Дијагноза савременог човека кроз слике Жељка Виторовића

Поставка окупља радове који на упечатљив начин проблематизују положај савременог човека, његов однос према технологији, капиталистичком друштву и свету који се убрзано мења, остављајући појединца дезоријентисаним и отуђеним.

Иако се користи традиционалним сликарским техникама и реалистичним, односно хиперреалистичним изразом, Виторовић не припада уметницима окренутим носталгији или пуком приказивању стварности. Његово сликарство усмерено је ка савременим друштвеним феноменима, али и универзалним питањима људског постојања. У средишту готово свих његових радова налази се човек – усамљен, изгубљен између прошлости и будућности, између стварног и виртуелног света.

„Главни мотив његових слика је човек. Он га посматра кроз призму савремених друштвених феномена али и вечних, великих тема које су одувек присутне у уметности или боље рећи, њихов су основни покретач. Изложба отвара многа питања која су универзална али доста зависи од искуства сваког од нас понаособ. Можемо генерализовати и рећи да се Жељко бави питањима суштине људског постојања”, објашњава за Културе.рс Бранко Јанковић, који заједно са Ирмом Микеш чини ауторски тим изложбе.

Виторовићев свет насељавају фигуре које делују истовремено реалистично и нестварно. Оне су уроњене у просторе испуњене симболима савремене цивилизације – рекламама, машинама, фрагментима урбане културе и визуелним елементима који подсећају на поп-арт естетику. 

Управо у том судару хиперреалистичног приказа човека и агресивне, шарене позадине настаје снажна друштвена критика.

Растућа зависност од технологије, архитектура која је изгубила свој првобитни смисао, удаљавање човека од природе и свакодневни живот унутар потрошачког система само су неки од мотива који се отварају кроз изложбу. 

Виторовићев човек, како сугеришу радови, постаје тек љуштура – биће које је изгубило контакт са сопственом суштином.

„Најбоље је да људи дођу на изложбу, да је виде и да дају сопствени суд. Уметник оставља публици простора за интерпретацију. Чини ми се да он ништа директно не поручује већ суптилно отвара многе теме које се тичу сваког од нас и које ће свако читати на свој начин”, додаје Јанковић.

Необични спој хиперреалистичних фигура и ангажоване поп – арт позадине у техничком и концептуалном смислу у тесној су вези са идејом. 

Изложба је подељена у три целине (просторије) од којих је свака рађена на другачији начин. 

Хипер реалистичке фигуре смештене у простор испуњен разним симболима савременог света, који одише, поп арт атмосфером, карактеристичан је за једну целину која се бави односом човека и технологије, човека унутар потрошачког, капиталистичког друштва где се он сам изједначава са тим симболима.

„Андроиди и машинете, како их уметник назива, су управо људи који су унутар таквог система изгубили своју суштину, своју људскост”, истиче Јанковић.

Посебну занимљивост представља Виторовићево опредељење за традиционално сликарство у времену доминације дигиталне уметности и нових технологија. 

Док савремена сцена све више гравитира ка дигиталним медијима, видео-формама и вештачкој интелигенцији, Виторовић остаје веран спором и захтевном сликарском процесу.

„Сликарство је, чини ми се одавно, заједно са осталим традиционалним техникама, доказало да га разне технолошке иновације могу само преобликовати, никако превазићи. Оно је постојало, постоји и постојаће, попут писане речи. Начин на који Жељко слика је захтеван, традиционалан и спор али итекако има смисла. Његове слике у себи садрже време. Он је, како сам и у каталогу навео, попут неког ренесансног сликара који се по платформи савременог света креће споро и постојано. Мислим да је то начин који можемо назвати класичним а самим тим свима приступачан и познат”, објашњава Јанковић.

Изложба „Слика нашег доба“ не нуди једноставне одговоре, већ пре поставља питања: може ли човек пронаћи равнотежу између прошлости и будућности, између природног и технолошког, између реалног и виртуелног света? 

Или је савремени појединац трајно изгубљен у свету прекомерне производње информација, слика и идентитета?

Жељко Виторовић дипломирао је на Факултету ликовних уметности у Београду на сликарском одсеку, а специјализацију је завршио на Високој школи лепих уметности у Атини 2012. године. 

До сада је излагао на једанаест самосталних и више од двадесет групних изложби у земљи и иностранству. 

Његови радови налазе се у бројним приватним колекцијама и јавним институцијама, а активан је и као организатор изложби савремених уметника у оквиру Удружења Салон, чији је председник. 

Живи и ствара у Ваљеву.