Bosilj poklonio je svom Šidu oko 300 slika i tako je, pored galerije slika Save Šumanovića , formirana još jedna galerija, nazvana „Ilijanum“.