Како је морнар Коста Трифковић запловио у комедиографске воде

У својим успоменама, дугогодишњи секретар и уредник Летописа матице Српске, Милан Остојић каже: “Бранислав Нушић назива себе Трифковићевим ђаком. Бољег признања нек не тражи ни један драмски песник.“

културе.рс • 26. јун 2023.

фото: Википедија

Своју животну причу, Коста Трифковић, као неко ко је рођен у Новом Саду, започео је врло необично, као писар бродског капетана трговачког брода „Јозић“  на путовању од Трста до Одесе.

За ово је заслужан роман једне шведске списатељице „Пустињак на Јовановој стени“, који је као ученик петог разреда гимназије у Винковцима, након прва четири завршена у Новом Саду, добио на читање од свог друга. 

Одушевљен описима живота једног морнара решио је да и сам постане морнар али оцу своју жељу није смео да саопшти.

Шести разред гимназије завршио је у Пешти, а шта му се у Пешти највише свидело записао је у свом дневнику: 

„Још до онда не видех тако красну варош. А шта ми се највише тамо допало, то су били чамци и лађицe. У тој тежњи за морем прође и та година, и ја се опет врнем у Нови Сад“.

Неком згодом, очев пријатељ који је пристигао из Влашке, на једној вечери повео је разговор о мору, и Трифковић у свом дневнику бележи: 

„Тада исти господин почне описивати и хвалити морски живот тако, да по његовим речима лепшег живота на свету нема. Од тог доба отац од мене није имао мира. Сваки дан сам га молио да ме пусти на море.“

Пре свог одласка у наутичку школу у Ријеку, 1861. године, Трифковић се први пут представио јавности, али не оним што ће га касније прославити – те године Матица Српска обележавала је сто година од рођења Саве Текелије. 

Поред осталог, пештански студенти приредили су представу „Кир Јања“, а прву виолину у дилетантском оркестру свирао је Трифковић. 

погледајте још

„Коста је умео врло вешто , баш уметнички да свира у виолину и у клавир“, пише у својим сећањима Остојић.

У наредне две године завршила се и морска авантура. 

Трифковић је за годину дана завршио наутичку школу и још годину провео на броду. 

Изгледа да су страшни морски таласи и још страшнији капетан охладили његову љубав према мору. 

Уз малу преправку једног очевог писма, успео је да се извуче из ове пустоловине и врати у Нови Сад. 

Последња два разреда гимназије завршио је у Ријеци за годину дана, а потом и правну академију, 1867. коју је учио у Пожуну, Дебрецину и Кошави.

Након првог намештења у Пешти, у Нови Сад се вратио 1868. и у новооснованом магистрату добио је друго подбележничко звање. 

У наредних седам година, колико је још поживео, Трифковић је напредовао, преко звања великог бележника, до сенатора у квалификацији председника варошког суда, а потом и вармеђског фишкала. 

У међувремену  положио је адвокатски испит и започео и приватну праксу.

За потпредседника Матице Српске изабран је 1873, а наредне године на његово заузимање поново је у Новом Саду покренут лист „Јавор“.

Петогодишње стваралаштво – за сва времена

Неколико дана пред смрт, 1875. године, Трифковић је дао свом пријатељу Тоши Недељковићу списак својих дела, са жељом да му се дела заједно штампају. 

Ова жеља остварила му се тек двадесетак година касније.

На списку се нашло седам драмских дела, од којих су пет веселе игре, међу којима  су и свима позната „Избирачица“ и „Љубавно писмо“, две слике из живота, три приповетке, и критике, углавном позоришне и две на јавни морал. 

На списак је Трифковић очигледно ставио само своја оригинална дела. 

На њему се нису нашла четири комада, између којих и „Мило за драго“. 

Највероватније је реч о тзв. посрбама, тј. туђим драмским текстовима који су прилагођени укусу домаће публике и одраз су првенствено позоришних потреба. 

Дела која су коришћена у ову сврху углавном нису поседовала значајан уметнички квалитет. 

Обично су употребљавана комична дела разних врста, од шала, лакрдија, веселих игара до мађарских пучких комада са певањем. 

Оваквих комада је Српско народно позориште, од његовог оснивања до 1914. извело стотинак, а на овај број највише је утицала склоност публике ка смешном и забавном.

Веселе игре, по својој форми биле су комична дела, по својој суштини она су била огледало и критика тадашњег друштва и јавног морала. 

Нису оне писане и извођене у толиком броју да би се угодило публици, која у тим политички тешким временима, јесте била жељна забаве али није била ни проста ни неука. 

Главна улога  позоришта била је не да забави већ да поучи, одржи и подигне националну свест, и то је оно што је био вечити трн у оку властима, и у Пешти, и у Бечу – о чему је својевремено говорио и цивилни и војни гувернер Војводства српског и Тамишког Баната, генерал Коронони:

„Код вас Срба није позориште  вандрокашко друштво које из нужде путује да се исхрани, већ вам је цел да народу уливате витешка духа, да му будете свест и понос, и да га одушевљавате за све што је српско и народно, а то не сме бити“.

Управо је велики број шаљивих и забавних садржаја био уступак властима, и управо су они ти који су помогли опстанак позоришта, које је власт на сваки начин настојала да онемогући.

Стваралаштво Косте Трифковића, као позоришног писца трајало је кратко, само пет година. 

За њим је остало недовршених 25 драмских текстова. 

Све што је успео да створи, захваљујући свом великом таленту, постало је и национално и опште, и за сва времена.

Умро је, у тридесетдругој години у Новом Саду, где је и сахрањен на Успенском гробљу.

#Коста Трифковић #Нови Сад #сећања #Српско народно позориштe

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Дон Кихот: Роман овековечен балетом

27. март 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Недеља шпанског језика у Новом Саду: Стручни скупови, радионице и предавања

13:15

сећања >

За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

9. април 2024.

имате вест?
пишите нам!