Дуж Булевара Михајла Пупина распоређене су зграде Радничке коморе, комплекс Бановине и зграда Главне поште, које су захваљујући својој препознатљивости постале обележја Новог Сада.
Управо у близини његових објеката, иза кулиса Булевара, у Галерији Матице српске, публика има прилику да коначно завири иза фасаде његовог живота, и упозна његов приватни свет.
”Када се помене његово име, сви помисле на његова архитектонска дела. Међутим, ова изложба није типична изложба која расветљава стваралачки пут једног архитекте, што бисмо сви очекивали да видимо – изложене нацрте, макете, фотографије и разноврстан материјал који прати његово стваралаштво”, истиче за портал Културе.рс ауторка изложбе Поклон-збирка Драгише Брашована, Ивана Јањић.
Ова изложба приказује предмете попут стилског намештаја, уметнички обликованих предмета и уметничких дела који су чинили његов дом, али и документарни материјал која нас упознаје са овим архитектом, који је родом из Вршца.
”У ентеријеру има елемената који нам показују да је вршачко наслеђе понео у Београд – бидермајер намештај, иконе, религиозне композиције, које не очекујемо нужно у ентеријеру једног модерног архитекте”, додаје.
Овакво откриће код посетилаца представља изненађење, с обзиром да се код модерног архитекте очекују модерне линије – попут баухаус естетике или ар деко детаља – међутим, оно што се уочава јесу предмети махом инспирисани француским дворским стиловима.
”Када виде како је живео, посетиоци буду поприлично изненађени, јер не очекују такве линије”.
На његови избор утицало је и школовање у Будимпешти, у коју је стигао 1907. године – европска метропола, у којој је доминирао академски еклектицизам, који је Брашован тада памтио и бележио.
”У тренутку када уређује свој дом, опрема га намештајем и уметнички обликованим предметима из различитих стилских епоха. Еклектицизам који је присутан током његовог одрастања и школовања задржао се и касније. Из ентеријера видимо укус, потребе и навике, као и начин на који се живело у времену између два светска рата у грађанској средини, али и после рата”, објашњава Ивана Јањић и додаје:
”Видимо да се обраћала пажња на сваки детаљ, колико је био нпр. битан начин на који се нешто послужује – посебно обликовани предмети попут посуде за шећер, посуде за млеко у једном сету за чај, посуда за сервирање сардине. Кроз детаље на тим предметима можемо видети да је сваки уметнички обликован минуциозно изведеним украсима који плене и данас“.
Било које уметничко дело може да постоји без наручиоца – осим архитектуре
Пишући о делу Драгише Брашована, у једном од својих радова, др Александар Кадијевић, редовни професор Универзитета у Београду, бележи:
”Брашован није настојао да постане утицајни културни ауторитет, универзитетски наставник или дежурни идеолог, усредсређујући се првенствено на пројектовање и грађење. Стварање није поимао као страсну идеолошку борбу, већ као вид испољавања стручних талената и идеја”.
Неретко се уз Брашована помиње да је прошао кроз три државе, три идеологије и три уметничке епохе – школован у традицији академизма на Академији у Будимпешти, прихватио је модерне токове а након рата – монументализам.
”Никада се није ограничавао оквирима стила, није се држао ни строгог модернизма, ни строгог функционализма, имао је препознатљиви, лични стил. Тражио је инспирацију у различитим историјским епохама, није се либио да елементе из романике или готике поједностави и укључи у своју фасаду, или да модерним грађевинама да снажну симболику. Вишак вредности карактеристичан је за Брашована”, истиче ауторка изложбе, напомињући да му је пре свега било важно да његова замисао буде реализована:
”Био је практичар који је сматрао да било које уметничко дело може да постоји без наручиоца, осим архитектуре. Она ако остане на папиру, није реализована до краја – зато је он био добар преговарач, добар са тадашњим поручиоцима. Важно му је било да његово дело угледа дан у свом пуном облику, због чега је био спреман на извесне компромисе и на, условно речено, прилагођавња”.
