„Тамо где је требало да је родољубље, видео сам себичност на рачун српства“: Како су црквени оргуљаш и чешки композитор одредили судбину лекара Јована Пачуа

Половином 19. века, Европу је захватио револуционарни талас који није заобишао ни Хабзбуршку монархију. У то бурно време 1847, годину дана пре избијања Буне, родио се у Александрову недалеко од Суботице Јован Пачу.

културе.рс • 5. јун 2023.

извор: subotica.com

Борба за решавање статуса Угарске на уставним основама у оквиру монархије, који су започели Мађари, распламсала се у крвави сукоб.

„Знам да постоје народи и расе који говоре својим језицима, али нација је само једна –  Мађарска“, био је став вође мађарске револуције Кошута Лајоша, а Србима је поручио: 

„Ови Срби и Раци зову се народ, та то је гомила разбојника! А за разбојнике је само преки суд!“

Кошут је овим ставом оспорио добијање било каквог права на националној основи другим народима, Чесима, Словацима, Србима, Немцима, и Румунима који су живели у Угарској и у односу на Мађаре, били већина.

Он је и не хотећи допринео распламсавању већ пробуђене националне свести и утврђивању потребе окретања према народном и националном кроз борбу за стварање културних институција које ће на томе радити али и политичку борбу за уставно решење националног питања. 

Та борба неће престајати све до окончања постојања и распада монархије.

Након слома револуције 1849.године, Беч је успоставио бирократско полицијску власт са циљем стварања јединствене немачке царевине.

У својим Мемоарима, Јаша Игњатовић описујући Пешту у то врeме, пише: 

„У спољашњој форми никакве разлике, само је у унутрашњој друштвени облик готово за непознање промењен. По улицама светлог дана жандарми патролирају, униформисани на пруску форму. Гарнизон вароши велики, видим по улицама војника, официра, где се поносно шетају, као што обично бива у победилаца. Тип расе мађарске у вароши збрисан, Пешта преконоћ постала чисто немачка варош, кад слушаш и гледаш по њој, рекао би да си у каквој Дрезди или у Франкфурту“.

Тако је било у целој земљи, све до 1860, кад је укинут апсолутизам канцелара Баха, али и Српска Војводина у којој су Срби видели решење свог националног питања.

У таквим је приликама одрастао Јован Пачу, са мајком, братом и сестром, без оца којег су изгубили у Буни.

wikimedia commons

Након завршене основне школе у Александрову, гимназијско школовање започео је у Суботици и преко Кечкемета завршио у Пожуну.

Студије медицине које је започео у Пешти на наговор свог колеге Јована Јовановића Змаја, наставио је и окончао у Прагу 1872. године.

Лекарски позив је био његово основно занимање, музика је била та која је одредила његов животни пут а политичке идеје Светозара Милетића за политичку једнакост свих којима је остао веран целог живота, определило га је да свој живот стави у службу свом роду.

Црквени оргуљаш и кантор, Чех Вићеслав Соушек био је његов први учитељ музике у Суботици.

Сем љубави према музици, умећу репродуковања али и музичком стварању, Соушек је њему улио љубав према Чесима и Словацима, њиховој националној борби и Прагу као центру панславистичке идеје. 

Тако, није случајно да је као студент одабрао да своје студије медицине настави у Прагу где се и музички усавршавао код тада већ познатог Беджиха Сметане.

Управо ће његови учитељи, определити његово музичко стваралаштво инспирисано народним мотивима али и сам његов рад на музичком пољу као борбу за очување националног духа.

Како је живот провео сам, своју егзистенцију није везао за једно место.

Након студија настанио се у Кикинди где је прво започео рад на музичком пољу.

Давао је концерте али и часове музике у свом салону, и са учитељем Тошом Кнежевићем основао хор.

Тада настају и његове прве хорске композиције.

Управо му се ту родила идеја о потреби отварања музичке школе али како је Кикинда била мало место, он са својом идејом одлази у Београд, 1874.

погледајте још

Прва музичка школа у Београду отворена је тек 1899. године, а о свом неуспеху Пачу никада није говорио.

