Оснивање Српског народног позоришта: Најстарији национални театар који је створио народ

„Позориште не треба да сматрамо само као јаки бедем у одбрани народности. Позориште има још један тако исто племенит и важан задатак, а тај је да распростире опште изображеније, да буде у народу чувство пијетета према прошлости његовој, да облагорођава срце, мишљење и осећање“, пише у Позиву за оснивање Српског народног позоришта у Новом Саду, који су потписали Јован Ђорђевић, Светозар Милетић, Стеван Брановачки и Јован Јовановић Змај.

културе.рс • 17. август 2023.

фото: Википедија

Потреба и жеља да се оснује стално народно позориште постојала је доста година уназад, јер су путујуће дилетантске дружине биле кратког века, тешко су се издржавале, а непрекидан путујући живот био је тежак глумцима у сваком погледу.

Да се глумци позоришне дружине Јована Кнежевића из Српског Чанада  које је било на гостовању у Новом Саду, 1861. године нису посвађали због смањених плата, можда би на оснивање Српског народног позоришта чекали још. 

Случај је удесио да се то догоди баш у Новом Саду и да  озлојеђени глумци упуте молбу Српској читаоници да се ставе под њено окриље. 

Читаоница, која је претходне године, након дванаест година, обновила свој рад, под председништвом Светозара Милетића је већ сутрадан одржала седницу и донела одлуку о оснивању Српског народног позоришта.

Међу најзаслужнијима за обнављање Српске  читаонице, као и оснивање Српског народног позоришта био је тадашњи уредник „Српског дневника“ Јован Ђорђевић који је низом својих чланака у овим новинама не само потакао и осталу српску штампу да подржи ову идеју него и сам народ да својим новчаним прилозима омогући обнављање једне и оснивање друге толико важне институције.

Национално питање

Срби, због начина на који је решено или боље речено није решено њихово национално питање у оквиру монархије, нису могли рачунати на било какву подршку Беча или Пеште, нити на било какву материјалну потпору за своје културне институције. 

Свака институција била је основана и издржавана захваљујући добротворима, задужбинарима и приложницима.

Тако је ради бриге око новооснованог првог сталног народног позоришта, 1862. године основано Друштво за Српско народно позориште које се бринуло о раду али и материјалном опстанку позоришта. 

Оваква друштва основана су и у другим местима широм Угарске која су имала задатак да се брину о позоришту на његовим гостовањима. 

За првог управника позоришта постављен је Јован Ђорђевић, и пред њим се нашао нимало лак задатак. 

Одлука о оснивању је донета, позоришна дружина је стицајем околности формирана брзо и требало је обезбедити довољно новца, драмских дела за представљање, али и подићи позоришно здање.

Дружина

Први глумачки састав бројао је осамнаест чланова од којих су шест биле жене. Драгиња Ружић удата за Миту Ружића, Љубица Коларовић удата за Димитрија Коларовића и Софија Поповић биле су рођене сестре.

Најплаћенији чланови трупе биле су две жене, управо Драгиња и Љубица, а њихова сестра Софија са својих тек дванаест година била је најмлађи њен члан. 

Најплаћенија је била Драгиња Ружић са 70 форинти месечно и њена плата је била већа и од плате Лазе Телечког који је био и глумац и редитељ. 

Љубица Коларовић имала је исту плату, 60 форинти као и Телечки,   а најплаћенији глумац био је Мита Ружић са 55 форинти месечно.

Поред њих три, још две сестре, Катица и Јелисавета која се касније удала за Перу Добриновића, са још два брата Лазом и Пајом, исто су ступили у глумачке редове. 

Чланови ове породице и њихови потомци, њих осамнаест, су дали велики допринос позоришном животу, не само у оквиру Српског народног позоришта већ позоришта уопште својим ангажманима у Народном позоришту у Београду али и Земаљском казалишту у Загребу. 

Ћерка Софије Поповић и капелмајстора Српског народног позоришта Аксентија Максимовића, Милка Марковић, првакиња Народног позоришта у Београду, била је изврсна глумца. 

За разлику од претходне генерације која је имала талента али не и образовања, ради глумачких студија боравила је у Бечу, Минхену, Прагу, Паризу, преводила драмска дела са Француског, Немачког и Мађарског и била прва жена редитељ код нас.

Пред трупу је Јован Ђорђевић поставио озбиљан задатак, да се сваке  недеље  мора одржати бар три различите представе и да се тек након три месеца могу понављати, осим ако за то постоји општа жеља публике. 

