”Мистерија Брашовановог павиљона из 1929. године”: Како је настало и како је заборављено једно од најзначајнијих дела наше међуратне архитектуре

Управо због тога, историчар уметности Милан Познановић и архитекта Дарио Чупић, упустили су се у вишегодишње истраживање грађевине која је својевремено изазвала, како су оценили ”најдраматичнију битку у историји наше међуратне архитектуре”.

Истраживање је представљено у оквиру изложбе ”Мистерија Брашовановог павиљона из 1929. године”, која је одржана 2021. године у београдском Музеју науке и технике, да би, две године касније, одржано и предавање под истим насловом, у оквиру пратећег програма изложбе Поклон-збирка Драгише Брашована у Галерији Матице српске у Новом Саду.

”Богатство  креативности се у тој 1929. години сузило на две тачке”, каже за Културе.рс историчар уметности Милан Познановић.

Једну тачку представља Драгишу Брашована који је направио авангардан павиљон еволутивног карактера –  јер није обрисао контакте са прошлошћу, већ је прошлост користио и осавременио. 

Другу тачку, која је била у сукобу са првом тачком, је павиљон који је пројектовао немачки архитекта Лудвиг Мис ван дер Рое, чувени немачки архитекта – модерна зграда револуционарног карактера, која је раскинула са прошлошћу и чије је креирање кренуло ”из почетка”.

Та битка одиграла се  преко стручног жирија у Барселони на Сајму 1929. године када је Драгиша Брашован превагнуо, а наш павиљон је добио Гран при.

Међутим, након жалбе немачког тима, коју је жири уважио,  Брашовану је одузета прва награда, али му је додељена новчана награда која иде уз Гран при, док главна награда на Сајму није ни додељена. 

„У нашој историографији претпостављало се да ако је Драгиша Брашован  изгубио награду, да је награда додељена немачком архитекти, што није тачно. Та битка остала је незавршена. Брашовану је награда одузета, али на крају Гран при никоме није ни додељен”, додаје Познановић.

Ратни брод

Упадљивост ове грађевине, чију спољашњост карактеришу црно-беле хоризонталне линије, између осталог, лежи у принципима разл-дазл камуфлаже.

Разл-дазл је врста камуфлаже коју је измислио Норман Вилкинсон, енглески сликар рођен крајем 19. века, који је сликао поморске мотиве и бродове. 

У Првом светском рату,  Велика Британија је као тадашња највећа поморска сила, схватила претњу коју су немачке подморнице имале по њену ратну и трговачку флоту. 

Бродови су морали да буду заштићени од немачких подморница, али нису могли да буду невидљиви.

Тако је Вилкинсон дошао до закључка да ако није могуће да се бродови учине невидљивим, да их треба учинити видљивим, на начин да креирају оптичку варку.

”Управо је разл-дазл камуфлажа имала за циљ да павиљон буде претерано уочљив, али да не приказује реално, већ, илузорно стање. Та  врста камуфлаже одиграла је кључну улогу за наш павиљон у Барселони, који је као врста апстрахованог брода постао веома уочљив”, истиче Познановић.

На овај начин, не само да се физички игра са илузијама разбијања централне перспективе кроз разноврсне линије и кубичне облике, већ на једом економско-политичком нивоу показује Југославију као савремену државу.

”Иако сада знамо, са велике временске дистанце од готово једног века, да та држава није била економски савремена, а политички још мање”, надовезује се историчар уметности и додаје:

”Али су успели у том ироничном покушају да направе нешто што је ултра модерно и савремено било тада, па чак и данас”.

Изгубљена скулптура

Скулптура Томе Росандића ”Анђео плодности” која се налазила на постаменту испред павиљона, на замишљеној катарци брода, дуго је изазивала забуну међу истраживачима.

С обзиром да је то био сајам економије и технике, као и декоративних уметности, постојао и павиљон у коме су државе излагале своја уметничка дела.