Приређивао је концертне турнеје, а новац од продатих улазница давао је у добротворне сврхе.

Потреба да музиком обликује национални идентитет Српског народа није прошла незапажено код мађарске штампе, па тако Суботички гласник на мађарском језику пише:

“Вече је са музичког аспекта пружило велико задовољство иако се са националног становишта  може сматрати правим демонстрацијама“.

У Сомбор, Пачу се сели 1881, и овaј период његовог живота може се сматрати најплоднијим периодом у његовом музичком стваралаштву.

Тада настаје циклус Српски звуци, тј. дванаест рапсодија за клавир, које  представљају транскрипцију српских народних песама.

Некако у то време, Лаза Костић је наумио да напише либрето за оперету, чије би тема била Гетеова Бајадера, и тим поводом он се обратио писмом Јовану Пачуу:

“За музичког ортака наумио сам замолити Вас…Предмет је врло згодан, да се могу уплести све источне мелодије, па и српске, макар ил управо баш зато, што мислим, да ће ствар, ако нам пође за руком требати изнети на велики вашар тј. у Париз“. 

Ова сарадња није остварена али јесте са Митом Поповићем с којим реализује позоришну игру са певањем Наши сељани чија је тема узета из живота војвођанског села. 

Након неколико година Јован Пачу одлази у Сарајево, где је провео наредних пет година, и у којем је наставио са својом лекарском праксом али и радом на пољу културе, помажући оснивање певачких друштава и сарадњом са часописом Босанска вила.

Босну је напустио због неиздрживе атмосфере непрестаног шпијунирања коју је створио тадашњи министар финансија и надзорник земаљске управе Босне и Херцеговине Бењамин Калај, и он у опроштајном писму Калају, које су објавили сви чешки листови каже:

“Када сам први пут ступио на тле Босне, заверио сам се на три ствари, и то:  да за цело време боравка у окупираним земљама Босне и Херцеговине нећу ићи у државну службу, да се нећу мешати у унутрашње босанске ствари и да цело време боравка нећу бити сарадник ни једног српског-несрпског листа, и моју сам заверу у потпуности одржао“.

Када се прихватио места главног уредника Милетићеве Заставе, 1892. године у Новом Саду, која је већ била у дубокој кризи, није ни слутио да ће већ након непуних шест месеци дати оставку, и о томе он овим речима обавештава свога брата Миту:

“Нашао сам оно што нисам тражио, а видео оно што нисам желео видети. Тамо где је требало да је родољубље, видео сам себичност на рачун српства . То је данас с још другим манама у српству овладало“.

Више под политичким него економским притиском стасала је нова генерација, у једној новонасталој грађанској средини, која је била више опортуног него борбеног духа, њему потпуно страном.

Помало разочаран и уморан он одлази у Загреб, где је и умро од последица можданог удара 1903.године.

И ако под непрестаном полицијском присмотром, коју је доживео као изазов наставио је свој рад сарађујући на културном пољу где код је то било потребно. 

И као лекар Јован Пачу утврђен у свом родољубљу је служио народу.

У време Српско-Турског рата 1876, као добровољац јавио се у војно санитетску службу, и уредио једну пољску етапну болницу којом је и руководио.

Сво време свог живота и рада у Сомбору бесплатно је лечио ученике Учитељске школе.

Боравећи у Сарајеву, лечио је штићенике Мис Ирби, али и радио на њиховом музичком и општем образовању,  енглескиње која је била ангажована на добровољном раду старања над српској сирочади.

Када би једном речју, требало описати лик и рад др Јована Пачуа, била би то свакако реч неуморан.

Ретко прожет живот толиком енергијом и тако непоколебљивим родољубљем.

#Јован Пачу #композитор #културе.рс #пијаниста #сећања

сећања >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

Дон Кихот: Роман овековечен балетом

27. март 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Недеља шпанског језика у Новом Саду: Стручни скупови, радионице и предавања

13:15

сећања >

За њега су говорили да је ”неморалан и саблажњив”, а запамћен је као један од најбољих сликара своје генерације

9. април 2024.

имате вест?
пишите нам!