Без обзира што је задатак био врло амбициозан, већ у чланку који је објавио „Српски дневник“, новембра 1862. године, пише да је трупа за својих десет месеци боравка у Новом Саду, а ишла је и на гостовања, научила нових 46 позоришних дела, а да су за мало више од годину дана списатељи обогатили репертоар позоришта за чак тридесет нових дела.

Глумци су сви без сумње били талентовани, млади, добри певачи, што је уз таленат било неопходно с обзиром да су сви комади били са певањем, али и особењаци – помало склони пићу, кавзи и коцки.

Најтеже је било одржати ред и дисциплину

У својим извештајима које је Јован Ђорђевић редовно подносио, можемо видети какав је тежак задатак пред њим стајао, а да је најтеже од свега било у трупи одржати ред и дисциплину.

Тако у свом извештају са гостовања у Кикинди, Ђорђевић одбору пише: 

„Дошло је до крупних речи и до боја, у ком је наш Исаковић од бирташа и његових слугу бијен и избачен био, а пошто се сутрадан није појавио на проби Ђорђевић пошаље по њега и како каже, доведу га полубуновна, неумивена, неочешљана, подерана и упрљана да га је мука било гледати“.

Ни са Димитријем Коларовићем није имао више среће. 

На истом гостовању, приликом извођења представе „Ђурађ Бранковић“ пре које се Коларовић поприлично напио, Ђорђевић га није смео на позорницу пустити јер како каже: 

„Ја, сам, истина, знао да он у првом степену пијаног стања игра шаљиве роле боље него трезан, али ово је био виши стадијум пијанства  код њега, а друго, није био шаљиви комад на реду, него трагедија.“

Лаза Телечки,  глумац и редитељ, најобразованији члан трупе,  волео је да се коцка па је често задржавао новац који му је био поверен за исплату другим глумцима. 

Петар Видаковић био је оцењен од стане Ђорђевића као занесен и непогодан, кога и најнезнатнији повод може избезумити: 

„При представи Војничког бегунца кад је певао, продерао се са позорнице на музику и викнуо јој је: „Брже!“, а када га ова није хтела послушати, отишао је са позорнице и не испевавши своју песму. Толико цени тај човек публику!“

Ни са женским делом трупе није било лако: 

„Коларовићка, да је сама, дала би се одлучити од свега што је зло. Али овако, не да се с њом ништа урадити… Она је сада у дружини много горопаднија од њене сестре Ружићке, а то су све Коларовићеве лекције.“

Мита Ружић био је одличан глумац, добре и благе нарави и један од ретких на којег није било притужби.

Нови Сад – Загреб – Београд

Без обзира какви су били, успели су да израсту у добре глумце и да својим ангажманима дају допринос Земаљском казалишту у Загребу, као и, заједно са Јованом Ђорђевићем, оснивању Народног позоришта у Београду.

И ако далеко од узора, позоришта у Бечу, али и немачког позоришта уопште, без учитеља глуме, вођени од Јована Ђорђевића и касније Тоне Хаџића који ипак нису били професионалци у овом послу, у односу на загребачке глумце који су све ово имали, не рачунајући на боље услове за рад и довољно новчаних субвенција, новосадски глумци имали су једну огромну предност.  

Знали су добро и лепо су говорили свој језик.

Јован Суботић, политичар, адвокат, драмски писац који је био управитељ Земаљског казалишта у Загребу али и председник друштва за Српско народно позориште након свог доласка у Нови Сад, у својој аутобиографији о томе пише: 

„У Загребу је Фрајденрајх као стари немачки глумац  могао све довести ближе стању немачког позоришта и позорнице, на којој бејаше одрастао; али народног језика није ни сам знао, а опет ролу добро научити, то му је било нашто мало, и то мало врло непознато. А његови другари тако су народни језик хрватски управо књижевни, тако мрцварили, да је било ужасно слушати. И у истину, ко је од Србаља гледао представу на српском новосадског позоришта, тај је барем садржај честито разумео, и у језику није добијао ћушака час на једном час на другом уху. А у Загребу  морао би запушити оба уха, да не чује ништа и онда могао уживати више него у Новом Саду.“ 

Дунђерсково позориште

Изградња позоришта

Планове за изградњу позоришне зграде влада у Пешти је увек посматрала као политичко питање Срба у Угарској, и никада није благонаклоно на то гледала. 