Тако је Тома Росандић изложио и скулптуру ”Анђео плодности” али и скулптуру ”Ecce homo”,  која је була у павиљону уметности.

”Ту настаје забуна да је уствари ”Ecce homo” скулптура која се налазила испред павиљона, али није”, каже Познановић. 

Постоје две скулптуре ”Ecce homo” – представа Христа везаних руку, у тренутку док га Понтије Пилат показује народу пре распећа. 

Ипак, ова скулптура настала је читаву деценију раније, пре сајма, док је ”Анђео плодности” направљен стриктно за сајам, где се и  појављује први пут, баш као и павиљон.

Недуго након изложбе, не само та, већ и друге скулптуре које су биле изложене, коришћене су на другим сајмовима и међународним изложбама. 

”Те скулптуре одлазе на пут, биле су излагане чак и у Лондону. Међутим, након Другог рата, када долази до стварања новог политичко-друштвеног уређења, тај Сајам, павиљон и скулптура постају симбол успеха Краљевине Југославије, који у комунизму није требао да буде признат, тако да је скрајнут, и изгубио му се сваки траг”, каже Познановић.

Према његовим речима, тек педесетих година, неко из министарства поклања ту статуу Народном музеју, без икакве документације о томе где се та статуа налазила – да ли намерно или случајно – то је на историчарима да истраже. 

Она је деценијама била у музеју, а да нико није знао шта је њена улога у историји архитектуре и уметности у Краљевини. 

”Она није изгубљена физички, већ као информација”, наглашава.

Истражујући судбину скулптуре, на неколико разгледница Милоша Јуришића, увећали су детаље саме  скулптуре.

Тако су утврдили да је у питању женска фигура а на основу детаља су утврдили да је то алегорија плодности, а због крила – анђео. 

Захваљујући томе су у једном старом каталогу успели да је коначно пронађу у Народном музеју.

Кућа Жозефине Бекер

Како није постојала никаква литература и нацрти о павиљону су изгубљени, наши историчари архитектуре, када су почели да се баве међуратном архитектуром, покушавали су да одгонетну шта је био Брашованов узор и захваљујући чему је наш павиљон добио овај упечатљив изглед.

Једна од паралела коју су подвукли јесте пројекат Адолфа Лоса за вилу Жозефине Бекер у Паризу. 

Она као велика дива међуратног периода одиграла је снажну улогу у стваралаштву бројних уметника. 

Лос, тада у позним годинама, преко филмског платна се заљубио у младу Жозефину, због чега је 1927. код ње узео часове плеса. 

Она је играла главну улогу у филму ”Тропска сирена”, где у једној од сцена упада у угаљ, а потом у брашно, након чега на њој остају црно-беле пруге.

Годину дана након што се вратио у Беч, који је био централно место његовог стварања, стигла је и Жозефина, у оквиру турнеје ”Црно на бело”. 

Адолф Лос прилази јој након једне од њених представа и предлаже да јој направи план за кућу, у тренутку док је била у потрази за архитектом који ће јој створити дом у Паризу. 

У кратком периоду остварује неколико цртежа којима, она није била задовољна – чак му је рекла да боље игра него што прави пројекте. 

Са истим одговором, по истом принципу – ја теби пројекат ти мени љубав – Жозефина је одбила и Ле Корбизјеа. 

”Оно што везује павиљон и пројекат куће Жозефине Бекер јесу хоризонтлне црно-беле линије и оштри углови. Зато су наши историчари архитектуре закључили да је инспирација за пројекат павиљона управио био пројекат њене виле”, каже Познановић. 

Међутим, кроз истраживање су утврдили да због временског оквира у коме је та вила пројектована, Брашован ни на који начин није могао да се сусретне са тим нацртима.

”Свакако, павиљон остаје као једно од наших најзначајнијих дела међуратне архитектуре”, закључује историчар уметности Милан Познановић.