Монографија
Иако никада није настојао да докаже свој статус, о његовој стручности сведочи то што је био међу првим српским дописним члановима Краљевског института британских архитеката, као и дописни члан САНУ.
Међутим, до данас, 58 година након његове смрти, није издата монографија посвећена Драгиши Брашовану – иако је задатак првобитно поверен његовом колеги Николи Добровићу, цела идеја завршила се у дисонантним тоновима.
”Добровићева студија након десет година објављивана је у деловима у ”ИТ“ новинама, где је такође објављено писмо Брашовановог сестрића Станоја Жупанског, у ком се обраћа Николи Добровићу и пита да ли је остало неразрешених сукоба између њих двојице, не слажући се углавном са већином ствари које је Добровић написао. Касније Жупански пише обимнији текст о Брашовану, који је драгоцен, јер говори и о његовом пореклу, приватном животу – из ког сазнајемо да је умео и да се наљути, да је био изузетно темпераментан али и боем”, каже Ивана Јањић.
Ипак, време је да се овај архитекта, чији је значај препознат ван граница бивше државе у којој је стварао, између осталог и кроз југословенске павиљоне на изложбама у Барселони 1929. и Милану 1931. године које је пројектовао, поново буде уведен у свакодневне разговоре, јер његов значај превазилази архитектонску струку, и представља опште добро.
”Имамо тенденцију да се дивимо страним архитектама – Гаудију, Корбизијеу и многим другим. Нажалост, генерално не знамо ко су људи који су изградили овај град. Ова изложба је важна јер поново скреће пажњу на Брашована и његове грађевине”, наглашава саговорница.
”Архитектура је уметност”
Његова дела, предратне зграде Команда Ратног ваздухопловства у Земуну и Државне штампарије у Београду, и упркос томе што тренутно нису у добром стању и даље не могу да прођу неопажено.
”Брашован поред функције, конструкције, урбанистичког плана, види боју, облик и као добар цртач разрађује своје нацрте из више перспектива, што се види и на цртежу Савског пристаништа”, каже Јањић.
Како наглашава, Брашован је био посвећен детаљима, истичући пример зграда Бановинског комплекса који се током обиласка ”пред нама развија, па се изненадимо када на згради Скупштине уочимо розете са стилизованим латицама”.
”Код њега увек можете открити различите детаље. Архитектура је уметност. Она коју смо имали пре јесте она која је привлачила пажњу. То су уметничка дела”, закључује ауторка изложбе.
Изложба Поклон-збирка Драгише Брашована представља преко 100 експоната, међу којима су слике, скулптуре, цртежи, стилски намештај, дела примењене уметности и документарни материјал који су његова супруга Викторија Брашован и поћерка Олга Ковач поклониле Галерији. Изложбу прати двојезични каталог са текстовима др Дарка Полића, архитекте и Иване Јањић, кустоскиње, документарни филм Радио-телевизије Војводине и виртуелна 3Д реконструкција простора у ком је Драгиша Брашован живео, који је реализовала мср Снежана Мијић, конзерваторка.
Нада Савковић
филолог
Питање језика је изузетно важно, јер је језик основно оруђе културе сваког народа: родно место нашег бића. Појмовни свет једног народа одражава се у језику. Када смо у свом језику, ми смо у свом завичају. Зато је важно утицати на свест о важности очувања матерњег језика као предуслова за очување аутентичности нације.
Владимир Бајић
”Градитељи Новог Сада”
”Морамо водити рачуна о томе да се у што већој мери подсећамо на то шта је некада било, шта су важни историјски догађаји, ко су наши преци и како су они живели. То је суштинско проучавање друштва из ког произилазе резултати који нам могу указати на то којим путем треба да идемо да бисмо били бољи људи и чланови нашег друштва”.