”Уметност проналази пут без обзира на препреке”

Изложба „На путевима српске уметности 1923-2023 - Од Коњовића до Марине Абрамовић“, коју је приредила новосадска Галерија БелАрт замишљена је као један могући поглед на најзначајнија збивања и уметничке личности које су обележиле српску модерну уметност током протеклих сто година, од 1923. године па до данас.

Арсеније Мандић • 11. октобар 2023.

фото: В. Величковић

Изложба је презентована у пет сегмената који су одређени друштвеним амбијентом, али и ликовно-уметничким специфичностима и представљена је у шест засебних простора у објекту названом Радионица у оквиру Дискрикта.

Први део изложбе маркира период од двадесетих година прошлог века па до почетка Другог светског рата, указује на појаву зенитизма, као нашег аутентичног доприноса интернационалној авангарди. 

Двадесете су и време у којeм се јавља кубизам којим је у нашем сликарству унета драстична промена схватања слике која је допринела развоју модернистичких идеја у српском сликарству прве половине двадесетог века.

Следи сегмент у оквиру кога је представљен период експресионистичког сликарства од интимизма до снажног колоризма, кроз дела великана наше уметности Саве Шумановића, Јована Бјелића, Петра Добровића и других… 

Послератна превирања у српској уметности, од 1945. до краја 60-тих, су представљена кроз дела нове генерације уметника који ће установити „естетски модернизам“ увести српску и југословенску уметност у европске уметничке тенденције, као што су чланови „Задарске групе“, „Децембарске групе“ и други.

Велики рез у нашој уметности је направљен крајем шездесетих и током седамдесетих година прошлог века када се појављују актери тзв. „нове уметничке праксе“ и концептуалне уметности, те чланови суботичко-новосадске групе Bosch+Bosch.

У последњој деценији двадесетог века дешавају се активистички покрети, обнављају се модернистички принципи нарочито изражени у „новој“ или „другој скулптури“.

Последњи сегмент изложбе посвећен је уметности после 2000. године када у српском друштву долази до транзицијских промена, које подразумевају и транзицију унутар саме уметности – од класичних ка новим технолошким медијима.

„Посетиоци до сада нису имали прилике да виде 90 одсто радова који су приказани на овој изложби, а има их преко 200, јер је већина радова позајмљена из приватних колекција или корпоративних колекција – од Zepter музеја, Wiener Städtische колекције која је позајмила чак 29 радова, уз петнаестак приватних колекција из Београда и Новог Сада, међу којима је неколико најзначајнијих приватних српских колекција“, каже за Културе.рс директорка новосадске галерије БелАрт Весна Латиновић. 

То је корпус који чини већину ове изложбе – ексклузивни радови који су се могли видети само у домовима колекционара.

”Приватне колекције су махом фокусиране на уметност између два рата. У новије време се тек мањи број колекционара одлучује за савремену уметност, што јесте циљ приватних галерија – да их заинтересујемо и усмеримо на савремену уметност и да на тај начин помогнемо актуелној сцени”, додаје Латиновић. 

фото: В. Величковић

К: Како се српска уметност променила за претходних 100 година?

Када се осврнемо на период од 100 година, можемо да сагледамо бројне историјске и друштвене промене које су се у том периоду догодиле. Пошто су уметници они који антиципирају, или први реагују на велике промене и драматичне догађаје, јасно је да је иза нас једно богато уметничко наслеђе. 

Аутор изложбе, ликовни критичар Сава Степанов је претходних 100 година поделио на пет сегмената од којих сваки покрива приближно две деценије. Кренули смо из контекста из кога креће српска модерна уметност, од зенитизма, који се 20-их година прошлог века дешава у Београду истовремено са аванградним покретом у Паризу. Обично се у нашој историји дешавало да каснимо, да се уметничке промене догађају 10, 20 и више година након појаве одређених уметничких тенденција у свету. Међутим, у том тренутку зенитизам представља   синхрону уметничку појаву и аутентичан допринос интернационалној авангарди. Период између два рата је специфичан јер још није зацелила траума Великог рата, а јављају се   нове зле слутње, осећај напетости који су уметници исказивали. Следе послератне године и краткотрајан период социјалистичког реализма, а затим период борбе уметника за нове модернистичке тенденције. Паралелно, 70-их година прошлог јавља се концептуална уметности и “нове уметничке праксе” – уметници окупљенх око СКЦ у Београду, у Војводини група Bosch&Bosch, док се током осамдесетих јављају пост модернистичке појаве а затим у кризним деведесетим годинама потреба за обновом модернистичких принципа у уметности и друштву. 

После 2000. наступају транзицијске промене у нашем друштву али се истовремено дешава и транзиција унутар саме уметности од класичних ка новим медијима, о чему је посвећен последњи сегмент изложбе. 

У сваком случају изложба „На путевима српске уметности 1923-2023” је само један од могућих приказа. Постоје и друге могућности читања. Наша намера била је да прикажемо најзначајније појаве укључујући оно што је специфично настало у Војводини.

К: Колико је приватно колекционарство развијено у Србији?

Зачудили бисте се колико има пасионираних колекционара у Србији и колико значајних уметничких дела они похрањују у својим збиркама. Њихова колекционарска страст, брига и посвећеност заслужују поштовање. Одлучили смо се да на изложби представимо радове из приватних колекција које нису доступне широј јавности с намером да афирмишемо приватно колекционарство. Пасионирани љубитељи уметности подстичу развој уметничке сцене, а на крају врло често своје колекције остављају музејима.