Делегација на чијем је челу био Јован Суботић, која је тим поводом била у Пешти, од Угарског министра унутрашњих послова барона Ватхајма добила је усмено одобрење, али како Суботић извештава: 

„Министар  је сутра дан отишао у купатило некуда ради свога здравља, па се више као министар у те дворе не врати, а наши изгледи истопе се као оно топли летњи облачићи на небу.“

Председник владе гроф Андраши који је разговор окренуо на поље политике закључио је: 

„Србљи ваља да сазнаду своје силе. Две три жупаније и неколико градова, у којима они у великој маси живе, нису мени ништа. Ја могу све прегазити.“

Десет година је било потребно да Позориште дође до своје зграде, али то се остварило 1873. године откупом добровољним прилозима, две године раније на брзину назидане Грађанске дворaне, која се налазила на данашњем Трифковићевом тргу, а која је 1892. године након истека дозволе и поред незадовољства грађана срушена.

До тада су представе даване у сали на спрату кафане Сунце, у кући која и данас постоји на углу Поштанске и Јеврејске улице, а Ђорђевић о тим данима пише: 

„ А ми још немамо своје куће, немамо осим српске и турске никакве друге гардаробе, од намештаја немамо ни једне столице, имамо нешто положеног фонда и више обећаног и никакве сигурне потпоре.“ 

Да би могли да се издржавају, он наставља: 

„Ми нисмо смели ни један дан да пропустимо, већ смо морали каткад преко седмице и два нова комада научити.“

Велепоседник и велики добротвор српског народа, Лазар Дунђерски, 1895. године по пројекту архитекте Владимира Николића, који је између осталог пројектовао Владичански двор у Новом Саду, о свом трошку је сазидао нову позоришну зграду. 

Позоришна зграда назидана је на плацу који је припадао Дунђерском и како није могла бити поклоњена Српском народном позоришту јер су то власти спречиле, издавана је за симболичну једну форинту месечно.

Влада Поповић, послератни управник Српског народног позоришта, глумац, певач и редитељ, овако је  описао у једном интервјуу пожар који је избио око 3 сата ноћу, у којем је изгорела зграда Дунђерсковог позоришта: 

„Ја сам још као дечак одлазио на представе, док је позориште радило у згради Дунђерског. Та зграда је, на жалост изгорела једне хладне и ветровите ноћи у јануари 1928. Изгорела је тада и библиотека драмских дела, која би нам данас била драгоцена, јер је у њој било и доста рукописних дела која се више не могу наћи… Причало се да је пожар први приметио Николај Баранов, солиста опере. Он је волео дуго ноћу да седи, а пожар је избио ноћу. Баранов је дигао узбуну, али није било спаса. Изгорели су и костими које су носили Ружић, Добриновић… А нарочито је велики губитак што је изгорела архива. У њој су били подаци о многим члановима позоришта, у њој су била многа дела. Ко зна каквих је примедби било на њиховим маргинама!... Одјекнуо је тај догађај у Новом Саду. Скупљали су се сутрадан људи да гледају те рушевине.“

И поред свих невоља, захваљујући ентузијазму, али и Друштву које је бринуло и помагало његов рад, позориште је успешно опстајало и радило до избијања Првог светског рата, када је његов рад забрањен. 

У том периоду, изведено је око 10 и по хиљада представа, од тога преко 8.000 на гостовањима,  600 различитих драмских дела.

Након Првог светског рата, Друштво је укинуто а држава је преузела бригу о позоришту, којем је променила  назив у Народно позориште. 

Због лоше материјалне ситуације и недостатка државне потпоре и бриге, у позоришту је прво укинута опера, а након пожара 1928. године у којем је изгорела позоришна зграда,  трупа је прикључена Осјечком позоришту као матичној кући. 

Међутим, са радом је већи део трупе наставо приватно да ради под називом Српско народно позориште, а један њен део прикључио се Позоришту Дунавске бановине основаном тек 1936. године. 

Ова прилично конфузна ситуација и вечити недостатак материјалне потпоре решена је тек након ослобођења Новог Сада, кад већ 1944. године креће обнова и рад позоришта под називом Војвођанско позориште, све до 1951. године, када му је враћен назив Српско народно позориште. 

погледајте још

#Дунђерсково позориште #историја #Нови Сад #СНП #Српско народно позориште

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Дон Кихот: Роман овековечен балетом

27. март 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Недеља шпанског језика у Новом Саду: Стручни скупови, радионице и предавања

13:15

сећања >

За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

9. април 2024.

имате вест?
пишите нам!