Нови Сад са три институције на Тргу галерија: “Галерија Матице српске”, “Спомен збирка Павла Бељнског” и “Поклон збирка Рајка Мамузића”, илуструју значај колекционарства у нашој историји јер су настале као легати, донације приватних колекционара, од Саве Текелије, преко Павла Бељанског до Рајка Мамузића. Дакле, посетилац Новог Сада на Тргу галерија може да стекне релевантан увид у нашу уметничку баштину од 18. до 20. века захваљујући колекционарској пасији.

К: Како оцењујете наш однос према уметности?

Однос према уметности је универзална категорија. Људи, у већини, у свом бићу имају потребу за емотивним доживљајем који нуди уметничко дело, без обзира да ли се ради о музици, визуелној уметности, филму или некој другој уметничкој дисциплини. Однос према уметности је емоција – у сусрету са уметничким делом осећамо емоцију, а емоција нас чини јединственим у живом свету.  Чак и када говоримо о вештачкој интелигенцији она није у могућности да створи емоцију. Наравно тај исконски осећај и склоност треба открити и неговати.  Важно је образовање и едукација, али нажалост, у школским програмима нема довољно предмета који младе људе упућују у област уметности.  Данас, у време интернета, имамо могућност да пуно информација добијемо, али то не може да замени непосредан контакт са уметношћу.

фото: В. Величковић

К: Ова изложба одржава се у моменту када се обележава 125 година од рођења и 30 година од смрти Милана Коњовића, чија је уметничка биографија, како сте својевремено рекли, метафора уметничких процеса у Србији прошлог века…

Ми смо малом поставком из Галерије Милан Коњовић и анимацијом слике “Мој атеље” која се чува у “Поклон збирци Павла Бељанског” желели да одамо почаст уметнику кога често називају сликаром једног века јер је живео 95 година и сликао више од 70 година. Oн је у неколико наврата отварао нове путеве или учествовао у новим тенденцијама на српској уметничкој сцени 20. века. 

Био је присутан у кубизму, у предратним годинама, затим се бавио неком врстом ангажованог скикарства, a после рата је био један од најжешћих бораца против социјалистичког реализма. Коњовић се 50-тих година дотиче апстракције, а 1961. је приредио час јавног сликања на крову школе ”Ђорђе Натошевић” у Новом Саду, када је позвао публику да  присуствује  чину стварања и тиме наговестио, антиципирао,  нешто што ће се десити 70-их година – појаву концептуалне уметности.  Осамдесетих година се византијским циклусом укључио у неоекспресинистичко сликарство и модернистичке тенденције. 

К: Колико је наша уметност била, а колико је сада, укључена у регионалне и глобалне уметничке токове?

Српска уметност је, углавном, била тихи пратилац збивања у европској уметности. Међутим, дешавало се да у појединим тренуцима српски уметници буду запажени у неким важним авангардистичким ситуацијама – попут часописа Зенит и зенитиста током двадесетих година. У Паризу су тридесетих година признавани домети Шумановића, Коњовића, Добровића, Милуновића и других; на послератним интернационалним биеналима награђивани су Лубарда, Протић, уважавани су Величковић, Дадо Ђурић, а током седамдесетих су Марина Абрамовић, РашаТодосијевић, Балинт Сомбати и други постали запажени актери концептуалне уметности. Никако не треба сметнути с ума да смо као дугогодишња комунистичка и социјалистичка земља били дуго година „изван фокуса“ те бројни значајни домети српских уметника нису доживели адекватну интернационалну афирмацију.

Нажалост, наша историја, наша стварност – нису ишли на руку афирмацији наше уметности у иностранству. Ако изузмемо период шездесетих и седамдесетих, држава није „инвестирала“ у промоцију наших културних и уметничких домета у иностранству. Данас смо у нешто бољој ситуацији него током претходних неколико деценија али све то још није на нивоу који заслужују постигнућа и потенцијали наших уметника. Онда није чудо што је недавна изложба ”Без назива: скулптура после скулптуре”, коју је Галерија БелАрт приредила у Темишвару у оквиру програма Темишвар – европска престоница културе, била примљена као неочекивано и изненађујуће добра изложба.

К: Шта је посао галеристе?

Галериста има веома важну улогу као неко ко презентује и промовише уметника. Oн је пре свега неуморни медијатор, између уметника и љубитеља уметности. Уметник треба да се бави стварањем, док све остало за њега може да уради галериста. Галериста брине о уметнику на разне начине, његова улога је да му обезбеди услове за рад, да га подстиче, усмерава, суочава са критичарима и историчарима уметности. Галеристи стручној јавности, колекционарима и широј публици откривају занимљиве уметничке појаве на изложбама које организују. У галеријском систему, који функционише у свету, постоји структура, фукционалан ланац који чине уметник, уметничко дело, галериста, ликовни критичар, публика, музеј. 

К: Да ли уметност мора да одговара директно, како је то сада тренд, на друштвено-политичке проблеме, готово свакодневно? Да ли јој је потребна таква врста ангажмана?

Уметности ништа није потребно. Она је слободна и безусловна. Није неопходно да се реагује на друштвене и политичке промене, али је природно да се то и дешава. Уметност треба да се бави етичким питањима, али она мора у својој суштини да поштује естетику. Етика и естетика су непходни, а све остало је слобода стварања.

#Весна Латиновић #Галерија БелАрт #Дистрикт #изложба #интервју #На путевима српске уметности #Нови Сад #Од Коњовића до Марине Абрамовић

мишљења >

најновије >

Нада Савковић

филолог

Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.

Владимир Бајић

”Градитељи Новог Сада”

”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.

теме >

”ФисКултура без граница”: Лето на Тргу галерија у духу Олимпијских игара

25. јун 2024.

мишљења >

најчитаније >

студенти >

Изложба ”Ризик” у Галерији АУНС

6. јул 2024.

сећања >

„Тешко је познати живот, а сликати је лако”: Чудесни свет Илије Босиља 

12. јул 2024.

имате вест?
пишите нам!